header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Жељко Ињац: Словенски неопаганизам као ударна песница НАТО пакта против Русије и Словена!
Жељко Ињац: Словенски неопаганизам као ударна песница НАТО пакта против Русије и Словена! Штампај Е-пошта
петак, 01 март 2024

 Појава неопаганских организација код словенских народа започела је масовно одмах по распаду СССР и паду комунизма у Источној Европи. Насилним атеизмом удаљени од своје хришћанске традиције, у словенским народима се образују неопаганске организације, које иако пропагирају панславизам и тобожњу толеранцију, заправо нагињу неонацизму или су отворено неонацистичке и у потпуности подржавају идеју „крви и тлаˮ.

Присталице неопаганизма су у почетку били духовно и идентитетски дезоријентисани појединци. Но касније се у овим покретима назире и утицај њуејџизма и генерално западни утицај. Тамо где цветају њуејџ покрети и секте обично у позадини стоје страни финансијери и службе, тако да је појава неопаганизма у словенским земљама уједно и озбиљан безбедносни проблем.

Иако је у почетку било покушаја да се неопаганизам код Словена оформи као религија, на том пољу се није постигло ништа значајно. Све се свело на пуки национализам, нацизам и величање древности, којој се по дифолту и без критичке провере приписује све позитивно.

Мањи део неопаганских словенских организација је завршио у окултизму, вештичарењу и њуејџизму, по угледу на сличне западне организације.

Већи део словенских неопаганских организација нескривено подржава идеје нацизма или величају немачке нацистичке идеологе, или своје локалне нацистичке лидере из Другог светског рата, пропагирају Хитлерове идеје, а обавезно штиво им је Мајн кампф.

Неопаганизам се може наћи у траговима још код панслависта 19. века, али у то време је хришћанска традиција још увек била дубоко укорењена у народу и само су појединци и то веома стидљиво испољавали неопаганизам, односно идеју одбацивања хришћанства и „враћањаˮ паганизму.

На жалост словенских неопагана, немогуће је реконструисати старословенски пантеон и религију из више разлога.

  1. Не постоји довољно релевантних извора.
  2. Ономе што се узима као извор, на пример Велесова књига, оспоравана је аутентичност и сматра се фалсификатом.
  3. Словенска племена нису имала унифицирану, тј. јединствену религију, нити развијен религиозни систем. Различита племена су имала различита врховна божанства, али и нека сопствена која други нису славили.
  4. Култ је био довољно развијен само у појединим племенима, као и свештенство, односно жречеви, док су многа племена била без развијеног култа и без храмова и свештенства.
  5. Једном речју није постојала јединствена словенска религија ни у прошлости, па је отуда немогуће реконструисати једну јединствену савремену неопаганску словенску религију.

Код Источних Словена, који су хришћанство примили од Византије, фолклор је очувао многе паганске елементе јер Византија никад није радила на уништењу фолклора, традиције и обичаја новокрштених народа, већ на његовом преображају. Стари словенски обичаји на истоку су христијанизовани, дат им је хришћански смисао и порука и на тај начин су постајали део хришћанске културе и традиције, а уједно нису изгубљени или затрти. Отуда је фолклор Источних и Јужних Словена далеко богатији од западних.

Западна црква се озбиљно обрачунавала са фолклором западних паганских народа, те је код појединих западних народа фолклор данас доста оскудан, па чак и самим тим народима незанимљив и смешан.

Но и поред свега тога заиста је немогуће реконструисати словенски пантеон из горе побројаних разлога. Чак и у једном словенском народу, рецимо српском, толико су различити обичаји и фолклор, па и остаци паганизма да је немогуће направити реконструкцију некаквог општег старосрпског паганског веровања, односно некаквог унифицираног верског система који би имао свој култ и све што припада култу (храмове, свештенство, богослужење, итд).

