header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Огњен Војводић: Дијалекатска или духовна аутокефалност „македонске цркве“ и нације?
Огњен Војводић: Дијалекатска или духовна аутокефалност „македонске цркве“ и нације? Штампај Е-пошта
четвртак, 08 јун 2023

 Политичке нације југословенског и совјетског програма, креиране католичким колонијализмом или под османском окупацијом, легализоване комунистичком политиком, и данас служе као средство разградње држава и народа

Питање „раскола“ епархија Српске православне цркве на простору Социјалистичке републике Македоније у вријеме Социјалистичке Југославије (самопрозваних Македонска православна црква) и њихово канонско признавање од стране СПЦ, под називом Македонска православна црква, не може се разумјети ван политичког пројекта Социјалистичке републике Македоније, тј. ван пројекта македонске нације и македонског језика у Социјалистичкој Југославији. Такође, не може се разумјети ван њемачког (аустрославистичког) југословенског језичког пројекта Аустроугарске монархије, као програма католичке мисије међу словенском народима Балкана и на дијелу данашње Украјине под аустрoугарском окупацијом. Формирање Републике Македоније у Социјалистичкој Југославији је програм комунистичке политике креирања политичких нација и социјалистичких република, а разградње историјских народа и држава, као што је у СССР-у креирана украјинска нација и република.

Југословенски језички пројекат није само комунистичка креација, већ континуитет југословенске језичке политике Краљевине Југославије од 1918. године, када је српски језик уставно преименован, а као континуитет програма аустрославистичке колонијалне културне политике – званично од оснивања Југословенске академије знаности и умјетности 1866. године у Аустроугарској (у Загребу). Југословенска академија је програм римокатоличке мисије на Балкану, у сврху формирања словенске римокатоличке нације на Балкану. Оснивач и покровитељ Југословенске академије био је њемачки бискуп Јосип Штросмајер, а први предсједник – католички фратар филолог Фрањо Рачки. Објекат обраде југословенског језичког програма је српски језик и ћириличко писмо. Прво преименовање тј. двоименовање српског језика је спровела Југословенска академија објављивањем Речника српског или хрватског језика, у чему су учествовали српски филолози, сарадници аустрославистичког програма.

Аустрославистички југословенски језички програм се састојао у издвајању и кодификовању дијалеката историјских словенских језика у посебне нове националне језике, као основе за креирање нових словенских политичких нација. Тако је српски језик разграђиван кодификовањем српских дијалеката као нових „књижевних језика“ нових назива, ван структуре и континуитета српског књижевног језика. После првог преименовања тј. двоименовања српског језика у „српски или хрватски“, проглашењем једног српског дијалекта језиком другог назива језика, отворен је процес разградње српског језика по дијалекатској основи. У Социјалистичкој Југославији су јужни српски староштокавски дијалекти преименовани у македонски језик, и препуштени политичкој асимилацији од јужних српских сусједа, и европској колонијалној културној политици.

У југословенском језичком пројекту преименовања српског језика статус независног националног језика прво је добио штокавски српски дијалекат ијекавског изговора, који је проглашен за „хрватски језик“ (који се и поред измишљања и искривљивања ријечи не разликује од штокавског најпростијег караџићевски кодификованог сељачког српског говора). Зашто би онда било политички и лингвистички нелогично што су југословенски комунисти за „македонски језик“ прогласили староштокавски дијалекат српског језика који сe разликује од  српског стандардизованог дијалекта? У Уставу Краљевине Југославије је као посебан био признат и „словеначки језик“ који није различитији дијалекат од српског штокавског дијалекта него што је то „македонски“. У Уставу Краљевине Југославије службени језик је био српско-хрватско-словеначки, троимени језик троименог народа. Колико је југословенски језички програм био римокатолички политички пројекат свједоче чињенице да су у Краљевини Југославији статус независног националног назива добили „хрватски језик“ (као језик римокатоличке заједнице), који је исти српски ијекавски штокавски, и „словеначки језик“ (римокатоличке заједнице), а није добио „македонски“ дијалекат који се од штокавског, стандардизованог као српски, не разликује мање од „словеначког“, тј. словеначки и македонски дијалекти се подједнако разликују од штокавског, названог српски.

