header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Отац Дарко Ристов Ђого: Неколико додатних запажања о реакцијама на одлуке Фанара
Отац Дарко Ристов Ђого: Неколико додатних запажања о реакцијама на одлуке Фанара Штампај Е-пошта
субота, 14 мај 2022
            Неколико додатних запажања о реакцијама на одлуке Фанара поводом статуса Македонске Православне Цркве (или, из перспективе Фанара: „Охридске Архиепископије“)

1.) Позивање македонских црквених и јавних дјелатника на канонске одредбе византијског црквеног права којима је предвиђено усклађивање државних и црквених граница истовремено је анахроно, нелогично и противно било каквој нормалној аргументацији.

Анахроно је јер се канонске одредбе дате у црквеном праву односе на провинције унутар Римског/Византијског царства, а не на посебне земље у савременом политичком систему. Досљедном примјеном тог начела, сама Цариградска патријаршија би била „Црква Турске“ и не би могла да врши власт на другим територијама.

Такође, с обзиром да су у питању ондашње управне границе римских/византијских провинција, постављало би се питање којој би управној јединици данас одговарали појмови из оновременог устројства? Уосталом, ако је са стицањем независности БЈРМакедоније 1992. по тој интерпретацији стечено право на црквену самосталност, то значи да је самопроглашена аутокефалија из 1967. када је СРМакедонија још била у саставу СФРЈ – тада била нелегална. А оно што је нелегално не може се легализовати тако што ће се промијенити политичке околности, а црквене остати исте. Да тако функционишу ствари, онда би се свако будуће рјешење статуса Цркве тамо морало повиновати политичкој будућности, која на Балкану никад није сигурна.

Да ли то значи да би, рецимо, сецесијом оних дијелова Македоније који настањују Албанци, истом логиком било логично да те епархије буду предате Албанској Православној Цркви?

Дакле: аргумент о томе да политичка сецесија значи и црквену аутокефалију већ одавно је оспорен и не може бити прихваћен као валидан јер канонским уређењем се стабилизују црквене прилике на такав начин да ни нестабилне политичке промјене не уништавају живот Цркве.

2.) Неразумијевање појединих српских саговорника природе потеза ЦП потпуно илуструје исплаканост канонске свијести и личног и националног достојанства код једног дијела наше богословске јавности данас (што је посљедица преношења цариградске идеологије као „нормативног канонског права“ у нашим богословским училиштима већ деценијама). Ако ЦП ступа у евхаристијско општење са (бившом МПЦ тј) „Охридском архиепископијом“, свако иоле писмен би знао да тиме ЦП прејудицира своју способност да се увијек и по својој вољи уплиће у ствари Српске Православне Цркве, чиме се заправо демонстрира црвени модел који Цариград упорно промовише: према том моделу Цркве, само је Цариградска Патријаршија не само „Мајка Црква“, већ у правом смислу аутокефална, док су све остале словенске Цркве њене аутономне филијале у чије се ствари она мијеша по својој процјени и нахођењу. Тај црквени модел, уосатлом, хеленски правници не само да не крију, већ га отворено пропагирају.

Из такве идеологије и проистиче повјеравање СПЦ да, ето, како зна и умије, фомрализује, уреди „административне детаље“ тог договора. У питању је један левантски начин размишљања у коме локални газда постигне договор са ким он хоће, па онда повјери неком органу власти да сам формализује постигнути договор.

Овдје не забрињава тај проблематични начин размишљања по себи – примјерен оријенталном схватању гласног наметања у разговору и глумљења овлаштења којих немаш.

Забрињава број српских богослова који су у стању да прихвате овај диктат неоправданог правног насиља као бар подношљив, ако не и адекватан потез Цариградске Патриајшрије. Српски аутошовинистички осјећај немоћи и недостојности очигледно је снажно продро и међу наше „богослове“.

3.) Свакоме иоле добронамјерном је јасно да је потез ЦП учињен у геополитичким околностима сталних притисака на Србију, у оквирима вишедеценијског распрачавња српског народног простора и нарочито у моменту готово ратне опасности која се осјети и на Балкану. Није никаква тајна – будући да се и сама ЦП не труди да то сакрије – да је Фанар својеврсни црквени експонент једне војне алијансе, политичког и економског блока са којим синхронизује и своје акције и своју идеологију.

Будући да се тај блок није прославио „бригом“ за било кога осим оне који су му у том тренутку потребни, цинично звучи прихватање „бриге“ Фанара као било каквог мотива за потез. Више је него очигледно да се Фанар забринуо да је могуће да рјешење буде могуће постићи мимо њега – чиме би словенски народи показали да им „брига Мајке Цркве“ није ни неопходна. Уколико јерархија МПЦ прихвати фанарско рјешење, заувијек ће постати дужници једне структуре која је до сада све своје дугове вишеструко наплатила.

4.) Аргумент о затеченом стању у црквеном праву се увијек разматрао са извјесном удржаношћу, а не као кључни аргумент. То је аргумент који се понавља у форми: „тамо је много народа, он је дуго у расколу, мора се постићи ма какво рјешење.“ Мора се постићи рјешње, али не ма какво.

Тачно је, свакако, да су Оци претходних вијекова често прихватали да се повратак у Православну Цркву одвија „икономијом“ – ширим тумачењем канона, како би се једна заједница која се одвојила од Цркве њој вратила. Али „икономија“ није проста „легализација“ те структуре. Духу савремености јесте близак појам „легализације“ – како је савремени човјек склон да своје животне брљотине и непреображене склоности сам пред собом „легализује“ („ма тако сви раде, а ако сви – онда је у реду!“), тако му се чини да је и у канонском праву само важно да нешто постоји и самим тим може да се лагализује. Као плац. Или марихуана.

Али ствари у црквеном праву не стоје тако. То што нека хришћанска заједница има милијарде или милионе сљедбеника не значи да је Православна Црква дужна да је аутоматски призна за канонску Православну Цркву. Свакоме од нас јесте жао што је толики дивни народ у Македонији годинама у расколу, а многи од нас смо интимно везани за Македонији и са болом смо свједочили трагедији раскола.

И зато је и било потребно и јесте да се молимо да се раскол не залијечи „легализацијом“ већ заједништвом иза кога неће остати побјеђени и поражени.

Уосталом, Македонија и нема већег, а можда ни другог пријатеља од Србије и српског народа.

 

 

Изворт: in4s.net

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.