Поједини поборници аутохтонистичких идеја код словенских народа такође нагињу неопаганизму и идеји одбацивања хришћанства зарад некаквог имагинарног свесловенског јединства на темељу неопаганизма. Или у блажој варијанти ради превазилажења поделе на (претежно) римокатолике и православне Словене, нуде аријанство као алтернативу и покушавају доказати да су првобитно Словени крштени као аријанци, те да су тек доста касније постали православци или римокатолици насилном државном интервенцијом. Превазилажење религијских и културних подела међу Словенима, помоћу неопаганизма (штапа и канапа), ма колико звучало као лепа идеја, заправо је утопија која је у коначном усмерена на разарање словенског бића и јединства.

Иако постоје огромне разлике у идејама и циљевима аутохтониста и неопагана, ова два концепта су прилично сагласна када је у питању одбацивање хришћанске традиције Словена. Стиче се утисак као да им је налогодавац исти, односно да су координисани из истог центра.

Последице рада и једних и других су подизање локалног племенског поноса на ниво шовинизма, а уместо словенофилства словенофобија. Аутохтонисти иду и корак даље, па тврде да поједини словенски народи заправо и нису Словени, чиме настоје да те народе одвоје од великог словенског стабла и вероватно као крајњи циљ окрену их баш против Словена.

Најјаснији пример употребе милитантног неопаганизма у борби против словенства видимо управо у ратном сукобу у Украјини.

У Украјини у рату са Русима учествује, да је тако назовемо, неопаганска интернационала.

Такве групације придружиле су се националистичким покретима Украјине и отишле су у правцу који је далеко од демократске суштине, ма колико се Запад позивао управо на тобожњу одбрану демократије и западних цивилизацијских вредности у Украјини. Неки од најекстремнијих међу њима су неонацистички батаљони који се окрећу паганизму као некаквој заједничкој вери.

Они користе различите ритуале и националистичке песме, дефилујући са сликама својих нацистичких хероја. Њихове праксе су често мистичне и укључују примену магије, као култове нацистичких вођа.

У служби неопаганизма су и расколничке „црквеˮ које су често активне у антируским демонстрацијама и благосиљају неонацистичке јединице. Ово је веома опасно јер се злоупотребљавају најосетљивији верски  садржаји да би се оправдали екстремни поступци.

Описане праксе, идеологија и ритуали неонацистичких батаљона укључују паганизам и нацистичку идеологију, што сугерише да се ове групе обично држе подалеко од традиционалних црквених организација. Оне су такође склоне нетрпељивости према другим народима и религијама, што је видљиво из њиховог огромног таласа антисемитизма и нетолерантности према православљу.

Хитлерове идеје окренуле су Немачку од традиционалних црквених организација, а на сличан начин, неонацистички батаљони у Украјини искоришћавају паганизам и нацистичку идеологију да би управо себе поставили у центар сваке активности у друштву.

Украјина је земља која је историјски била под утицајем различитих култура и религија, а овај конфликт између паганских, неонацистичких елемената и православне цркве представља један од многих идентитетских изазова који ће, сасвим је то сигурно, завршити поразом повампиреног паганизма и нацизма.

Неопаганизам је заправо послужио за обрачун са Русијом и Руском црквом. Словенски богови су постали НАТО богови у борби, не само против Русије и Руса, већ и против словенства уопште. Сасвим супротно ономе што је учинио велики руски кнез Владимир, викинг који је покрстио Русију и руски народ, чини данас Запад и НАТО у Украјини, у Кијеву, у древној руској земљи, на простору Свјатој Рус. Рат у Украјини уз свесрдну подршку Запада који подстиче неопаганизам и неонацизам, заправо је раскрштавање Свете Русије. Викинге, а Руси и Украјинци јесу пореклом Викинзи, православни Викинзи, враћа у паганизам, враћа их 1000 година уназад и чини их крвним непријатељима, подстичући и распирујући крвави ратни сукоб.