У аустрославистичком католичком и затим комунистичком југословенском језичком пројекту су формиране југословенске нације: словеначка, хрватска, бошњачка (од словенског становништва исламизираног у периоду османске окупације), македонска, црногорска. После рушења Аустроугарске, југословенски језички програм су спроводиле Краљевина Југославија и Социјалистичка Југославија, а после Првог свјетског рата је био подржан и од евроатлантске и англосаксонске политике у сврху фрагментације српског православног простора.

Мисија Македонија: „Посвађај па владај“

Комунистичко руководство Социјалистичке Македоније је према српском народу спроводило својеврсну језичку асимилацију на основу различитог локалног дијалекта српског језика који је прогласило засебним језиком „македонске нације“, а који је већим дијелом некултивисани сеоски говор кодификован као књижевни језик. Комунистичка власт је креирала идентитет македонске нације као мјешавину политике племенске припадности и политике локалног дијалекта, пробугарске племенске политике, племенске антигрчке политике, комунистичке атеистичке идеологије, програмског повратка паганству… У комунистичком македонском мијешању постоји и мржња према словенству, и блгарско-пагански национализам преузимања православних  српских и грчких храмова, има и политике против Фанара и сарадње са Фанаром у „грчкој“ паганској племенској антисловенској агенди, који сада користи Македонску ПЦ као средство против уједињења словенских православних народа (какав је случај признавање Православне украјинске цркве од Цариградске патријаршије). Формирање републике Македоније и македонске нације је програмски повезано са националним бугарским програмом, који је формирање Р. Македоније видио као проширење бугарског националног простора. Такође, комунистичко креирање Р. Македоније је било креирање конфликта између православних словенских народа Бугара и Срба, као што је радила Аустроугарска монархија.

Комунистичка стратегија креирања нација се састоји у одређивању једног топонима као географске одреднице ограничене области у коју се учитава идентитет нове нације на основу племенске и локалне менталитетске и идеолошке припадности. Такве хибридне нације креиране су као лабораторијски вируси ради разградње историјских народа и култура, и присвајања повијести древних народа. Резултат језичко-националне асимилације у СР Македонији је свођење српског становништва на око 2 одсто, што показује да је припадност српском народу сведена на један дијалекат српског језика а македонски словенски идентитет на други српски дијалекат, тј. да су дијалекти једног језика постављени као генетске границе народности. Тако је креирана и украјинска нација у католичком и комунистичком програму, на односу дијалекатске разлике у руском језику, на програмском повратку паганизму и формирању партијске цркве ради одузимања имовине историјске и канонске православне цркве. (Подсјетимо, атентатор на Краља Југославије, Александра, је био припадник пробугарске партије која је сматрала да је Краљевина Југославија заузела одређене  бугарске просторе после Првог свјетског рата, јер је Бугарска била на страни Аустроугарске и под влашћу њемачке династије).

Република Македонија се раздружила са Социјалистичком Југославијом референдумом 1991. године (када је почео ратни распад СФР Југославије сецесијом република Словеније и Хрватске, затим Босне и Херцеговине). Затим је услиједио спор Р. Македоније са Грчком око назива државе, јер је Македонија историјски древни назив  ширег простора од републике С. Македоније, који обухвата дијелове данашње Бугарске, Србије и Грчке у највећем дијелу. Грчка је због тога имала озбиљне опструкције на државном нивоу од стране структура евроатлантске алијансе. Због тог спора се до прије три године Р. Македонија формално називала Бивша југословенска република Македонија, кад је 2019. у споразуму са Грчком промијенила назив у Република Сјеверна Македонија, ради уласка у НАТО и ЕУ. Грчка је била блокирала чланство С. Македоније у НАТО и због могућности територијалних претензија на основу тог назива, путем повијесног права на простор Македоније. Такву политичку и војну снагу нема С. Македонија, али би могла бити средство атлантистичких аспирација, посебно преко албанских националних и исламских аспирација на Балкану. Разлог грчког захтјева за заштиту својих историјских и политичких права у Европској унији од културне политике С. Македоније је њемачки и комунистички југословенски програм разградње историјских држава и народа.

Све политичке нације југословенског програма (као и политичке нације Совјетског Савеза), креиране католичким колонијализмом или под османском окупацијом, касније легализоване комунистичком југословенском политиком, и данас служе као средство евроатлантског и исламског империјализма. Зато је стратешка грешка Руске православне цркве додјељивање или прихватање назива Украјинска православна црква умјесто одреднице Руска. Тиме је легализован совјетски модел креирања социјалистичких политичких нација које су по својој природи средство разградње државе и народа.

