Време је било тачно 12:30 у поноћ од Великог Петка на Велику суботу 1926. године. Сва моја припрема била је, што сам ја купио малу електричну лампу и понео са собом малу посуду са водом за сваки случај. Сада ме ништа друго није занимало. Као што је претходно договорено, ја сам позвао о. Никандра, и он је брзо донео мердевине. Ја сам их унео у Кувуклију и попео се горе и рекао о. Никандру: „Узми мердевине и не чекај ме. Кад завршим, спустићу се сам.“ И он је отишао и однео са собом мердевине.

Разуме се, у те ноћне часове у Храму никога није било. Не могу да вам изразим своја осећања. Како да вам опишем своје душевно стање у то време? Током тих часова ја сам доживео незаборавно стање. Обузео ме је страх и необјашњиви трепет, и ја сав од главе до пете обливен сам био хладним знојем. Цело моје тело је дрхтало од страха. Вероватно сам личио на човека кога полумртвог воде на место погубљења. На мене је напао необјашњив, мистични страх, какав ја никад у животу раније нисам доживео. У мојим мислима је устајало и мучило ме неумољиво питање, које ме је увек мучило. Тада сам ја узео мислено да прекоревам себе и да говорим: „Зар би смео неко други да се реши на такво очајно дело, на које си се решио ти? Тешко би се нашао други такав дрзак човек као што си ти, током целе дуге историје хришћанства! Али ти си се ипак решио? Како си се усудио да пођеш на тако нечувено дело? Шта, ако те на неки начин открију овде, шта ћеш ти тада чинити? Како ћеш се оправдати? Какав ћеш одговор дати?“

Ове мисли ми нису давале мира, а у исто време нисам могао да се расправим са мојом упорношћу (тврдоглавошћу), она је била јача од мене. И ја сам без краја размишљао све о једном истом. На крају крајева, ја сам морао да разрешим своје сумње, јер да живим са њима и даље ја више не могу. „Морам сам у свему да се убедим (све да видим)“, понављао сам у себи, „и да разумем, шта се овде дешава? Чудо или обмана? Кад ја све видим својим очима, тада ћу моћи остатак живота да проживим у миру, и вероватно ме више неће растрзати мучне сумње.“

Па ипак, без обзира на сва ова оправдања, повремено сам почињао горко да се кајем за очајнички поступак, који сам учинио. Ја сам осећао, као да ме неко гура и говори: „Сиђи доле брзо. Зашто си почео такво авантуристичко дело? Још имаш времена. Ускоро ће почети Божанска Литургија. Она ће се завршити у четири ујутру. После ње ће доћи Јермени. Они ће дуго обављати своју службу. Ти ћеш морати да стојиш овде непомично, без шума, без гласа. А шта, ако ти не издржиш? После Јермена доћи ће католици. Све то ће трајати до 6.15 ујутру. Можеш ли ти да издржиш све то време стојећи на ногама у тесној крипти окамењен и непокретан? Шта, ако те заголица у грлу и будеш морао да кашљуцнеш? Шта ће с тобом бити?“

При том сам са нестрпљењем (повремено) загледао на сат. Минуте су ми изгледале као часови, а часови као године. Као да се казаљке на сату уопште нису помериле, него су остајале на месту. Могло се помислити, да су оне то намерно чиниле, да би осудиле моју дрскост. Тачно у два сата после поноћи од Великог Петка на Велику Суботу православни свештеник је ушао у Гроб Господњи и почео да служи Литургију. После њега, у четири часа ујутру, стигли су Јермени да одслуже своју службу. Они су тако гласно викали, да моје уши нису могле да издрже, па сам био принуђен да их покријем рукама да не чујем јаке гласове Јермена. Њихово певање је било некако монотоно, непрекидно псалмопојање се настављало без икаквих промена у гласу. Громки звуци, који су долазили одоздо, буквално су ударали по мојим ушима, и ја нисам имао снаге да све то издржим. Уосталом, вероватно се у мени накупио умор од свих претходних свакодневних свеноћних служби Страсне Седмице, и та тешка борба, коју сам ја тада проживљавао, изазвала је у мени страшну вртоглавицу. Мени се чинило да цело тело моје гори у огњу, као што бива то при високој температури. На крају су Јермени завршили своју службу и на ред су дошли католици. За све ове дуге часове ја сам био принуђен да гледам одозго на све што су они радили током своје литургије. Видео сам бесквасне хлепчиће, на којима они служе своју литургију, а затим их раздају причасницима као Тело Христово, уместо просфоре помешане са квасцем, коју употребљавају православни.

