header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow О. Дарко Ристов Ђого: О младости
О. Дарко Ристов Ђого: О младости Штампај Е-пошта
субота, 06 мај 2023

 Двије слике су у парадоксалном дослуху: на првој је Кијев 2008. године. Огроман концерт на коме углавном “пржи” рокенрол и рокенролизовани “етно” звук. Слави се 1020 година крштења Русије. Патријарх Кирил се преко видео-канала обраћа хиљадама Кијевљана који славе јединство Русије, Украјине и Бјелорусије. Слике једне епохе данас далеке колико и сама 988.


Слика друга: дјевојка се на кољенима моли са крстом у руци, док око ње танцује маса хипнотисаних украјинским шовинизмом, ритмовима без мелодије, својим сопственим и масовним лудилом. Старац који плеше око ње понаша се као да је на рејв-забави, иако је испред Кијевско-печерске лавре.

Јекатарина Јершова, млада Кијевљанка која се моли обучена у дугачки капут, прикладно, попут свих руских жена од 988. наовамо, сведене одјеће и шалом покривене главе, представља једну Русь са којом данас у Кијеву углавном идентификују оно старо, непожељно, руско, прошло. Она, међутим, зна и слути да оно што она представља јесте вјечито и предањско, укоријењено и надвременско. Јер у приватном животу она је гитариста. И као таква – члан хора Кијевско-печерске лавре. Њен глас је она модерност која се излива из Предања и у њему тече.

Како је било могуће да Кијев за безмало трен у своме постојању доживи такву промјену? Гдје су нестали они људи из 2008? Да ли су данашњи Кијевљани неки други или је нешто друго у њима данас?

Одговор на ова питања не би могла да понуде ни издашнија истраживања. Чињеница јесте да присуствујемо моментима који би у досадашњој историји били незамисливи.

“Кул” је бити Србин

Понекад наши људи упуте питање: зашто у Кијеву нема литија попут оних у Црној Гори? Већини наших људи није до краја јасна ни географска величина Украјине, ни дубина брисања историјског насљеђа у вријеме совјетизма и постсовјетизма као ни својеврсна културна динамика која је у Украјини и Црној Гори ишла другим путевима – док је српски народ у Ђукановићевој Црној Гори створио прогоњену али моћну контракултуру која је привлачила омладину те је било “кул” бити Србин, макар то било политички непожељно, Русија у Украјини се углавном ослањала на културна зрачења совјетског времена и руске класичне културе као и на неопредјељени осјећај да је све у реду докле год људи у Кијеву говоре руски (од 2013. се и та ситуација сасвим измијенила).

Спајање националног идентитета (тј. опстанка у току предака и потомака) са савременошћу најмање је ствар која би требало да буде препуштена само спонтаној кристализацији културних форми, нарочито уколико знате да се културне форме намећу медијским садржајима који вам нису благонаклони. А од спајања идентитета и савремености зависи одговор на оно вјечито питање “каква нам је омладина”.

Генерацијски шум представља стандардно мјесто и српске културе (од Ракићевих стихова “данас нама кажу, деци овог века…”). Но упућивање да се рачуна на омладину не значи да ће будућност која нас очекује бити пројектовани сукоб са непријатељем, па у тенковском окршају СФРЈ и два војна савеза ваља рачунати на нас. Ствар се данас завршава на пољу културе као начина живљења тј. на пољу биополитике.

О томе “каква нам је омладина” углавном се дебате воде описујући њене погледе на неке од оних тема око којих се српско друштво дијели, иако за сада немамо ниједно довољно добро истраживање о томе колико су идеје дејствене тј. колико разлике у идејама бивају преточене у стварност.

Слобода и обавеза

Рецимо, није тешко уочити у београдским црквама да, поред старијег свијета, имате и непропорционално већи број многодјетнијих породица, али не смијемо се заварати да 95% самоизјашњених вјерника поистовјетимо са ± 1% црквених вјерника (а ни међу свим “уцрковљеним” не треба очекивати људе који сматрају све аспекте хришћанског етоса обавезујућим у свом животу). Дакле, ствар није само у томе шта људи мисле и осјећају већ шта од тога живе. Постмодернистички проглас о “преврједновању свих вриједности” (који нам је саопштио још Ниче) не подразумијева друштво које ће одједном преокренути наопачке свој врједносни систем већ такво које ће сматрати да ма шта мислио, и не мораш баш тако да живиш.