 

Комунистичка дијалекатска племенска „Македонска православна црква“

У Другом свјетском рату, нацистичка Њемачка је окупирала Краљевину Југославију, а Бугарска је у саставу Вермахта окупирала југоисточни простор Краљевине Југославије – Вардарску Србију. Окупациона власт је један дио српског свештенства ликвидирала а други дио протјерала, као митрополита скопског Јосифа Цвијовића и владику злетовско-струмичког Викентија Проданова. Бугарска православна црква је на окупираном подручју успоставила управу са бугарским владикама и свештенством. Западни дио Вардарске Македоније је окупирала војска фашистичке Италије и прикључен је италијанској Албанији. Након ослобођења од нацистичке окупације формирана је Социјалистичка Југославија и у њеном саставу Социјалистичка република Македонија. Синод СПЦ је октобра 1944. донијео одлуку о повратку прогнаних владика и свештеника у своје епархије и парохије, али комунистичка власт није дозволила повратак српског свештенства и народа, као што у истом програму прогона српског народа није био дозвољен повратак српског становништва и свештенства на Косово и Метохију после прогона од нацистичког окупатора и албанске војске Вермахта. Тиме је почео комунистички прогон цркве у СР Македонији и рад комунистичке власти на формирању такозване Македонске православне цркве Социјалистике републике Македоније. Таквим је системом Социјалистичка Југославија креирала социјалистичке републике а према републичким границама и нове нације и вјерске „црквене“ заједнице.

Истим методом је вршен прогон православне цркве и српског православног народа у читавој СФР Југославији, у којој су проглашена три нове политичке нације: Македонци, Муслимани, Црногорци. На примјер, на простору Социјалистичке републике Црне Горе су у вријеме рата комунисти убили скоро све православне свештенике и митрополита, али после рата нису успјели да преименују српски језик, јер су се томе противили и многи комунистички кадрови, и нису успјели да преименују назив Српске православне цркве и формирају Црногорску православну цркву, иако је владика био припадник племена „Старе Црне Горе“, а тиме нису успјели да формирају црногорску нацију. Наиме, после распада С. Југославије, власт комунистичког континуитета је  формалноправно преименовала српски језик и прогласила нови назив службеног језика – „црногорски језик“ и формирала партијско-племенску Црногорску православну цркву, која је остала на нивоу секте.

Сврха формирања Македонске православне цркве, као и Социјалистичке Републике Македоније, је прогон православља и онемогућавање саборности православних народа, као раздвајање српског и грчког народа. Формирање МПЦ и СР Македоније је и дио процеса формирања Велике Албаније као атлантске агенде од почета прошлога вијека. Почело је прогоном православног свештенства и народа у Великом рату од бугарске аустроугарске војске, потом и у Другом свјетском рату, а затим од комуниста у СР Македонији. Вођени су преговори са патријаршијом у Београду и добијена аутономија је била партијска антисрпска антихришћанска аутономија, до потпуног раскола када је Социјалистичка Република Македонија прогласила аутокефалност МПЦ и одвајање од свих православних цркви, и до 2022. када је СПЦ признала аутокефалност Македонској православној цркви. Наиме, на светој литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја прошле године, патријарх српски Порфирије прогласио је да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске Архиепископије. Патријарх Порфирије је томос којим се потврђује аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске архиепископије уручио архиепископу Стефану 5. јуна 2022. године у Београду. Аутокефалност МПЦ су такође признале Бугарска православна црква (али не под тим именом) и Руска православна црква. Цариградска патријаршија је, претходно, истог мјесеца изнијела свој став према називу и имену МПЦ – на заједничкој молитви МПЦ је од Цариградске патријаршије добила документ о повратку у канонски статус. Грчке цркве не признају аутокефалност МПЦ оспоравајући назив цркве, те сматрају да само Васељенска патријаршија може дати аутокефалност, а не помјесна мајка црква. (Однос Српске ПЦ и Бугарске ПЦ према називу Македонска црква говори о политичком ставу према присвајању повијесних права.)

