header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Марина Бирјукова: Христова састрадалница Стефанида Скадарска Штампај Е-пошта
петак, 09 септембар 2022
           „Могу без свега и могу без свакога, али без Христове љубави никако не могу. Она ме стално покреће на свако добро које пожелим. Она ме држи, док ме други вуку. Господе вјерни, да ли је све права истина што ја грешна пишем? Господе, помози мојој невјерности, да се не постидим.“

Стефанида Скадарска и Битољска (Стевка Ђурђевић; 1887–1945) није званично канонизована од Српске цркве, али је многи у Србији и Црној Гори поштују као светитељку, по угледу на митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовић; +2020). У Русији је ова Српкиња тек малобројнима позната. А ја сам се упоознала са њом... Случајно? Има ли уопште случајности на овом свијету?

Дакле, лутала у близини епархијске књижаре у граду Покровску на Волги, размишљајући да ли да уђем у њу или не: код куће се већ накупила читава гомила непрочитаних књига, а није било довољно новца за све што сам жељела да прочитам.

Ипак уђох и одмах одох управо до те полице на којој је стајала ова мала сива књига са крстом на корицама. И одмах, отварајући насумично, након што сам прочитала неколико редова, одлучила сам да узмем књигу: „Изгледа да је нешто занимљиво. Затим је услиједила недјеља читања, поновног читања и постављања фрагмената исповједних писама Стевке Ђурђевић – монахиње Стефаниде – на друштвене мреже. И одлука: колико ми моје мале снаге дозвољавају, да урадим бар нешто да за њу дознају у Русији.

Књига која сада лежи на мом столу и која је, авај, постала библиографска ријеткост, настала је уз благослов и уз непосредно учешће овдје већ поменутог владике Амфилохија (Радовића). Он сам је упознао монахињу Стефаниду, још не као митрополит, чак ни као монах. Године 1963. Ристо Радовић, дипломац београдске Богословије Свети Сава, пронашао је у библиотеци манастира Дечани „исповједна писма, укупно 92, писана на великим табацима, на 328 страница, и на неколико листова откинутих из свеске, на којој су исписане посебне молитве. Ова писана признања сачувана су захваљујући дечанском игуману Макарију...” – владика Амфилохије са таквим ријечима уводи у збирку писама; а у предговору цијеле књиге пише:

 

„Молим вас да за тренутак станете пред радосним и тужним животом монахиње Стефаниде: заслужила је, заслужила је више. Застаните на тренутак на страницама које разбијају душу исписане угластим словима, невјештом сељачком руком, изломљеним као сам живот. Суочите се са драмом људске душе и тугом људског срца. Погледајте у ову душу, без дна и прозирну до бола, узвишену до радости, у свој одраз у њој. Ви који сте читали многе мудре књиге, прочитајте ове записе који никада нису требали бити књига. Свака ријеч овдје је исклесана снагом која чини камен живим, јер је то сила животног искуства. Ово је живот који стоји насупрот смрти…”

Као што је наведено у уредничком предговору књиге, владика Амфилохије је годинама прикупљао податке о Стевки Ђурђевић, специјално је ради тога путовао у њене родне крајеве, дописивао се са људима који су је се сјећали и састављао животопис који је укључен у књигу. Монахиња Стефанида (Бабић), коју је владика постригао у монаштво и дао јој име у спомен скадарске подвижнице, такође је прикупила свједочанства о својој небеској заштитници и написала поглавље које се зове: „Доказ“.

Књигу, коју је са српског превела Светлана Луганска, 2007. године објавио је Новоспаски манастир у Москви по благослову Његове Светости патријарха Алексија II. Од тада, колико је мени познато, није прештампано. На интернету на руском језику нисам нашла никаква писма од свете Стефаниде нити било какве податке о њој.

 

Ко је она, Стевка Ђурђевић? Зашто ју је владика Амфлохије толико поштовао и волио? Зашто је толико желио да људи знају о њој?

Рођена је на територији савремене Албаније, у селу Врака код града Скадра, Шкодер на албанском, у једноставној побожној сељачкој породици. Према подацима које је прикупио владика Амфилохије, Стевка уопште није ишла у школу, научила је да чита и пише сама или уз помоћ својих рођака, а потом је, како свједоче њена писма, читала и Свето писмо и духовну литературу. Од дјетињства се одликовала марљивошћу и саосјећањем. Са седам година као да јој се нешто догодило: постала је сувише озбиљна за своје године, утихнула је, престала да се игра са другом дјецом... Можда је управо о тој промјени у дечјој души касније написала:

 

„И заиста је пут до Тебе тешка мука. <...> И оно што је мени грешној, Христе, чудно, кад ми је тешко, све ове тешке муке сам имала у детињству, док ме оне нису привеле Теби. Не могу ни да се сјетим тих мука, само, Господе, морам непрестано да благодарим Теби, Који си ме спасио од тог великог зла и страдања, и када сам Те мало познавала и знала за мало непријатеља..."