Ја сам стајао непомично, накупивши се трпљења, и задржавајући дах бојао сам се да кашљуцнем. У устима ми је било потпуно суво од борбе, кроз коју сам пролазио. С времена на време узимао сам неколико капи воде у сува уста и освежавао их. То јест, чинио сам оно, што обично чине болесницима, сипајући им у уста мало воде да им расхладе усне у време самртне агоније (у време самртних мука).

У 6.15 ујутру на Велику суботу завршила се католичка служба, и из Кувуклије је изашао њихов свештеник, а Живоносни Гроб је прешао у руке мога старца Анатолија. Могу да замислим, шта би он рекао, кад би знао, да његов послушник – Митрофан налази се сада овде, готово поред њега, и отуда, одозго, посматра шта се дешава доле. Јер старац Анатолије је уверен да је његов послушник одсутан. Заиста, помислио сам ја, може ли се замислити, шта би се тада догодило са њим, кад би сазнао, да су све моје сузне молбе биле просто ужасна обмана! Међутим, о. Анатолије је без размишљања почео да припрема Кувуклију. Практично све, што сам требао да урадим ја, уместо мене урадио је он. О. Анатолије је угасио сва 43 кандила (лампаде) на Живоносном Гробу и у пределу Анђела (у капели). Затим је припремио свећу од најчистијег воска, на којој је претходно свршено четрдесет Литургија. Сав тај посао морао је да се заврши до 11 часова ујутру. Никакво закашњење није допуштено, јер тачно у 11 часова ући ће овде инославни (иноверни), да све провере. После тога врата Кувуклије ће запечатити воштаним печатом. Тачно у подне отвориће Гроб Господњи. Овај програм се спроводи сваке године пре почетка чина Последованија Благодатног Огња.

Ја сам пажљиво посматрао сваки покрет старца. И кад су тачно у 11 ујутру Гроб запечатили, у њему је наступио потпуни мрак. Кад сам ја просветлио лампом, онда сам видео на мермерној плочи Гроба Господњег свету Лампаду (кандило), и приметио сам како је нека невидљива рука упалила њу (Лампаду), очигледно ради тога, да би се од ње разгорео Благодатни Огањ. Поред Лампаде лежала је затворена Књига, у којој су биле молитве Последованија Благодатног Огња, и уместо белеге потребна страница је била означена дебелом свећом.

Ја сам угасио своју лампу, у том тренутку је моја душевна борба достигла крајње границе, и ја сам почео усрдно да се молим Господу: „Господе, Боже мој! Ти знаш зашто сам ја овако одлучио, и ево, сада сам на овом месту. Све је то било због мојих сумњи и слабе вере. Спомени изабраног, вољеног Твог апостола Тому. Он није хтео да верује у Твоје Васкрсење, кад су сви други апостоли уверавали њега у томе. Он је хтео сам да види Тебе и да стави прсте у ране Твоје, да би се сам уверио. А ја сам још слабији у вери од Твог ученика, ја сам хтео да видим својим очима, шта се овде дешава. Ти, Господе, знаш каква је вера моја. Теби је позната љубав моја, јер за Тебе нема ништа непознато. Удостоји ме, Господ мој и Боже, да видим шта се овде дешава, да би ојачала колебљива вера моја. Јер и ученици Твоји су говорили Теби то исто, они су молили Тебе: ’Умножи нам веру’ (Лука 17:5) Они су упорно захтевали од Тебе умножење вере (повећање), иако су и сами били сведоци толиких натприродних чудеса, која си Ти учинио.”