Овог мјесеца ће бити окончан процес интеграције Охридске Архиепископије СПЦ у МПЦ и завршен процес превазилажења македонског раскола, у којем је Српска Православна Црква показала став помирења према православнима у С. Македонији. Према Википедији, у саопштењу Светог Синода Цариградске Патријаршије се наводи: „Свети Синод, који се састао у понедељак, 9. маја 2022. године, под председавањем Његове Божанске Светости, Васељенског Патријарха господина Вартоломеја I, исцрпно је разматрао црквени проблем у Сјеверној Македонији и, оцењујући у завршној фази, жалбу (,еклитусʻ) помјесне Цркве Мајки Цркви, као и поновљене апеле државе Сјеверна Македонија, одлучили су следеће: У евхаристијском општењу, прима јерархију, свештенство и народ ове свете Цркве под руководством Архиепископа Стефана, лијечећи рану раскола и поливајући ,светим вином и уљемʻ ране наше помјесне православне браће. У том циљу се усваја важећи Патријаршијски и Синодални закон: Пресветој Српској Цркви остаје да одлучује о административним питањима која постоје између ње и Цркве у Сјеверној Македонији, наравно, у оквиру канонског акта и црквеног предања. (Његова Светост Архиепископ цариградски, новоримски и васељенски патријарх Вартоломеј I.)“

У Томосу о аутокефалији пише да СПЦ „уступа на коришћење“ своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Српска православна црква није имала приступ својим јужним епархијама од 1941. године, а данас сви српски архијереји и патријарх имају приступ свакој светињи у С. Македонији и сви архијереји из С. Македоније имају доступ свим српским светињама широм света. „Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска православна црква мора да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верника.“

Ваљаност одлуке СПЦ ће се брзо показати односом Македонске православне цркве према Српској и другим православним црквама. Један од разлога канонског признања Македонске православне цркве од стране СПЦ је и избјегавање украјинског сценарија, сукоба словенских православних народа. Један од фактора помирења са православним народима могао би бити православни народ С. Македоније који би био за јединство са православним српским сународницима, а можда и свештенство ако би се вратило православном предању и напустило племенско-политичке ставове под православним псеудонимом. Међутим, постоји могућност да се у С. Македонији у црквеној и државној власти појача антиправославна политика инсистирањем на аутохтоности македонског народа и језика. Идеологија историјског ревизионизма у С. Македонији траје од оснивања Социјалистичке Македоније, која се испољава преправљањем и уништавањем артефаката који свједоче назив српске народности и српског племства на простору Македоније, посебно на натписима фресака средњовјековних манастира и у средњовјековним рукописима. Тежња одређених кадрова МПЦ је приближавање римокатолицизму, попут православних цркви које су прешле на католички календар, што је почело преласком Цариградске патријаршије на грегоријански календар 1922. године.

С. Македонија је под сталним притиском агресивне албанске племенске и исламске политике. На примјер, прије два мјесеца исламска заједница је наставила изградњу џамије и насеља у близини православних Светиња на Охриду, која је привремено била прекинута. Међутим досадашња пракса показује да су присталице таквих политичких нација били против православних сународника, заједно са исламистима и унијатима. Црногорци (као социјалистичка политичка нација), „монтенегрини“ како их називају православни сународници, са прохрватским политичарима и исламистима нападају православне храмове и сународнике. Разлог сарадње исламиста са Црногорцима против православних је мала бројност муслимана у Црној Гори, док муслимана у С. Македонији има много више и нису принуђени на сарадњу са „Македонцима“ већ спроводе прогон и национално преименованог православног народа. У том контексту, важно је запазити да у С. Македонији албански језик има статус службеног језика, а немају га српски и бугарски језик, као словенски језици сродни „македонском језику“, што говори о политици албанске асимилације у С. Македонији, али и  о „македонској“ језичкој политици према језицима словенских сусједа.

Словенски дијалекти у њемачком југословенском пројекту

Данас можемо констатовати континуитет католичко-комунистичке коалиције у колонизацији српског језика, као и у колонизацији руског језика у Украјини. Наиме, за православне народе које католичка мисија није могла превести у католицизам Конгрегација је преко језичке политике кодификовала на основу дијалеката једног језика нове језике као основе „нових нација“ ради разградње православних народа и превођења мањих националних заједница у католицизам.

