Бог је показао благовољеније према блудници (наклоност)? Да, према блудници, тј. према нашој природи. Он је био висок, а она понижена; висок не по месту, већ по природи. Он је Биће нетљено (нетрулежно), непроменљиво, бесмртно, недостижно умом (уму несхватљиво), невидљиво, неизмерно, увек пребива такво какво јесте, превасходи анђеле, више је од горњих сила, побеђује разум, превазилази ум, такво је, које се не може видети, и у које се може само веровати.

Он гледа у земљу, и она се колеба (дрхти). Он је произвео реке из пустиње, поставио је горе мером и брда тежином. И Он, толико велики и толико високи, благоволи према блудници (нашој природи). Ради чега? Ради тога, да би блудницу учинио девицом. Ради тога, да би постао њен женик. И шта Он чини? Он не шаље к њој никога од робова, не шаље к блудници ни анђела, ни арханђела или серафима, него Он сам долази са својом љубављу.

Он благоволи према блудници и шта чини? Пошто она није могла да узиђе на небо, онда је Он Сам сишао на земљу. Он прилази к блудници и не стиди се; улази у њену избу; гледа на њу нетрезвену. А како долази? Не откривеним бићем Својим, већ постаје оно, што је била блудница, тј. узима нашу природу и постаје човек, не привидно, него по природи постаје такав (човек), да се она, кад види Њега, не би уплашила, не би удаљила, не би побегла. Он налази ову, ка којој је дошао, прекривену ранама, подивљалу и обремењену демонима. И шта чини? Прихвата њу и заручује је Себи. Шта даје њој? Залог обручења (веридбе). Који? Печат Духа Светога.

Затим говори: „Зар те нисам Ја посадио у рају (тј. нашу природу)?“

Она одговара: „Да.“

„Па како си ти пала отуда?“

„Дошао је ђаво и извео ме из Раја.“

„Ти си била посађена у рају, а ђаво је изагнао тебе отуда; ево, Ја ћу те настанити у Мени, и Сам ћу почети да те носим (нашу природу). Ђаво не сме да приђе к Мени. Пастир носи, и вук више не прилази.“

„Али ја сам грешница и нечиста“, говори она.

„Не брини о томе, Ја сам лекар.“

Слушај пажљиво; види, шта Он чини. Он је дошао да узме блудницу – тако ја називам њу зато што је била нечиста – да би ти познао љубав Женика. Ономе, који љуби, је својствено, да не тражи рачун за грехе, већ да прашта безакоња и прегрешења.

Раније је она била кћи демона, кћи земље, недостојна земље, а сада је постала кћи Цара. То је хтео онај, који је љубио њу. Ко љуби, тај не гледа на спољашњи изглед; љубав не гледа на ружноћу; зато се она љубав и назива љубављу, што често љуби и ружноћу. Тако је поступио и Христос: Он је видео ружну и безобразну нашу природу, јер њу не можеш назвати лепом (благообразном), заволео је и учинио новом девицом, која нема прљавштине и порока.

Он се сјединио са њом као са женом; љуби њу као кћер; брине се о њој као о робињи; чува је као девицу; ограђује је као рај; негује је као Своје тело; промишља о њој као глава; узраста њу као корен; напаса је као пастир; сједињује се са њом као женик; опрашта јој као жртва умилостивљења; коље се за њу као агнец (јагње); чува њену лепоту као женик; брине се о њој као муж.

О, Жениче, Који ружноћу невесте (тј. наше природе) преобраћаш у лепоту!

Одломак из беседе св. Јована Златоуста „Кад је Евтропије, пронађен испред Цркве, био ухваћен“. Избор је направио Панагиотис Нелас. Прештампано из часописа Синакси, књ. 2, 1982 г.