Знају ли они који 1. маја одлазе у природу (на роштиљање) коме приносе на жртву комаде меса – које тога дана испеку?

 Да „1. мај“ има окултну позадину видљиво је по начину прослављања – који подразумева уранак, односно одлазак у природу у цик зоре, паљење ватре а затим и печење меса од заклане животиње (најчешће је то прасе или јагње) ради гозбе на којој ће се почастити породица и пријатељи.

Чини се да у гозби нема ничег лошег, но када схватимо да борба за права радника и уранак немају ничег заједничког, онда остајемо у невереци. Још ако сазнамо да 1. мај као датум није случајно одабран, и да има окултну и ритуалну позадину онда оброк може и да нам преседне.

Пагански ритуали буђења природе

Мај месец је период буђења природе, енергија сунца јача, док радови у пољу постају интезивнији. Природу треба припремити (по паганском веровању оплодити) како би дала очекивани принос. Стари пагански ритуал подразумевао је одлазак у природу, ноћу имеђу 30. априла и 1. маја уз паљење ватре око које би присутни направили круг. Жене би се тада скидале голе а затим прескакале ватру уз вриштање и подвикивање. Ватра је требала да оконча крај хладног периода и својом топлотом отера зиму, поред тога представљала је и енергију сунца – које је за пагане имало божански карактер.

Успостављање круга око ватре осликава циклус вечног кружења, односно периоде сна и поновног буђења природе. Жене су вриштањем плашиле, односно терале зиму, али истовремено призивале и свет духовних, односно демонских сила. Њихова обнаженост требала је да подстакне оплодњу, да прескакањем разбукте ватру која би својом топлотом учинила земљу родном. Окупљени су такође играли и плесали око постављеног стуба који је представљао мушки полни орган. Падање у транс, оргијање до зоре био је саставни елемент овог ритуала.

Окултна позадина

Имајући у виду овај пагански ритуал, поклоници нечастивог изабрали су 1. мај за прослављање „празника“ под називом „Валпургијска ноћ“, који осим паљења ватре и оргијања подразумева и приниошење животињских али и људских жртава, односно деце. Ово сатанистичко окупљање је описо и Гете у свом делу „Фауст“, а у периоду 18. и почетком 19. века помињу се Адам Вајсхаупт и Ђузепе Балсамо као истакнуте вође сатаниста који су промовисали „Валпургијску ноћ“ и прослављање 1. маја у „славу“ непомајника.

Било је заиста подесно да се побуна радника у Чикагу 1. маја 1886. године када је страдало 7 радника и 67 полицајаца прогласи даном борбе за радничка права, односно касније за „празник рада“. За сатанисте то је био „добар“ повод за успостављање „празника“ јер је погибија 74 људи (из њиховог угла) представљала жртвени принос нечастивом. Истовремено раднике је на побуну позвао Август Парсон, не ради правде, већ из анархистичких побуда.

Код нас је промајске уранке донела богоборна комунистичка власт којој је одговарало да направи против тежу Васкрсу. Стога 1. мај можемо посматрати као анти празник Васкрсењу Христовом.

Шта сатанисти хоће прославаљем 1. маја?

Да преко људи који се безбрижно окупљају тога дана појачају деловање нечастивог – који би преузео оно што није његово, да загосподари природом. Непомјаник вазда хоће да човека превари и искористи у лукавом науму, да Богом створену природу усмери у правцу у коме он хоће и како хоће. Да кроз учешће у анти-празничном ритуалу на који је позвао људе оскрнави природу, сејући семе зла.

Као што се на Св. Литургији приносе дарови хлеба и вина, односно бескрвна жртва која освећењем постаје Тело и Крв Христова, и у светом приносу природу обожује обвнављајући лице земље, тако нечастиви хоће да Божију творевину оскрнави уз помоћ људи који 1. маја (било свесно ли не) приносе жртве демонима. Нечастиви хоће да творевину окрене и против Бога и против човека, да је учини пољем раздора, погибељи и пустоши. Чин оскрнављења је заправо оно што се у паганском ритуалу представља као „оплодња“ природе, а што је суштински блудни чин. Нечастиви би да посеје семе зла које ће родити катаклизме, поплаве, страшне климатске промене од хладних зима до паклених врућина. Да земља више не буде погодним стаништем, и да човек осећајући невоље почне хулити на Бога као Творца, оптужујући га да је заправо Он крив за поменуте недаће, невидећи при томе своју одговорност и кривицу.