Кад сам ја завршио своју молитву, поново сам упалио своју лампу и њоме осветлио Гроб Господњи. Њен зрак је пао право на свећу. Ах, ова свећа! Шта ће она овде? У том тренутку ја сам видео како се отварају врата Гроба. Брзо сам погледао на свој сат, било је тачно 12 часова дана. Ја сам био страшно узбуђен. Срце ми је куцало тако снажно као да је било готово да искочи из мојих груди.

Одједном сам осетио снажно, претеће стезање у грудима и учинило ми се да ћу ускоро пасти у несвест. Па ипак, скупивши последње своје силе, настојао сам да се приберем. У то време чуо сам тихе кораке у пределу Анђела (у капели), затим се појавила силуета патријарха, он се ниско поклонио да би пришао Живоносном Гробу. У том тренутку моје душевно узбуђење је прешло све границе, и одједном, усред мртве тишине, кад сам једва могао чути сопствено дисање, зачуо сам некакво дрхтаво, једва приметно шуштање. Оно је личило на танак дашак ветра. И одмах после тога ја са видео плаву Светлост, која је испунила цео унутрашњи простор Живоносног Гроба.

О, какав је то био незабораван призор! Ја сам видео како ова Светлост кружи као јак вихор или олуја (бура). Ово у виду вихора кружење Светлости било је толико силно да, чинило се, могло би својим силним притиском да ишчупа из корена дебела стабла. Колико је силе било у плавој Светлости! И ето, у тој Благодатној Светлости ја сам јасно видео лице патријарха. Низ његове образе текле су крупне сузе. Клечећи пред Гробом, патријарх је пружио своју руку и отворио Књигу на тој страници, на којој је била стављена дебела свећа. У међувремену он је ставио на мермерну плочу Гроба четири снопа белих свећа, у сваком од њих је било 33 свеће, и почео је да чита молитве. Читање је трајало до тог тренутка, док се није појавио тајанствени Благодатни Огањ.

Док је патријарх читао молитве, плава Светлост је поново дошла у стање силног кретања. Кружење Светлости било је са необичном брзином и силом. У почетку Светлост је била плава, а онда је одједном постала бела. Сличну пројаву Светлости описао је јеванђелист у тренутку Преображења Христа Спаситеља. Ускоро је Светлост добила заобљен облик и у виду ореола стајала је непомично изнад патријархове главе. После тога ја сам видео, како је блажени патријарх узео у руке снопове од 33 свеће, подигао их високо изнад себе и почео да се моли Богу да пошаље Благодатни Огањ, веома полако пружајући руке ка небу. Једва је успео он да их подигне до нивоа главе, кад одједном, за трен ока, у његовим рукама су се запалила сва четири снопа свећа, као да су пришле ужареној пећи. У том тренутку нестао је онај ореол од Светлости, који је био изнад његове главе. Он је нестао тако брзо и неочекивано, да ја нисам успео то да приметим.

Од радости и узбуђења, које ме је обузело, из очију мојих потекле су сузе. Цело тело ми је горело и у мени је било такво осећање, као да сам усред пламена огња, који долази из усијане пећи. Зној се лио обилно од главе до ногу. Мени се чинило, да још мало, па ћу умрети.

