header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Гојко Рончевић Мраовић, преживело дете логораш: Алојзије Степинац, надбискуп геноцида
Гојко Рончевић Мраовић, преживело дете логораш: Алојзије Степинац, надбискуп геноцида Штампај Е-пошта
субота, 25 март 2023
           Објављујемо протестно писмо Гојка Рончевића Мраовића, најстаријег преживелог детета логораша из Јастребарског, упућено Европском парламенту и водећој европској народној партији поводом одржавања конференције „Блажени Алојзије Степинац – сведочанство вере, истрајности и наде“

 

ПИСМО

 

Европски парламент и његови посланици показали су спремност да подрже иницијативу хрватске парламентарке Жељане Зовко (ХДЗ) да се у ЕП одржи конференција о Алојзију Степинцу под називом „Блажени Алојзије Степинац – сведочанство вере, истрајности и наде“. Тим поводом министар спољних послова Србије Ивица Дачић у писаној изјави достављеној Танјугу рекао је: „Несхватљиво је да се у Европском парламенту, центру демократије Европске уније, организује конференција посвећена ревизионистичким тежњама и још једном покушају историјске рехабилитације Алојзија Степинца. Многи чланови његовог клера активно су учествовали у злочинима и масовним убиствима и сарађивали са усташким нацистима до самог краја њихове владавине.“ А Гојко Рончевић (89), најстарије преживело дете логораш Јастребарског, упутио је писмо председници ЕП Роберти Мецола из Европске народне партије и Њ. е. Емануелу Жиофреу, амбасадору и шефу Делегације Европске уније у Републици Србији.

Поштовани представници ЕУ и европски парламентарци, Ваше екселенције, потпуно сам сломљен спремношћу Европског парламента и европских посланика да подрже иницијативу хрватске парламентарке Жељане Зовко. Осећам дужност и обавезу да вам се, као преживело дете логораш Јастребарског, овим отвореним писмом које ћу доставити медијима, обратим у своје име и у име 74.000 брутално убијене деце у „Усташком Коначном решењу Независне Државе Хрватске“. Из непосредног, личног искуства тврдим да је квислиншкој нацистичкој, усташкој НДХ идеолошки „духовни стуб“ и творац хрватског клеронацизма био надбискуп геноцида, усташки викар Алојзије Степинац, под чијим су окриљем оснивани дечји логори смрти који нису били ни „лечилишта“ нити „прихватилишта“. Одговорно тврдим из личног искуства, а имао сам само седам година, да ничег „милосрдног“ нити „хришћанског“ није било у тим дечјим логорима смрти. Дубоко ме је погодило „приопћење“ Хрватске бискупске конференције и Меморандум Хрватске академије знаности и умјетности да Срби треба да се одрекну „мита о Јасеновцу“, једном од најбруталнијих и најозлоглашенијих логора смрти у Другом светском рату, тврдећи да су Јасеновац и Јастребарско и Сисак били прихватилишта за децу а не дечји логори смрти. Током свог детињства прерано сам одрастао као ратно сироче коме су убијени и отац и мајка, два брата и сестра. Можда ће вам деловати шокантно, али био сам сведок разних мучења и зверстава хрватских усташа који су благосиљани од стране усташког викара Степинца ишли у зверске походе вршећи разне злочине против човечности, вадећи фетус из утроба мајки, живе људе спаљивали у кућама и црквама, ексерима их прикивали на пањеве, живи су били печени, њихова кожа драна, отворене ране посипане сољу, очи су им копане, уши, носеви, језици одсецани, у главу закуцавани ексери, разбијане главе гвозденим маљевима, бебе су набијане на бајонете пред мајкама које су вриштале, и много ужасних инквизиција извршено је у тој монструозној НДХ које културно човечанство и наша цивилизација данас не може да замисли и појми, а које су и данас извор мојих ноћних кошмара.

Мени су дубоко повређена осећања због жртве моје породице и мог народа, јер је несхватљиво и неприхватљиво да се у Европском парламенту, центру демократије Европске уније, организује конференција посвећена рехабилитацији надбискупа геноцида Алојзија Степинца. О њему су писали многи, као нпр.: Марко Аурелио Ривели, проф. др Роберт Макормик, чије сам књиге читао. Међутим, и гђа Естер Гитман написала је ревизионистичку књигу о Алојзију Степинцу под називом „Алојзије Степинац, стуб људских права“. Да је био стуб, био је, али не људских права већ је био члан Сабора усташке Независне Државе Хрватске и војни викар који је благословио усташке хорде које су чиниле злочине против човечности над немоћним становништвом, посебно над нејачи, женама, децом и старијима. Био сам тада само мали логораш, немоћан да се одупрем том злу, и опатици Пулхерији, равнатељици усташког дечјег логора Јастребарско која је осуђена као ратни злочинац.

