Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени... Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Почев од првих векова, Црква Христова је иступала у одбрану Христовог учења од јереси еклисиолошке природе, које су тежиле да истину споје с лажју.

Тако је још у 1. веку египатски филозоф Ормус (46. п. н. е.) покушао да повеже неспојиво. Тврдио је да паганска и хришћанска веровања имају јединствену основу и да подједнако служе Творцу, и стога је проповедао учење које је, такорећи, било „надпаганско“ и „надхришћанско“ (видети: Vincent, Histoire de Tanciene image, p. 92 ff.). Ормус је учио да Бог има такву љубав према човеку да је она изнад сваке правде: шта год човек учинио, како год да греши, ипак ће бити оправдан и све ће му бити опроштено, односно биће „враћен“ својој првобитној природи Адама, и стога је неопходно спојити веровања у једно филозофско учење, способно само да подстакне људе да задовоље „духовне“ потребе.

Због такве „попустљивости“, оснивач ормузијске јереси постао је поштован у многим отворено сатанистичким култовима, будући да је сатанизам у основи изграђен на безграничном кршењу Божјих заповести.

Крајем 17. века, Ормус је проглашен оснивачем религиозно-мистичког друштва Розенкројцера, које је формирано у Немачкој. Розенкројцери су отворено показивали своје поштовање према Библији и чак су се заклели на верност над њом. Истовремено, они су у реч „грех“ унели нови концепт. За розенкројцера, грех је био одступање од правила масонске ложе, а све што је чинио за своје задовољство, био то содомски грех са његовим изопачењима, крађом или обманом - све то није био грех.

Чувени Ориген је постао наследник Ормусове јереси у 4. веку. Покушао је да споји учење о реинкарнацији (о пресељењу душа - поновљеним инкарнацијама душа након смрти) са хришћанским учењем о души. Желећи да помири источне окултне концепте који су били широко распрострањени у његово време са јудео-хришћанском психологијом, Ориген је учио о преегзистенцији душа. Тврдио је да душе, пре рођења људи, бораве на месту одређеном за њих, као у некој врсти складишта.

Прећуткујући фундаменталну разлику између паганских идеја о вишеструким оваплоћењима душе и истинског православног учења о рођењу душе у тренутку зачећа, Ориген је, попут филозофа Ормуса, настојао да докаже да је учење хришћанства наводно идентично паганском учењу. Али ако је Ормус био египатски филозоф, а Црква је његове ставове сматрала паганским баснама, онда су Свети Оци показали оправдану строгост према Оригену, који је написао многе коментаре Светог писма. Анатемисан је као јеретик на Петом и Шестом васељенском сабору.

Међу безбожним Оригеновим учењима, која наводе Цркву на уједињење са незнабошцима и инославнима, посебно се истиче учење о „свеспасењу“ и концепт апокатастазе. Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени, а Оригенов став о ђаволу – ђаво се може спасити јер „није тако лош дух“ – апсолутно је супротан учењу Цркве. Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Отуда упорна мишљења међу слободоумним теолозима да су нека Оригенова дела наводно анатемисана, а не сам писац. Међутим, довољно је завирити у књигу правила да бисмо се уверили у осуду самог Оригена од стране Светих Отаца.

Тако се у првом правилу Шестог Васељенског сабора каже: „Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора Мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелажење и превраћивање тела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве.“

Поред Оригена, сличних јеретичких ставова имали су и Дидим Слепи, Евагрије Понтијски, Диодор из Тарса и Теодор из Мопсуестије, Несторијев учитељ. Потоњи је анатемисан на Трећем васељенском сабору (431). Такође је покушао да убеди Цркву да се уједини са јеретицима Мијарима. Оправдајући свој јеретички изум, Несторије је написао: „Умешао сам се у ово [ствар] из апсолутне нужности, када је Света Црква била подељена, и једни су говорили да Марију треба назвати мајком људи, а други да је треба назвати Богородицом. Да не бих сагрешио у једном од њих двоје, то јест, да не бих спојио бесмртно (са смртним), или, везујући једну страну за себе, да не бих изгубио другу, помислио сам да је назовем Христородицом“ (Eusebius Scr. Eccl. et Theol.// Historia ecclesiastica. B. 7. Ch. 34.).

Међутим, догмат о Цркви сведочи да се Христова Невеста не може раздвојити, јер је Она верна свом Љубљеном до краја времена, а покушај успостављања мира са јеретицима завршио се вечном пропашћу за Несторија, патријарха цариградског.

Такве, на први поглед добре тежње да се живи у миру са јеретицима, увек су водиле само до разорних последица, због чега свети апостол Павле упозорава: Јеретика, после прве и друге опомене, одбацуј (Тит 3, 10).

Крајем 19. века, јеретички концепт апокатастазе појавио се са обновљеном снагом у делима наставника Санктпетербуршке духовне академије. Проф. Несмелов покушава активно да докаже да је учење о „обнови“ заборављени део учења Цркве и да су Свети Оци, посебно Свети Григорије Ниски, били прооведници апокатастазе. „Процеђујући комарца“ у потрази за доказима у корист Оригенове јереси, Несмелов није приметио ни саборске дефиниције нити чињеницу да је Свети Герман Цариградски проучавао дела Светог Григорија Ниског и открио да су одломке о „востановљењу“ јеретици приписали светитељу.

Настављач Несмеловљевих идеја био је проповедник софијанске јереси, париски протојереј. С. Булгаков. Његове ставове делили су и други теолози такозване Париске школе. Идеје апокатастазе су се чак нашле и у „Православном катихизису“ „Бог живи“, који су објавили чланови Париског православног братства 1979. године, чији је циљ био да уједини православље и католичанство. Овај катихизис је привукао велико интересовање католика, а 1990. године је преведен на руски језик.

Обновљеници су посебно активни у области проповедања. Протојереј Александар Мењ, поштован у обновљенској заједници као свештеник. Георгиј Кочетков се такође придржавао оригенијанске јереси. „У ствари, 'вечност' мучења није баш вечност. И зато, када овај свет прође, онда... вечна мука ће престати“, каже Кочетковљев катихизис. Екуменисти радо прихватају ову опцију; а сада настављају да ненаметљиво проповедају апокатастазу енглески епископ Калист (Вер) и митрополит Иларион (Алфејев).

Превод и приређивање: "Борба за веру"