Јер шта је рат у Украјини, који се води између два најближа по свему ( и по крви и по пореклу и по језику и по заједничкој историји) народа, ако не разарање словенског бића? О каквом уједињењу Словена може бити реч након овог и овако разорног и крвавог рата? Однос Запада према Русима и Украјинцима у овом ратном сукобу је идентичан, ма колико то деловало другачије. Рат са Русима за Запад је рат за уништење Русије и руског народа до последњег, а за то им тренутно служе Украјинци, Русима најближи и најсроднији народ. После Украјинаца, односно кад ове потроше и доведу до истребљења, вероватно ће им следећа ударна песница против Руса бити Пољаци, па редом Словаци, Чеси и остали Словени. Хрвате и Украјинце су већ успешно користили против Руса у Другом светском рату.

Словенофилство и панславизам 18, 19. и 20. века, виђени су на западу као озбиљна претња. Иако је панславизам био пре свега реакција на пангерманизам Западних и Јужних Словена, временом је та идеја постала препознатљива као руска идеја. Заправо као тежња Русије да се наметне свим Словенима као бастион словенства и словенске борбе за слободу и колико толико равноправно политичко деловање у Европи.

Истина је да су идеје панславизма и словенофилства најјаче упориште нашле у руској књижевности и философској мисли, те да су утицале и на формирање нововековног руског идентитета, али руска државна политика и идеологија, ма колико се мењала кроз историју, ипак је више водила рачуна о сопственим интересима, него о општим интересима Словена. Ту нема шта да се замери Русији. Ниједна озбиљна држава не би поступила другачије. Ипак, Русија је кроз векове покушавала да заштити интересе мањих словенских народа и често је у томе успевала. Управо захваљујући Русији већина савремених словенских нација има своје државе и слободу.

Достојевски, који је дубоко разматрао питање идентитета свог народа и односа Русије према другим народима, укључујући и Словене, волео је да истиче важност Словена за Русију и величао је њихову улогу у историји.

У његовим делима, као што су Браћа Карамазови, Злочин и казна, Идиот, Бесови, присутна је тема руско-словенског јединства. Достојевски је веровао да је Русија пре свега словенска земља и да јој је природно да се уједини са другим словенским народима. Он је видео Словене као народе који имају велику историјску улогу у широј историји, а Русију као највећу и најмоћнију словенску земљу.

Достојевски је видео Русију као спаситеља Словена и као носиоца словенског јединства. У његовим делима, Русија је приказана као земља која има одговорност да штити и чува Словене од угрожавања других народа и култура.

Као руски писац, Достојевски је дубоко разумео значај Словена и њихову улогу у историји. Његове идеје о руско-словенском јединству остале су живе и данас и сматрају се важним у разумевању односа између Русије и других словенских земаља.

Ипак, и сам Достојевски увиђа да су управо сами Словени највећи проблем и препрека словенском јединству. То је изнео у тексту Словце о Словенима.

А друго се састоји у томе да по мом унутрашњем уверењу, и то потпуном и неодољивом, Русија неће имати и никада није ни имала такве мрзитеље, завидљивце, клеветнике, па чак и отворене непријатеље, као што су сва та словенска племена чим их Русија ослободи, а Европа призна да су ослобођена! И нека ми нико не противречи и не оспорава ово што кажем, и нека нико не виче на мене и не говори да преувеличавам и да сам мрзитељ Словена! Напротив, ја много волим Словене, а уосталом, нећу ни да се браним јер знам да ће све управо овако бити као што говорим, и то не због некаквог наводно ниског или незахвалног карактера Словена – уопште није то разлог. У том смислу је њихов карактер исти као карактер свих осталих. Разлог је у томе што такве ствари другачије не могу ни да се дешавају у свету. Нећу да ширим тему, али знам да ми никако не треба да тражимо од Словена захвалност и унапред треба да се припремимо за то. Они ће после ослобођења свој нови живот почети, понављам, управо тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке на пример, покровитељство и гаранције њихове слободе. И мада ће у концепту европских држава бити и Русија, они ће то учинити како би били заштићени управо од Русије. Обавезно ће почети од тога што ће у себи, а можда и отворено, наглас, сами себе убедити и прогласити да Русији не дугују ни најмању захвалност, него су се, напротив, приликом склапања мира једва спасили од властољубља Русије, и то захваљујући интервенцији европског концепта. Да се Европа није умешала, Русија би их отела од Турака и одмах би их прогутала, „имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје путем поробљавања Словена. То ће све учинити похлепно, лукаво и варварско, велико руско племеˮ. Још дуго, веома дуго они неће бити у стању да признају несебичност Русије и њено велико, свето и у свету нечувено подизање барјака најузвишеније идеје, једне од оних идеја које човеку омогућавају да живи и без којих се човечанство кочи, уколико те идеје престану да живе у њему, постаје наказно и умире у гнојним ранама и немоћи.