А блажени патријарх, препун осећањима васкршње радости и среће, почео је да излази из Гроба Господњег. Он је одступио неколико корака назад, остајући окренут ка Гробу, и стао је у пределу Анђела (у капели), држећи у рукама Благодатни Огањ. Завежљаји од тридесет и три свеће, који су горели у његовим рукама, сведочили су о небеској радости. Један свежањ свећа патријарх је дао јерменском свештенику, који је стрпљиво чекао његов излазак. Затим је патријарх скренуо удесно – тамо, где се налази мали отвор у Кувуклији, и кроз њега је предао Благодатни Огањ православном епископу, који је такође чекао њега овде. После тога верници су подигли патријарха на своја рамена и унели га у олтар Храма Васкрсења. И одмах после појаве Благодатног Огња сав народ је почео да пева торжествене, радосне химне и благодарне песме Васкрслом Христу. Са звоника Храма Васкрсења одјекнуло је празнично звоно. Ја сам одлучио да искористим тај тренутак, кад је маса била обузета радошћу, пошто је добила Благодатни Огањ. У Храму је била неизрецива бука и галама. Сада сам ја могао мирно да изађем из своје заседе. Не губећи време ја сам скочио доле, узео са Гроба Господњег Лампаду (кандило), Књигу и Свећу, која је служила као белега и одмах сам кренуо ка оцу Анатолију. Изненађен мојим неочекиваним појављивањем, он је упитао: „Како си ти овде?“ „Зар ме ниси приметио, оче? Ја сам стајао овде поред вас. Ја сам вам обећао, да ћу се вратити на време и ево, ја сам испунио своје обећање.“

Како да вам опишем Пасху, коју сам доживео 1926. године? Јер колико је била моја дубока жалост на Пасху прошле године (1925.г), толико је била јака моја радост сада. Колико се колебала моја вера у Велику Суботу прошле године, толико је ојачала и оживела она у мени сада. И ја сам осетио, како је мене целога обузела неизрецива радост, и цело моје биће било је препуно посетом Светога Духа, јер ја нисам сумњао, да сам се удостојио да видим Његово присуство.

Моја душа је пренесена у Сионску горњу собу, тамо, где су били сабрани ученици Господњи у ишчекивању послања Духа Светога, обећаног њима од Христа. Ја нисам могао да мислим ништа друго, јер свештени трепет је обузео мене целога. Пред мојим духовним погледом поново су блештали муњевито брзи покрети и метаморфозе те натприродне плаве Светлости. Ја као да сам поново проживљавао његово живо присуство, спомињући како је он испунио собом Кувуклију, изнова и изнова созерцавајући његову чудесну Светлост, која је обасјавала унутрашњи простор Кувуклије, дивећи се његовој тренутној промени и преображају у сијање, светлије од сунца у летњем дану.

И ја сам се поново духом враћао у Сионску горњу собу ка ученицима Христовим и приводио себи на ум њихово безгранично спокојство и трпељиво очекивање. Одједном сам ја почео да чујем то дисање и тај шум, који је био сличан „дувању буре“. И сам говорио себи, да вероватно се тада догодило нешто веће од онога, што сам се ја удостојио да чујем и видим овде у Кувуклији. Сада је мени Горњу собу Сионску заменила Кувуклија. Тамо се Светлост јавила у виду огњених језика, а овде у виду Благодатног Огња. Тамо се она јавила само ученицима Христовим, а овде је Благодат посетила све вернике. Прошло је доста времена, а ја још нисам могао да заборавим то Небеско виђење. Душу моју није остављала неизрецива радост, и ја сам понављао речи благодарности: „Слава Теби, Боже!“

Понекад сам се ја предавао размишљањима о дуготрпљењу Божијем и говорио: „Како је Он могао да трпи, видећи мене како сумњам? Како сам ја могао упорно да захтевам од Бога да видим, да бих поверовао?“ Изнова и изнова ја сам размишљао о дубини Његове љубави, о томе, како је Он попустио (мени), пошао у сусрет жељи моје душе и дао ми оно, за чим је толико чезнула душа моја!

Други људи такође су видели Благодатни Огањ у Велику Суботу. Многи људи и сада се удостојавају да га виде, али виде га сви другачије. Сваком је дато ово небеско виђење према његовој вери. Неки виде Свети Огањ у облику огња слично муњи. Други виде Кувуклију као огњену пећ захваћену пламеном огња. Други виде Свети Огањ у виду сјајне светле звезде, која се спушта одозго на Кувуклију.

Долазе у храм Гроба Господњег такође и неверници, али и они се удостојавају да виде Благодатни Огањ. Ови добри људи још нису схватили, да све у животу зависи од вере.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Православие.ру"