После промјене имена републике Македоније у Сјеверна Македонија, што је био услов Грчке да С. Македонија приступи преговорима за чланство у ЕУ, Влада Бугарске је октобра 2019. усвојила одлуку да као свој услов за приступање С. Македоније преговорима за чланство у Европској унији постави црвену лингвистичку линију – да С. Македонија промијени назив званичног језика. Као што Грци тврде да назив Македонија представља и грчки географски и повијесни простор, тако бугарски филолози тврде да су руководство Р. Македоније и југословенски језикословци македонским језиком назвали дијалекте бугарског језика. Влада Бугарске је усвојила документ који дефинише услове за преговоре С. Македоније са Европском унијом. Софија тражи да Скопље одустане од термина „македонски језик“ – и да користи фразу „званични језик Републике Сјеверне Македоније“, а да се, ако је потребно, уз термин македонски језик сваки пут дода и ограда – „у сагласности са Уставом Републике Сјеверне Македоније“.Бугарски филолози тврде да је језик у Сјеверној Македонији производ еволуције дијалеката бугарског језика. ТакођеБугарска је тражила и да се у Македонији из уџбеника избаце формулације попут „бугарски фашистички окупатор“ за војне јединице које су у Другом свјетском рату као војска Вермахта окупирале Македонију, тј. југоисточну Србију. Постављен је и захтјев за рехабилитацију жртава комунизма.

Прије Другог свјетског рата, дијалекти на простору данашње С. Македоније, која је била у саставу Краљевине Југославије, су сматрани јужним дијалектима српског језика. „Македонски језик“  је постао званичан језик Социјалистичке Републике Македоније 1944. године. Југословенска језичка политика аустроугарске Југословенске академије, потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевине Југославије, и затим Социјалистичке Југославије јесте распарчавање српског језика, а не бугарског. Аустрославистичка канцеларија је и бугарски језик укључивала у југословенски језички програм али због одређених разлога рад Југословенске академије у Бугарској се састојао у јачању бугарске језичке самосталности у односу на руски језик да не би био припојен руском дијалекатском атласу.

У контексту бугарског утицаја на Македонско национално и црквено питање, и у контексту континуитета пројекта Југословенске језичке политике, важно је знати да је аустрославистичка југословенска језичка политика спровођена и на простору Бугарске. Бугарска је била планирана у аустрославистичком програму као чланица Југословенске језичке и државне заједнице, чије наслеђе бугарски филолози и политичари до данас поштују. Бугарско велепосланство у Хрватској и бугарски државници традиционално одају почаст њемачком бискупу Јосипу Штросмајеру и фратру филологу Франциску Рачком који су због доприноса духовном зближавању два народа 1884. проглашени почасним члановима Бугарске академије наука. Бугарска држава и академија почаст двојици римокатоличких мисионара одаје полагањем вијенаца на споменик бискупу Јосипу Штросмајеру и на спомен плочу фратру филологу Фрању Рачком, првом предсједнику Југословенске академије, а поводом обиљежавања бугарског националног празника Дан народних просветитеља 1. новембра, којим се одаје почаст бугарским просвјетитељима, књижевницима и свим културним делатницима који су дали допринос развоју бугарске културе, науке и образовања. Захваљујући католичком бискупу Штросмајеру, 1861. је објављена прва збирка народних пјесама браће Константина и Димитрија Миладинова, а бугарским студентима је омогућено школовање на аустрославистичком Свеучилишту у Загребу, у Аустроугарској, које је служило школовању словенских кадрова у аустрославистичкој мисији кодификовања дијалеката руског језика као независних националних језика. Због тога је у Софији саграђен споменик бискупу Штросмајеру  и једна улица названа његовим именом. Такође, католички фратар Фрањо Рачки је задужио бугарски језик и као повјесничар написао Повијест Бугарске (откривена тек 1995. у Хрватском државном архиву и објављена 1999), а као први сарадник бискупа Штросмајера помагао је Константину Миладинову у састављању првог хрватско-бугарског речника,  због чега је католички фратар Фрањо Рачки једини странац коме је постављен споменик у палати Бугарске академије наука, у Софији. (О стратешки погрешној политици Руске царевине према Бугарској националној и вјерској политици писао је детаљно дипломата Руске царевине, Константин Леонтјев.)