Данас, даме и господо, европски парламентарци, стојим пред вама као сведок и жртва у својој 89. години живота и молим вас и преклињем вас у име европских вредности за које се залажете и које промовишете, да дигнете глас и осудите ову срамотну конференцију која вређа достојанство сваког Европљанина, часног хришћанина и католика, а пре свега вређа жртве, посебно нас, још увек живу децу логораше. У тој, и таквој Независној Држави Хрватској, која је била држава чудовиште, држава неслободе, нечовечна, дехуманизована, где су живи завидели мртвима, тадашњи хрватски католички клер који је предводио Алојзије Степинац погазио је све хришћанске вредности, јер никада није исцртао границу између себе и усташких злочина, напротив, постао је саучесних у усташком геноциду. Узори хришћанског држања католичког клера пред клеронацистичким злом били су Дитрих Бонхефер, доктор теологије, немачки свештеник који се у епицентру Хитлерове нацистичке империје зла оштро супротставио прогону Јевреја, сматрајући да хришћани морају дићи глас и да не могу остати неми и подржавати прогоне којима су изложени Јевреји.

Ми, преживела деца логораши усташких логора смрти желимо да наша сећања не буду коришћена у сврху било какве одмазде, било када и против било кога. Желимо да ова наша сећања послуже удовољењу правде и да служе разумевању наше патње и подизању човечности за којом су вапили наши сапатници у својим најтежим и последњим тренуцима живота.

Ви, даме и господо парламентарци, и ваша генерација, нисте запамтили нацизам, а многи од вас нису чули за хрватску усташку идеологију. Они који су били синови и кћери џелата који су вршили усташке злочине, они нису криви ни за шта, али имају одговорност да осуде и одбаце усташку идеологију која је једна од најсмртоноснијих 20. века. Нажалост, они који су чинили злочине према деци одрекли су се свих хришћанских начела. Парабола Quo Vadis и црква Quo Vadis у срцу Европе подсећа вернике, хришћане, и опомиње на неопходност хришћанске посвећености. Деца, нека од њих у пеленама, нису знала чак ни да кажу „мама“, а већ су били обележени као „државни непријатељи“.

Апелујем на вас да хрватским колегама парламентарцима будете путоказ и да им помогнете да се врате изворним начелима хришћанства и да не покушавају рехабилитацију осведочених ратних злочинаца какав је био Алојзије Степинац.

Пре него што одемо са овог света, ми, преживела деца логораши желели бисмо да Европа допринесе да се из пепела усташких злочина створе нови гранитни темељи хришћанске посвећености, да се направи историјски отклон и осуди усташки геноцид, и усташки клеронацизам, чиме би се омогућио суживот на овим просторима, да коначно завлада помирење, једном за сва времена, да завлада мир у нама и над нама, тај божански, небески мир, и да се кроз срж хришћанске вере покаже инструктивни путоказ. Зато дозволите, даме и господо парламентарци, да вас још једном замолим да прочитате ових једанаест тачака које вам шаљем у прилогу, и будете загледани у будућност, штитећи европске вредности, одлучни да се историјске чињенице не доводе у питање, да се помиримо са нашом прошлошћу и да променимо судбину наших народа у Европи кроз опрост грехова, али не и заборава.

У том смислу, достављам вам овај мој најоштрији протест једног преживелог детета логораша уз 12 тачака које објашњавају зашто Алојзије Степинац није жртва комунистичког, нити усташког режима, чији је поглавар цркве био по слободној вољи, као и списак 20.000 имена и презимена деце које су до сада регистрована да су брутално убијена у једном од најмонструознијих и најозлоглашенијих логора смрти у Другом светском рату Јасеновцу.

И овом приликом примите изразе вере и наде у вас да ћете спречити ревизију историјских чињеница и да ћете чувати достојанство жртава, посебно достојанствено сећање на страдање око 74.000 беба и деце у усташкој Независној Држави Хрватској у Другом светском рату, чији је духовни стуб био и остао Алојзије Степинац који никада није дигао глас да заштити пре свега децу. Нажалост, хришћанин у њему никада није надвладао фанатични хрватски екстремизам. Његово понашање током Другог светског рата се никако не може назвати ни мученичким, ни светачким. Морао је стати на страну обесправљених и прогоњених у НДХ, што никада није учинио.

