header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Хтео бих да се спасем, али ме мрзи да се молим Штампај Е-пошта
уторак, 06 септембар 2022

 Раслабљеност воље као духовна болест целокупног рода људског. Не бити роб и када си поробљен грехом! Зашто ми немамо права са себе упоређујемо са другима? Грех је чинити мање него што можемо. Како себе заштитити од самозадовољства после добро обављеног посла.

  Било би веома тужно, када би се код тебе појавила жеља да „будеш као сви“. У нашем веку опште раслабљености то би значило приближно следеће: „Хтео бих да се спасем, али ме мрзи да се молим“. Ти видиш и сама да скоро нико (чак и међу искушеницама) не може да се уздржи од многословља, ни од сладострашћа, или неког другог угађања своме телу и своме „егу“. Ова раслабљеност је духовна болест. Узгред речено, ти је видиш и у себи, није ли тако? Раслабљеност воље је општа болест која је покосила целокупни род људски од момента првобитног пада у грех, што је било последица одступања Божије благодати од Адама и Еве, који су сагрешили, о чему сам већ раније писао. Али, ето невоље: ми ово безблагодатно стање, које смо наследили од прародитеља, још више и више увећавамо сопственим гресима, који нас лишавају благодати све више и више. Како не оплакивати тако јадно, огреховљено, болесно стање?! Зато душо, „покај се за своја зла дела“, као што читаш у покајном канону.

   Дакле, ослабљена одсуством благодати Божије наша воља се руши под напором воље ђавољске, која нас наводи на грех и сама је грех. У исто време доступ демона људима је обезбедио одсуство благодатне заштите код нас, која закриљује човека од нежељеног утицаја демонске воље. Ово насиље се може избећи само путем постепеног задобијања или, тачније речено, „стицања благодати Светог духа“, као што је говорио, ако се сећаш, Преп. Серафим Саровски.

   Али, „не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате?“ – пита апостол Павле (Римљ. 6, 16). То значи да ако ми, иако нас демон силом принуђава, ипак својом вољом и својом жељом не желимо оно на шта нас он тера, не предејмо му се добровољно у послушање, ми му онда нисмо слуге, које су се добровољно приклониле под јарам домаћина. Било би исправније рећи – заробљени војници, невољници, јер наша сопствена воља жели нешто друго. Из овога произилази да, уколико ми, предавши се демонском утицају, нисмо остали у врлини, али ипак нисмо поново и поново престали да пружамо отпор, кајући се и осуђујући себе, још нисмо отпали од Бога, нисмо постали потпуни робови греха и ђавола. У том случају, као да смо у заробљеништву код непријатеља, ми смо остали поданици свога Цара, нисмо се одрекли од Њега и водимо борбу „из илегале“. Дакле, требало би стално да пружамо отпор, и без обзира на све, не смемо да желимо да се потчинимо ђаволу, бринући у међувремену о стицању благодати која се даје, као прво, по молитви а као друго, кроз добра дела и послушање.

  Али, да се кроз молитву, послушање и уздржање (према снази) не упадне у најтежи грех гордости, ти си дужна да памтиш, да у било каквим околноостима немаш права да себе поредиш са другима, јер се преко тога може пасти или у осуђивање (ако будеш сматрала да си боља од других) или у униније (када видиш код некога врлине, које ти не поседујеш).  Никада не покушавајте да себе ставите са неким под један аршин, јер „сваки има свој сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако“ (1. Кор. 7, 7). Ако ти је Бог даровао више снаге да се бориш са раслабљеношћу или да се уздржаваш од нечега, не горди се, јер ће се од тебе и тражити више, а коме је мало дано, од њега ће се и мало тражити – надамо се да ти то памтиш. Али, осим Творца нико не зна за меру: коме је шта, и колико, дато. Ти ради по мери својих снага које човек осећа сам у себи. А уколико радиш мање него што можеш онда је то грех.

   Да се не би погордио после негог обављеног доброг дела, потребно је своју свест пре тога испланирати, уводећи у памћење две следеће тезе:

-  „Ја не радим ни стоти део онога што би требало да радим“, и

-  „Ја сам урадила то и то само зато што ми је Господ дао снаге, здравља и исправне мисли, а ја сама не бих ништа могла да урадим без Његове помоћи.“

  На крају, хтео бих да се обратим и теби и сестрама речима Апостола: „А желим да сваки од вас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја; да не будете лијени“ (Јевр. 6, 11).

 

Из књиге: „Живети подвижнички у савременом свету“, Игуман Н., издавач: „Светигора“, 2002.

 

Из предговора:

„Ми понекад и не претпостављамо како је истанчана тактика непријатеља људског рода, не познајемо његове методе и тактику којом лови људске душе. Ми бисмо желели да идемо путем спасења без напора или са минималним напором, плаши нас потреба непрестане духовне борбе. Није ли то разлог што појединим особама, које су тек почеле да воде духовни живот, сада више не одговара духовно руковођење „обичног свештеника“, већ им је неизоставно потребан „старац“ – али не ради тога да би учили како да задобију благодат Светога духа, већа само ради тога, да са себе скину одговорност и пребаце је на духовника?

Међутим старчество је ствар прозорљивости. Митрополит Антоније Сурошки пише, да неко може бити старац само по Божијој благодати... и да нико не може научити да буде старац, као што нико не може да одлучи да постане генијалан, као и да истински духовни руководитељи омогућавају узрастање својих духовних чеда, али никако не „управљају“ њима, нити их „ломе“, желећи да их уподобе себи. Неоспорно, Хришћанин треба да буде послушан духовном оцу. Међутим, за почетнике, који још нису искусни у духовној борби постоји опасност да падну под утицај такозваних „новопечених стараца“ (који још немају потребну духовну зрелост), уколико не теже духовном расуђивању и трезвеномислију.

До оваквих случајева долази не само због недостатка искуства у духовној борби, већ добрим делом због духовне лењости, нерада, незнања и одсуства жеље да се обрати пажња на греховне покрете своје душе.

Али, присетимо се речи Апостола Павла: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1). Колико тек свакоме од нас недостаје упорности да у себи васпитава особине Христовог војника, духовну будност, расуђивање, вештину да се не бежи од тешкоћа, већ да се у борби сачува радосно расположење духа!

Беседе игумана Н., које предлажемо нашем читаоцу, биле су намењене његовим духовним чедима која живе у манастиру. Међутим, методе духовне борбе које произилазе из светоотачког учења, и разматрају се у контексту савременог света, несумњиво ће бити од користи и за хришћане који живе у свету, који желе да се позабаве озбиљним радом на својој души. Свима нама у претпоследњим временима, који осећамо нападе – злобних искушења, саблазни, екуменизма, одступништва - нека за утеху буду речи Господа Исуса Христа: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12,32).

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 септембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.