Пре неколико година један је лист донео чланак под насловом: "Човек је човеку ствар". И заиста, ми често пролазимо једни крај других без љубави и без обзира као крај мртвих ствари.

Као да ти људи које на свом путу срећемо нису деца Божија, као да нису наша браћа и наши сапатници.

Штавише, готови смо да се од првог сусрета с људима односимо према њима туђе и непријатељски.

Погледајте само како се држимо у трамвају, возу, на пијаци, чак и у цркви: само једно гурање, узајамно пребацивање, подсмевање, вређање.

 Тек што дођемо у додир са неким, одмах га оцењујемо и меримо и гледамо у чему да га осудимо.

Као да смо на земљи само да процењујемо туђе слабости и поступке, да их критикујемо и на видело износимо.

Тек кад неко умре ми се сажалимо на њега и кажемо: сиромах! и: јадник!

Добро би било да смо то осетили и говорили док је још био жив.

Да смо се сажалили на његове патње и слабости и  да смо га мало више волели. "Ако ћеш ме мртва пожалити - молио је Страхинић Бан - пожали ме док сам у животу".

Шта ће ми твоја љубав и твоје сажаљење кад будем умро? Пожали ме и покажи ми своју љубав и разумевање док сам још жив.

Пожали ме јер сам слаб човек као и ти, јер сам мученик као и ти, јер сам жељан љубави и поштовања, и топлог погледа и лепе речи као и ти.

А ако ми не можеш ништа од свега тога пружити онда ме бар стрпљиво и са саучешћем послушај док ти износим своје јаде.

Јер човек човеку понекад неће чак ни то да пружи.