РАЗЛОЗИ ПРОТИВ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ СТЕПИНЦА

1. „ЈАД ВАШЕМ“, МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЈЕВРЕЈСКИХ ЖРТАВА, ДВА ПУТА ОДБИО ДОДЕЛУ ПРИЗНАЊА „ПРАВЕДНИЦИ МЕЂУ НАРОДИМА“

За процес беатификације релевантно је мишљење и Јевреја и Рома, јер су и они поред Срба и антифашиста били жртве усташког режима у НДХ. Зато посебно треба узети у обзир чињеницу да, иако је два пута (1970. и 1994. године) поднет предлог Меморијалном израелском центру „Јад Вашем“ да се Степинцу због тога што је спасао одређени број Јевреја додели признање „Праведних међу народима“, оба предлога су одбијена јер је за ово признање потребно да је приликом спасавања спасилац доводио у опасност сопствени живот.

2. СТЕПИНАЦ НИЈЕ БИО ЖРТВА КОМУНИЗМА ЈЕР ЈЕ:

– Степинац био човек од поверења Павелића – Пре бекства пред савезничким трупама Павелић је целокупну државну архиву предао Степинцу као човеку највишег поверења, те предложио да Степинац буде његов наследник на челу НДХ.

– Затечено код Степинца по хапшењу 1946. године – 36 сандука злата, драгог камења и других драгоцености (део блага који су усташе отеле жртвама етничко-верског истребљења). Међу „благом“ налазиле су се наруквице, огрлице, прстење, али и зуби извађени логорашима – Србима, Јеврејима, Ромима и антифашистима.
– Степинац подигао „пацовске канале“ за пребег усташке врхушке с Павелићем на челу (видети књигу проф. др Роберта Макормика).

3. ЈАВНО ПОДРЖАВАО РАСНЕ ЗАКОНЕ И БИО ПРОМОТЕР НЕТОЛЕРАНЦИЈЕ ПРЕМА ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА

Након што је у НДХ забрањена ћирилица и затворене све школе Српске православне цркве, Степинац је у својим белешкама као позитивну особину Павелића истакао да „у свему иступа у корист Хрватске римокатоличке цркве, и да неће толерисати Српску православну цркву“, при чему није дигао глас ни када је срушена синагога у центру Загреба.

4. ОД 1942. ГОДИНЕ БИО ЈЕ УСТАШКИ ВОЈНИ ВИКАР (СВЕШТЕНИК) И ЧЛАН ХРВАТСКОГ САБОРА – (ОВО РЕВИЗИОНИСТИ ПОПУТ ЕСТЕР ГИТМАН ПОГРЕШНО ТУМАЧЕ ДА ЈЕ БИО „СТУБ ЉУДСКИХ ПРАВА“, ДОК ЈЕ ОН, НАПРОТИВ, БИО „ДУХОВНИ СТУБ УСТАШКОГ РЕЖИМА“)

Степинац је 1942. постављен за викара Усташке војске и домобранства, а исте године постаје и посланик у Хрватском сабору. На отварању Сабора одржао је говор у част Павелића: „Вођо! Обнова Хрватског сабора доказ је ваше дубоке и живописне свијести, одговорности, огромног терета који желите подијелити са својим сурадницима.“ Као члан Сабора НДХ неоспорно је био део политичких и управљачких структура, дајући отворену подршку и легитимитет усташком режиму.

5. ОДГОВОРАН ЗА ПОДРШКУ МЕТОДA ПРИСИЛНОГ ПОКРШТАВАЊА „ПОКРСТИ СЕ ИЛИ УМРИ“

Степинац је био свестан насилног покатоличавања Срба, од којих су многе усташе потом побили, а чак је и изабран од Бискупске конференције у новембру 1941. да се придружи трочланом комитету задуженом за руковођење овим католичким покрштавањима! Степинац је изјавио да су животи Срба „спасени“ преласком у католичанство иако су многи после тога били убијени. Чак је филмском траком овековечен тренутак када Степинац и сам покрштава десетине српске деце у Каптолу, којима је Анте Павелић био кум и која су добијала нова имена: Анте и Антонија, а 10. април – Дан проглашења злогласне НДХ – уписан као њихов нови датум рођења! У мају 1943. Степинац у једном писму Риму наводи да је већ на простору НДХ насилно покатоличено око 250.000 православних Срба. На примеру бискупа грофа Фон Галена, видели смо да је ипак било могуће изнети јавно своје критике против једног нацистичког режима, а да Гален није изгубио ни положај ни живот, а да су многи животи били због његове јавне осуде спасени.