У бројним историјским моментима, Русија је заиста несебично и из братских побуда улазила у сукобе и ратове, бранећи интересе других словенских народа, чак и онда када је то било очигледно на штету саме Русије, као на пример у Првом светском рату, у који је ушла вољом императора Романова, а због Срба, што је и императора и саму Русију коштало, буквално, главе.

Таквих примера у историји нема, сем код Руса,  те се на основу њих најбоље види да су словенофилство и панславизам заиста постали део идентитета савремених Руса.

Ипак, савремене околности, дубока религиозна и културолошка подела словенства, и остали фактори (политички, економски, итд) не иду у прилог словенофилској одушевљености и идеји.

Сукоби и ратови међу Словенима су једнако крвави и брутални, као и сукоби међу другим европским народима (сетимо се само Другог светског рата на простору Југославије и касније распада СФРЈ).

 То што су Словени најбројнија етнолингвистичка група у Европи и што насељавају више од половине простора овог континента, самим Словенима до сада није доносило никакву корист. Вековима су били „црнци и Индијанциˮ Европе, чије су територије и ресурсе контролисали западни народи. Делимично је и данас тако.

Од освајања земаља Љутића и Бодрића, западна, пре свега германска експанзија на словенске земље није се заустављала. Коначни циљ западних Европљана је био покоравање Русије као најмногољудније словенске земље и пијемонта словенства, тј. освајање Москве. Неколико таквих похода у историји је завршило неславно, али последице по словенске народе су биле катастрофалне.

Након што би Германи освојили словенске земље, процес германизације постајао је све видљивији. Словенски народи су били потискивани на најгору земљу, а њихово место су заузимали немачки колонисти. Словени су постепено губили свој језик и националност, а културни центри су им били уништавани или затварани.

Немачки трговци и занатлије су потпуно потиснули словенске народе у градовима. Словенима је било забрањено да се баве занатима и трговином, а такође су имали ограничен приступ еснафима. У најбољим деловима градова су живели само немачки колонисти, док су словенски народи били присиљени да живе у сиромашним предграђима.

Словенске кнежевине и аристократија су такође били подложни процесу германизације. Немачко-хришћанска црква је такође играла кључну улогу у германизацији, пресељавајући немачке колонисте на огромне пусте територије које су добијали.

Процес германизације и асимилације Словена је био дуготрајан и опсежан. Словенски народи су били подвргнути систематском истребљивању, потискивању на најгору земљу, и довођењу немачких колониста како би се постигао циљ германизације.

Разбијени и неуједињени, словенски народи су изгубили свој језик, културу и национални идентитет. Њихови културни центри су уништени, а писменост је била ретка и привилегија само појединаца.

Западне словенске државе и кнежевине су вековима биле у вазалном и колонијалном статусу у односу на западне државе и народе, уз ретке историјске периоде државне самосталности, али културне и духовне поробљености.

Једном речју западни народи никад Словене нису ни видели другачије до као робове.

