Дођеш на Жумберак, одмах иза Самобора преко Стојдраге ка Радатовићима и Словенији, на падинама Горјанаца до Метлике, на спомницима читаш имена умрлих или погинулих: Срђан, Стојан, Вук, Милутин, Бранко, Јанко, Ђуја, Смиља, Стојанка...

Занимљиво што су стари споменици ћирилични а нови латинични. Сусретнеш и понеког живог, Ненада, Бранка, Јанка, Николу… Упиташ ли јесу ли Хрвати, кажу да не, да су Жумберчани. Ако сте мало устрајнији и желите ли сазнати ко су они заправо,у вијек ће рећи Жумберчани. Иде то на живце њиховом попу из рода Вранешића, али и доведеном Русину из Војводине Михајлу  Хардију, иако су они, латински ученици, стрпљивији и добро знају да су ови Жумберчани, некадашњи Срби, заглавили у блату на пола пута ка Риму, али повратка ка Пећком патријарху нема.

Гледам сахране Украјинских војника и видим наш јадни,некад Православни народ који гине за интерес Дубоке државе којој  је на челу Ватикан, Нато, САД и Велика Британија. Плачу као и ми, крсте се као и ми, попови ми браде носе као и наши...

Као да гледам Жумберак у пламену, гледам Жумберчане како у Олуји пале српска села на Кордуну и Банији,у одорама хрватске војске… и боли ме душа.

И немам снаге да пишем више,ј ер имамо ми још спремних Жумберчана у  нашим редовима, који испод скута пију ладно вино и чекају свој тренутак. Писао сам ја о екуменским сусретима, упозоравао да је то подвала, да је служење наших литургија у католичким храмовима по Словенији подвала Ватикана и латина али су ме слушале глуве уши.

Ето,остаде нам вјера и нада. Вјера наша исконска Православна, Светосавска и нада да Русија има снаге да спасе што се спасити може. И морам споменути неке наше вође којји оплакаше смрт младог Хрвата у Београду, без да увриједим родитеље тога момка који је конзумирао дрогу али не смогоше снаге да спомену и убијену Рускињу, ни криву ни дужну у Москви. Крива је била само толико што јој је отац Путинов пријатељ. Још се само бојим да распоп Мираш не доживи почаст учињену Македонцима или да нас посјети Бартоломеј.

А можда и ја не разумијем неке ствари, можда се рађа нека Нова вјера, коју ће назвати, не дај Боже, православна под скутима Ватиканских одежда.

Опрости ми Боже, ако гријешим.

Миро Рајлић, Ново Место