header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Петар Драгишић: Вук, Копитар и аустријска геополитика
Петар Драгишић: Вук, Копитар и аустријска геополитика Штампај Е-пошта
понедељак, 10 април 2023
         Понекад је могуће на само неколика страна објаснити најсложеније и најделикатније појаве. То потврђује и чланак италијанског слависте Серђа Бонаце (Sergio Bonazza), који је објављен 1988. године, на немачком језику, у италијанском часопису Europa orientalis. Лапидаран је већ и сам наслов чланка и јасно указује на тему којом се Бонаца ту бави: “Vuk Stef. Karadzic und der Austroslavismus“. Реч је, дакле, о политичкој позадини Вукове реформе, односно њеној употреби у аустријској стратегији супротстављању руском утицају на балканском и средњоевропском простору.

Важно је напоменути да се Бонаца у свом раду у значајној мери позива на једну књигу Алексе Ивића, из 1926. године, односно да је много тога што италијански научник наводи морало бити познато код нас. Ипак, сматрамо да је важно укратко представити главне тезе Бонациног чланка.

Аутор чланак почиње кратким дефинисањем идеје аустрославизма. У његовој суштини, истиче Бонаца, лежи настојање Беча да се као центар словенства наметне Аустрија, а не Русија. То је, даље, подразумевало да се национална еманципација Словена одвија под окриљем хабсбуршке круне. За нашу тему важна је Бонацина констатација да је Јернеј Копитар, бечки тутор Вука Караџића, био најважнији заговорник пројекта аустрославизма, сматрајући ову идеју аустријском политичком неопходношћу.

Аутор чланка основе Копитеревог аустрославизма налази у његова два чланка: “Faustin Prohdzka und Joseph Zlobicky” и “Patriotische Phantasien eines Slaven”, објављена 1810. године. Ту проналазимо не само језгро концепта аустрославизма, већ и замишљену улогу Срба у том подухвату. Копитар ту пласира идеју о Бечу као центру словенства, са јасним антируским нијансама. Истиче, наиме, потребу Беча да се бави старословенским језиком, да брига о њему не би дошла у “покварене руке Руса”, дајући управо српском фактору посебно место у овом амбиоциозном концепту. Иако је признавао озбиљну духовну приврженост Срба Русима и зависност Срба од руских културних утицаја, посебно на нивоу писма, Копитар је, читамо у Бонацином чланку, сматрао да је српску књижевност могуће уздићи до позиције у којој би она постала “опасан ривал руској књижевности”. У овим текстовима Копитар је уочио и главни проблем. Срби нису имали граматику, речник, нити прикупљену збирку народних песама.

Изводећи закључак из поменутих Копитаревих теза италијански слависта примећује да је српско питање “од почетка било кључно питање аустрославизма”, те да је , према Копитару, суштински проблем био чињеница да Срби нису имали модеран књижевни језик, те да су уместо тога користили црквенословенски, и то у руској ортографији.

Бонаца примећује Копитареву пасионирану посвећеност Доситеју и његовом делу и у томе види неку врсту поруке Србима: Крените истим путем! Аутор чланка сматра да је Копитар циљано тражио образованог Србина, који би обавио предвиђене лексичке и литерарне задатке, који су требало да ударе темељ српској књижевности: израда српског речника, граматике и критичко прикупљање народних песама. “Открио је Вука”, закључује италијански слависта, “зато што га је тражио.”

Копитар је, читамо даље у чланку, давао предност народној књижевности, зато што у њој није било старословенског, којег је требало избећи. Сврха речника је била да се говорни језик успостави као књижевни. Сам Копитар директно је говорио о правој сврси успостављања модерног књижевног српског језика: уклањање баријера међу “Србима различитих вера” и елиминисање руског утицаја на њих.

Ствари су се покренуле 1813. године, када су се Вук и Копитар упознали. Већ наредне године Вук је објавио прву књигу српских народних песама и граматику. Пар година касније, штампани су други том народних песама и речник. Копитар је касније истицао своју улогу у настанку речника и политичку сврху овог подухвата: “Подстакао сам га (Вука -П.Д) да изради и један речник и на тај начин у потпуности утемељи књижевну реформу, која би била од користи католичкој већини у Аустрији, али и поткопала русоманију ових шизматичких Илира.”

Копитар је био задовољан урађеним. О прикупљеним песмама писао је: “Ова узорна поезија у Вуковој ортографији је својом класичном унутрашњом вредношћу потпуно погодна да српској књижевности, која је до сада била под руским утицајем, пружи једно национално, за Аустрију знатно повољније језгро.”

Бонаца пише о забринутости Руса због велике литерарне реформе у Србији, у чему се видео потенцијал за слабљење веза Срба и Руса. Ову руску позицију италијански слависта аргументује ставом Николаја Греча, уредника часописа Син отечества, који је истицао да је нова српска ортографија раскинула везе између српског и руског језика.

Извори које је Бонаца користио и цитирао упућују на закључак да Вук није био упознат са пројектом аустрославизма и политичком суштином реформе коју је спроводио. Сам Копитар је касније сведочио да политички аспект овог подухвата Вуку или није био познат, или је према томе био равнодушан. Копитар му је појашњавао да се ту “пре свега ради о томе да се Србима понуди нешто чисто српско”, приметивши да је спроводећи књижевну и језичку реформу Вук “нехотично и несвесно радио у корист Аустрије”, односно удаљио Србе од Руса.

Копитар је био задовољан постигнутим. Истицао је, читамо у Бонацином чланку, да се реформом поставио темељ српској књижевности, која ће се даље слободно развијати, захваљујући њеној сопственој животности. Уочавао је два позитивна исхода и њих прецизно дефинисао: Срби добијају књижевност на “вољеном матерњем језику”, а реформа “у политичком погледу користи Аустрији, тиме што аустријске и турске Србе одвлачи од Русије”.

Бонацин чланак даје довољно основа за неколико закључака. Он показује да Копитар није био Вуков сарадник на спровођењу језичке реформе, већ њен прави творац. Затим, да је читава реформа имала јасну политичку функцију у тадашњем аустро-руском ривалитету. Намеће се аналогија са сличним процесима који су се крајем 19. века одвијали у Босни и међу Албанцима. Да ли је Копитар био претеча Калаја и Талоција (о томе видети ОВДЕ и ОВДЕ), односно да ли је први аустријски експеримент управљања процесом стварања балканских нација спроведен на Србима?

На крају, поставља се и питање аутентичности многих сегмената културе Срба, али и других народа, на ничијој земљи између великих сила. Шта је од тога производ унутрашње динамике, а шта тек ехо сусрета и сукоба околних гигантских култура?

Извор: https://stellapolarebooks.com

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 10 април 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.