Родитељи, забринути за своју ћерку, одвели су је у манастир Острог, уклесан у стијени, ово је највећа светиња Србије и Црне Горе, овдје се чувају мошти светог чудотворца и исцелитеља Василија Острошког. А за младу Стевку није било веће радости од доласка у Острог или манастир Дајбабе. Сатима се молила моштима светих који су ту почивали, не примјећујући ништа и никога око себе.

 

Два балканска рата (1912–1913) и два свјетска рата протутњала су кроз њен живот: можда је зато она имала појачан осјећај зла које влада у палом свијету. Стевка Ђурђевић је видјела повлачење поражене српске војске 1915. године, нахранила гладне војнике, кувајући им сав кукуруз који је породица ускладиштила.

До краја рата Стевка је већ имала близу тридесете, била је лијепа, али није хтјела да чује за удају. Живјела је у посебној кући коју су јој саградили рођаци, молила се, читала Јеванђеље, узгајала цвијеће, комуницирала само са дјецом коју је веома вољела и која су њу вољела.

Тридесетих година 20. века Срби, предвођени епископом скадарским Виктором (Михаиловићем), масовно напуштају Албанију: међу емигрантима су били и Стевкини рођаци. Слиједећи њих, прешла је у Метохију, у град Дреновац, и тамо наставила, заправо, монашки живот у свијету; Почела је да се облачи у црно, строго је постила, спавала на голој дасци, трудила се да се што чешће причешћује Светим Тајнама. У манастиру Високи Дечани упознала је владику Николаја (Велимировића). Последње четири године живота (било је то за вријеме Другог свјетског рата) провела је у Битољу, у Македонији, у кући сиротишта Богдај, коју је формирао владика Николај. Уз његов благослов, монахиње предвођене Надом Аџић (у монаштву Ана) бринуле су о дјеци сирочади. У Битољу се Стевка замонашила. У посљедњем писму родбини која се вратила у Скадар, подвижница се опростила од њих, јавила да су јој дани одбројани, да иде Ономе коме је посветила цио свој живот, „умом и срцем, душом и тијелом, уздах и плач, патња и бол“. Владика Амфилохије пише да су монахињу Стефаниду, непосредно пред крај рата, њемачки војници жестоко претукли због одбијања да испоштује пропис ио замрачењу домова, за шта је било потребно угасити велику лампу у келији или бар завјесом прекрити прозор (Стефанида вјероватно није имала завјесе). Можда је ово премлаћивање било узрок релативно ране (58 година) смрти. Подвижница је сахрањена у манастиру Светог Христофора у селу Крстоар, недалеко од Битоља у савременој Сјеверној Македонији.

+ + +

Када читате писма монахиње Стефаниде, упућена духовнику, епископу Виктору (Михаиловићу), видите сасвим другачију – вама непознату – стварност унутрашњег живота човјека. Оно што је написано на овим листовима не може се тек измислити, смислити, измаштати. Ово се може само проживјети:

 

„Нека се покрије душа моја светом руком Твојом, иако је испуњена гријесима и тужно плаче; нека буде у светој вољи Твојој, Христе, за њу си дао Себе, за себе је сачувај и храни је за вјечни живот, тјеши је у свакој тузи и невољи. Јер Тебе чека душа моја Христе, уздајући се у Тебе радосно да ће побиједити сваког непријатеља...“

У једном од својих писама она пише да воли и сажаљева све људе, али више не може тек тако да разговара са било ким. Једна од монахиња се сјећала да ју је једног дана питала: „Зашто не разговараш о нечему, сестро Стевка?“ - А Стевка, размишљајући на тренутак, одговори „немам о чему“. Када човјек живи у присуству Христа, свака празна ријеч му заправо постаје немогућа: о чему да прича, зашто? Немогућност или крајња тешкоћа свакодневне комуникације је линија иза које почиње сасвим друга етапа успона на врх. И неће сви ићи овим путем.

Стефанидина писма прожета су болом, тугом – не само због крајње несавршености, штавише, безначајности коју види у себи, већ и због немоћи, немогућности да постане другачија, савршена:

„Ево мене пред Тобом, овдје преда мном су све што је твоје, небеско! А ја, грешница, лутам земаљском сујетом, поражена од многих лажљивих непријатеља, и размишљам о ономе о чему не желим да мислим - о томе шта је за уништење, а шта тама гута!...“

Како се овде не сјетити апостола Павла: „Хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.“ (Рим. 7,18-19). У себи светитељка не налази ништа што би се супротставило грешности, ништа, како обично кажемо, позитивно: само је Бог спасава од гријеха. Ово је и радост и велики бол због наше несагласности са Божијом љубављу и љепотом:

„И гле, Христе, Свјетлост Твоја се сјајно открива преда мном! Подижем се у небо! Онда падам у зло земаљско! Чим ми се мало открије светлост Твоје, непријатељи ме поново затварају у таму земаљску, и сваког тренутка се исповиједам Теби, Христе, у мислима...“

Њено непрекидно исповиједање Христу је живот у Његовом присуству: при том, она никада не може да се исповиједи на такав начин, „како је потребно, како је Твоја света воља...“. Живот са Христом је и блаженство и срамота која може да убије („Гријешим, а Христос ме гледа“), и корисно разочарење у себе, и нада:

 