Подсјетимо се повијесних чињеница: средиште српске средњовјековне државе је поред Косова и Метохије био простор данашње С. Македоније, престоница српске царевине било је Скопље, у којем је Цар Душан Урош Немањић крунисан за цара, Васкрса 16. априла јулијанског календара 1346. године. (Царска титула Душана Немањића била је цар Срба и Грка – Βασιλέως και αυτοκράτορας Σερβίας και Ρωμανίας). Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен у сврху уређивања српске државе прописима који би важили за цијело царство и подједнако за све поданике. Послије смрти Цара Душана простор Македоније био је средиште најмоћније средњовјековне српске династије Мрњавчевић, са средиштем у Скопљу и Прилепу, и која је пружала најјачи отпор османској окупацији Балкана и Истока, и после чијег уништења је био отворен простор османским освајачима Балкана. (Према предању, у мом завичају у Црној Гори, у Морачи, вјерује се да смо поријеклом од рода Мрњавчевића, који воде поријекло са простора Далмације и Херцеговине.)

 

МАКЕДОНСКО ЋИРИЛИЧКО ПИСМО

Међутим, „македонски“ филолози, у кодификовању „македонског“ дијалекта, нису потпуно напустили предање ћириличне писмености, нису наставили југословенску језичку доктрину двоазбучности (диграфије) – прозелитски програм преласка на латинично писмо. Званично писмо С. Македоније је варијанта аустрославистичког југословенског „караџићевског“ српског сурогата ћирилице – мјешовитог ћирилично-латничног прозелитског правописа. Сјеверно-македонски сурогат ћирилице је, као и српски сурогат ћирилице, формиран према латинској хрватској варијанти гласовног латиничног писма, у мисији католичке колонизације српског језика и ћириличног писма. Преузета је графичка основа и систем фонолошког једноставног писма, одвојеног од графичког и семантичког система ћириличних писама. Као и у сурогату српске ћирилице, и у македонској ћирилици је задржано латинско слово Ј као симбол мјешовитог латинично-ћириличног југословенског писма, и као замјена за избачена ћириличка слова за тај глас у одговарајућим контекстима. Унесени су графеми Љ, Њ, Џ – караџићевске креације, које је В. Караџић, српски сарадник аустрославистичке канцеларије, према упутству њемачких слависта креирао ради нарушавања графичког и семантичког система ћириличког писма, произвољним промјенама сложеног система и континуитета ћириличке писмености. Њемачки слависти су дозволили српским сарадницима да праве ћириличке фолклорне фризове у сурогату српске ћирилице али у оквиру система хрватског латиничног фонетског правописа.

Латинично и ћириличко писмо су представљали границе латинске и православне цивилизације и цркве. Од прогона Светих Ћирила и Методија, програм латинске лингвистичке и вјерске мисије на Балкану био је прогон ћириличке православне писмености и припајање латинској писмености германизованих Словена, а потом одвајање ћириличког писма и књижевности православних Словена Далмације и Балкана од велике православне словенске царевине и цркве. С. Македонија, на чијем је простору у Охридској архиепископији било средиште словенске православне ћириличке писмености ученика Светих Ћирила и Методија, постала је политички медијум антиправославне „македонске“ мисије. 

Али, Сјеверна Македонија се граничи са Бугарском и Грчком које користе и поштују ћирилично православно писмо, Албанијом која користи албанску варијанту латинице, и Србијом која у програму југословенских евроинтеграција примјењује ћирилични сурогат прозелитског правописа у сврху прелаза на латинично писмо, што Македонци због наглашавања националне независности не прихватају (иако користе компатибилан латинични правопис у Удружењима „Македонаца“ у Хрватској). Зато македонски мјешовити сурогат ћирилице није показао своју праву прозелитистичку намјену.    

Будући да Бугарска, као и Грчка и Русија, користи предањско ћириличко писмо цјеловитог графичког и семантичког система, бугарска ћирилична култура би, као православно предање писмености, требало да повољније утиче на „македонски језик“ од српске југословенске језичке политике прозелитског поступног прелаза на латинично писмо, јер све партије на власти Србије и Црне Горе од распада Југославије спроводе југословенску језичку политику равноправног статуса ћириличког и латиничног писма у службеној употреби и у школском обавезном образовању.

Извор: Блог Огњена Војводића

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.