Зато убједљиво највећи проблем савременим православним културама представљају не сами појединачни феномени постмодернистичке културе по себи (музика, мода и сл.) већ свеопшти културни хабитус, који подразумијева да су сви животни садржаји невезани за своје исходе: ма шта слушао, ма како се односио према косовском етосу, ма шта мислио о Дражи и Титу, ниједно твоје убјеђење не означава животну обавезу јер је “саморазумљиво” да су “слобода” и “обавеза” двије непомирљиве супротности (а епохални диктат као пожељну и коректну подразумијева само слбоду насупрот обавезе).

Иако се стиче утисак да су, рецимо, на факултетима и академијама наши студенти већ сасвим обучени и óбучени сходно “стандардима” woke идеологије (коју штедро спонзорисани популаризују НВО активисти), стварност је углавном другачија – присуство националног достојанства и бриге за свој народ и његову будућност жива је и пулсирајућа у српској академској омладини.

Лежерна варка

Па ипак, чак и најбољима међу нашим студентима, национално свјеснима и активнима, није увијек саморазумљив друштвени учинак постхришћанских (анти)етичких “стандарда”. Наша омладина често интуитивно поима декаденцију глобалне културе у изумирању али је ритам и ток епохе и даље снажније носе кроз матицу биополитике смрти него што су јаке силе одупирања цјелини те матице.

Успут, дилема “Исток” или “Запад” имала би смисла само када бисмо у било ком културном садржају техеранских молова и нешвилских дурова ми видјели другачију биополитику, но како су посљедице рокенрол побуне и турбофолк конформизма по моралне, политичке и етичке координате овог народа савршено идентичне, никаква блага подешавања и самозаваравања неће извући словенско-православну цивилизацију из загрљаја етичког растакања, политичке агресије и демографске убитачности у којима и даље живимо докле год не пронађемо начин да престанемо да одумиремо.

За сада се чини да су мањкови радне снаге широм српских земаља почели да се надокнађују масовнијим увозом из Турске и Азербејџана, Индије и Кине. За присталице woke агенде као и за нијеме и пасивне посматраче, ствар ће се окончати “природно” – то су нам већ саопштавали кроз максиму “Србија ће бити на Западу макар је и не било” (настањена неким другим) чиме се заправо мисли “Србија ће престати да пружа ма какав отпор и постати само име за празан простор настањен робовима Мегалополиса из цијелога свијета”.

Но, ако тако ствари стоје са онима којима се свеједно шта ће са Србијом бити, шта онда могу да учине они којима то није свеједно? Можда је најважније прекинути са оном лежерном варком о томе да је “национална свијест” било какав оријентир уколико се тим компасом не сналазимо на мапи овог збуњеног и манијакалног свијета. Тачније: уколико не живимо бригу за овај народ и његову будућност, уколико је наш “национализам” само још један облик постмодерног “животног стила” чији су исходи савршено идентични онима наших woke другара – узалуд нам косовски завјет и срце које затрепти на химну.

За сада без глобалног одговора

У једном интервјуу Џордан Питерсон упоређује биополитичке промјене започете шездесетих година минулог вијека са проналаском атомског наоружања – епохални карактер преметања животних приоритета у којима су дјеца и породица постали условљени читавим низом других фактора и постигнућа имаће до сада невиђење посљедице на будућност људског рода (и српског народа).

Могућности глобалног управљања не само нашим информацијама већ читавим врједносним системима, животним погледима, вољом за животом и опстанком чине оружје плутократских елита чији су учинци погубни али свеопшти, јасни али биомаси пријатни, опасни али за сада без глобалног одговора, чак ни од оних земаља које су кренуле у политичку сувренизацију. А биополитика се увијек најприје етаблира као нови садржај младалачке културе, као нови израз генерацијске побуне.

Ко ријеши питање вриједности које заиста живи омладина – ријешио је и питања националне безбједности и опстанка.

И на крају, да се вратимо хипнотисаним масама око Лавре. Схватање да ће Русија морати да поврати Кијев како би била Русија дубоко је укоријењено у историјском памћењу “Кијева, мајке руских градова” (како га је назвао св. Нестор Љетописац у 12 вијеку). Но тако нешто није могуће ни нуклеарним наоружањем ни гасним уговорима, па чак ни новом архитектуром свијета. Тако нешто ће бити могуће тек када и сама Русија иступи из биополитике нестајања а кијевска омладина почне да се самоидентификује са једном моћном, виталном, сувереном, хришћанском културом живота.

Ужаси савременог свијета имаће смисла тек ако се православна цивилизација прене и устане.

Извор: РТ Балкан, 04. 05. 2023)

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 мај 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.