С друге стане ни међу самим Словенима није било довољно свести о уједињењу и озбиљнијем отпору западном колонијализму. У свој тој словенској трагедији сами Словени су заправо себи били највећи непријатељи, суревњивост међу племенима и аристократијом је коштала Словене и слободе и доводила често до губитка суверености и растакања њихових држава и нација.

Готово идентичан однос према Словенима присутан је и данас на западу, уз извесну шминку и пароле о демократији и људским правима. Но суштина је остала иста. Англосаксонски свет је преузео германски наратив о Словенима као „Индијанцима Европеˮ које треба „цивилизоватиˮ (читај покорити) и ако не баш све уништити, а онда барем асимиловати.

Неопаганизам код Словена, у посткомунистичком периоду, када је било потребно сагледати дотадашњу историју, утврдити промашаје и обновити грађанско друштво, државу и национални идентитет, заправо је више био  у служби саботаже постављања ствари на здраве основе, него што је могао допринети некаквом помирењу или јединству међу словенским народима.

У суштини сви они појединци из словенских народа који су се након пада комунизма одушевљавали, или се још увек одушевљавају неопаганизмом, заправо су остали груби материјалисти, управо онакви какви су учени да буду у време владавине комуниста – духовно слепи и глупи. Без могућности да јасно сагледају и схвате хришћански период своје историје, они су га просто одбацивали. Овај пут не у име комунизма, већ у име традиције и древности и давно заборављених неопаганских култова.

Комунисти су, за разлику од неопагана, имали здравији патриотизам, иако постављен на идеологији класне борбе. Њима је још и било јасно одакле по словенски свет долази најозбиљнија опасност – „трули запад и неоколонијализамˮ. Већ за неопагане тај видик је потпуно замагљен. За неопагане запад није опасност и претња, већ идеал коме се тежи, чак и онда када формално критикују запад, суштински словенски неопагани нису ништа друго до имитација западњачких окултних секти и неопаганских покрета. Ничега ту изворно словенског нема.

Словенски неопагани су идеолошки и духовно ближи америчким сатанистима, Пентагону и Хитлеру, него својим дојучерашњим хришћанским прецима, али су подједнако далеко и од својих паганских предака који су се својевремено борили против западног човека у покушају да очувају свој идентитет, традицију и своју словенску душу.

Када су полапски, балтички и лужички Словени ратовали против Германа, нису се они борили против хришћанства, већ против асимилације, против Немаца, асимилације коју су немачки бискупи кроз покрштавање наменили тим словенским племенима. Део тих Словена је већ свакако знао за хришћанство, део их је већ био крштен током мисије Св. Кирила и Методија.

Током целе историје, Словени су се борили за своју културу и језик. Одбијали су да прихвате туђинске утицаје, а своје идентитете градили су на основу своје богате културе и историје. Св. Кирило и Методије су управо то препознали и увели у своју мисију превода и проповеди Христове речи на словенски језик.

Они су донели светлост у доба таме и показали Словенима прави пут, пут савршеног усаглашавања једног народа са својом вером и културом. Наравно, није било лако у то време борити се за јединство и опстанак своје културе, али они су нашли начин да се изборе за Словене и да постану узор многима.

Данас, више од хиљаду година касније, у свету постоји више од 300 милиона људи који користе словенска писма заснована на азбуци Св. Кирила и Методија. То је најбољи доказ њихове величине и значаја у историји словенских народа и човечанства уопште.

Прогон ученика Св. Кирила и Методија од стране запада је најбољи показатељ да немачким бискупима није била примарна мисија цркве, већ пука асимилација Словена и проширење своје јурисдикције зарад богаћења.

Једини прави историјски пут Словена је пут који су зацртали Св. Кирило и Методије. Сви остали путеви су промашај. То је пут очувања словенског бића утканог у велику хришћанску породицу. То је пут који води ка разумевању и помирењу међу народима, а не ка рату и сукобима. Зато је важно да се ово учење преноси на следеће генерације и да се учи о значају различитости и поштовању туђих култура и језика.

Извор: "Културни центар Новог Сада"

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 81 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.