6. БРАНИТЕЉ УСТАШКОГ РЕЖИМА
У преписци са кардиналом Маљонеом од 23. маја 1943. године, поводом притужби које су стизале у Ватикан због злочина у НДХ, Степинац негира улогу Хрватске римокатоличке цркве у злочинима, указујући да он као надбискуп заправо штити прогоњене, а злочине карактерише као повремене инциденте неодговорних појединаца, мимо знања и у супротности с вољом часног руководства НДХ.

7. ОДГОВОРАН ЗА ИЗБЕГАВАЊЕ И ОКЛЕВАЊЕ У СПАСАВАЊУ ДЕЦЕ ИЗ ДЕЧЈИХ ЛОГОРА СМРТИ У НДХ
Диана Будисављевић, која је спасила више од 15.000 у првом реду српске, али и јеврејске и ромске деце из Јасеновца и других усташких логора, огорчено је у свом дневнику тада забележила како се Степинац није уопште занимао за ту децу, а правдао се да не може помоћи или у празно обећавао.

8. СЕЛЕКТИВАН ОДНОС ПРЕМА ЖРТВАМА У НДХ
Протестује због погибије седам словеначких свештеника који су без судског процеса убијени у Јасеновцу, али се не осврће на покољ Срба, Јевреја и Рома у том најзлогласнијем логору смрти.

9. КРАЈЕМ МАРТА 1945. ГОДИНЕ КАДА ЈЕ БИЛА ЈАСНА ПОБЕДА САВЕЗНИКА, ЈОШ ЈЕДНОМ ИЗРАЖАВА ПОДРШКУ УСТАШКОМ РЕЖИМУ
Ипак, током рата Степинац се молио за Павелића, и пред сам крај рата, крајем марта 1945. године, сазива нову Бискупску конференцију, током које још једном формално изражава своју подршку усташком режиму.

10. ПРИМА ОРДЕН 1944. ГОДИНЕ ОД УСТАШКОГ ПОГЛАВНИКА ПАВЕЛИЋА

Примио је 1944. од усташке власти Високи орден за заслуге „Велеред са звездом“, а његова подршка усташком режиму била је и оправдање за велики број хрватског клера који је учествовао у усташким покољима, и који су чак били у њиховим редовима, као злогласни фра Филиповић Мајсторовић, који је чак био командант Аушвица на Балкану, као и Макс Лубурић, тог најозлоглашенијег и најбруталнијег логора за истребљење – Јасеновац, једног од укупно осам у свету у Другом светском рату.

11. БЕЗ ГРИЖЕ САВЕСТИ ОДРЖАВАО „СРДАЧНЕ ОДНОСЕ“ С НАЦИСТИЧКИМ РЕЖИМИМА

Индикативно је да је у извештају Амбасаде Велике Британије из Београда од 1953. године указано да је Степинац одржавао „непотребно срдачне односе“ с немачким и италијанским окупационим властима, као и са усташама, те да није протестовао нити заузео јаван став против масакра над Србима, Јеврејима и Ромима.

12. ОДАВАЊЕ ПОЧАСТИ СТЕПИНЦУ ЈЕ ПОНОВНО УБИЈАЊЕ ЖРТАВА УСТАШКЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ

Степинац не заслужује да буде проглашен свецем Римокатоличке цркве и да се у његову част одржавају конференције у Европском парламенту, и да се тако стави у исти ранг истинских мученика и хероја католичке цркве и антинацистичких бораца као што су: Едит Штајн (Тереза Бенедикта од Крста, канонизована 1998. од стране Католичке цркве) или Руперт Мајер или бискуп гроф Фон Гален или великомученик Вукашин Мандрапа који је страдао у Јасеновцу, у усташком логору смрти, а кога је Српска православна црква канонизовала 1998. године.

ЗАКЉУЧАК:

Зато питање канонизације Степинца и одржавање конференција у његову част није питање само две локалне цркве, Српске православне и Хрватске римокатоличке цркве, нити два народа, Срба и Хрвата, јер жртве су били и Јевреји и Роми и антифашисти из реда других народа. Зато је то и питање заштите основних и кључних принципа Уједињених нација и Универзалне декларације о људским правима као и Европске конвенције о људским правима, и свих других декларација и резолуција о спречавању неонацизма и фашистоидних идеологија, а усташтво то свакако јесте, а које исто тако треба осудити као што се већ чини у случају фашизма и нацизма.

 Извор: "Печат"

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 25 март 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.