„Недостаје ми много добра. Али не оставља ме Христос, Који ме нигдје не даје покоја, него цијело моје живо срце гори у љубави и милосрђу, у радости и тузи, у слави и свјетлости...“

Монахиња Стефанида много пише о својим духовним борбама са демонима, али јој је теже да види свијет заслепљен, погружен у бесмислено постојање, који, заборавивши Христа пропада у злу:

„Ах, чак и да ме земља покрије, само да не видим и не знам ништа о свијету, ово је све моја потреба, ето с којим болним стидом приступам Теби, Христе, и не могу да се повучем, али чини са мном шта хоћеш. Немам уточишта, радосни Христе! Овај свијет ме чини тужном, и уплашеном, и сјетном када видим да су сви заборавили и напустили Твоју доброту и све је препуштено вољи непријатеља...“

Она се стиди пред Христом за свијет, страда, али у исто вријеме зна да сам Христос страда од грехова људи, и жели да дијели Његову тугу:

„Свијетли Сине Божији, вољела бих више да плачем са тобом, него да упознам и видим овај свијет...“

У другом писму вели:

„...Није лако свима у овоме свијету, а ни Теби, Самом Боже, Христе, само тешко и горко страдање од Рођења до Васкрсења. И сада Теби није лако због многих недаћа нас грешних. Али Ти дуго трпиш и призиваш и чекаш покајање и исправљање. Јер ти нас сажаљеваш и не желиш да нас изгубиш, а ми смо, Христе, слијепи и глуви, не чујемо и не видимо, и смрт нас нађе неприкладнима за Тебе. Велика туга!“

Посебно дубока рана је за њу немар хришћана, који изгледају као вјерници, али су млаки, подложни утицају свијета:

„... Ја, грешна, плашим се и да видим како је бити хришћанин и потпуно се предати непријатељу. Као да нема раја небеског!“

Подвижница тражи од Господа да је заштити од грешног свијета, да је заштити од њега, да јој не дозволи да мијеша свјетске и духовне појмове доброте, да затвори своје „световно знање“ и открије Христову љепоту. Она моли Христа да је узме к Себи; ради Њега она жели да „умре жива“; а истовремено се моли за све који живе на овоме свијету уз жељу да „сваког исправи и опрости“. Њена тежња је да „сажали свакога“.

У једном свом писму она пише да може све да издржи, али не и лишење причешћа; ако из неког разлога није успјела да се причести Светим Тајнама, то је за њу увијек била несрећа. Она је истински живјела Тајном Евхаристије и трудила се да се што чешће причешћује, иако није наишла на разумијевање међу свим свештеницима:

„Али то морам чинити у име Твоје, јер ме зли пример овога свијета много учи да Теби, радосни Христе, што чешће прилазим, да се не сакријеш од мене, да се не одвратиш од мене, да ми се свјетлост не затвори и у мраку ме не остави!“

Мислим да треба добро запамте ове ријечи сви који постављају питање колико често треба да се причешћују.

Подвижница се плаши да „живи лажним животом“ – односно да падне у прелест; не налазећи ништа добро у себи, као што је већ поменуто, тражи од Господа да у њој створи добро ни из чега (да додамо – како је свет створен ни из чега). У неколико текстова она Бога назива својом слободом: „...стојим пред Тобом у светој слободи“. И ово је још једном невјероватно: на крају крајева, пред нама је једноставна сељанка која није добила не само богословско, већ ни обично школско образовање!

"Шта је то? Ко је она? – пита се владика Амфилохије у свом епилогу за издање фрагмената писама монахиње Стефаниде. – <…> Откуд ријечи блаженог Августина у ријечима њене молитве? Зашто осјећа кривицу за све и свакога, ако је један од ријетких који је ово тако добро знао био њој непознати мудрац Фјодор Достојевски? Како је научила да каже: „Авај, Христе... Јесам ли ја грешница што лутам по земаљској таштини?“ И он сам одговара на своја питања: „...гдје Господ приступи, срце бива дубоко. Ето гдје се сабирају све тајне – у дубини срца, и не само међу светитељима, већ код сваког од нас. Штета само што не отварају сви своје срце за сусрет са Христом. А онај ко га отвори поновиће за српском подвижнициом: „Слава Теби, који си ме распламсао светом љубављу Својом, која гори и радосно и тужно, као да ми се свијетло Небо отвара…“

+ + +

Ипак, била сам разочарана када сам видјела да књига садржи само фрагменте писама Стевке Ђурђевић. Успјела сам да ступим у контакт са манастиром Високи Дечани и обавијештена сам да су оригиналне исповијести подвижнице изгубљене. Међутим, почетком ове године, манастир Дечани, заједно са манастиром Ћелија Пиперска, објавио је треће, исправљено, прерађено и допуњено издање књиге „Христе, животе мој“. У предговору игуман манастира Дечана, архимандрит Сава, упоређује писма свете Стефаниде са химнама Светог Симеона Новог Богослова. Остаје нам само да се надамо да ће бити и преводиоца и издавача, а да ће ова српска сељанка поново проговорити руски... И да ћемо ју чути и послушати.

 

Извор: "Етос"

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 09 септембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.