Игњатије Брјанчанинов, светитељ, духовни писац и велики пророк Русије у 19. веку, писао је о томе, како ће се званичне црквене организације на крају века потчињавати антихристу и духу овога света. Он је више пута подвлачио, да ће у последња времена постојати разлика између црквене организације и истинске Православне Цркве.

С једне стране, имаћемо само црквену организацију, лишену истинског духа Христовог, а са друге стране имаћемо катакомбну заједницу сједињену једном вером, једним духом, једним телом и крвљу Христовом. Он је говорио: „Може се претпоставити да ће се организација Цркве, која се већ дуго време колеба (љуља), страшно и неочекивано срушити. И нико није у стању да то заустави или да то спречи. Данас Црква свој начин преживљавања (опстанка) позајмљује од садашњег света, који је против Цркве, и последица тога биће њено брзо пропадање. Нека милостиви Господ заштити оне, који верују у Њега. Међутим, таквих није много и биће их све мање.”

Свети Игњатије је својим пророчким духом дубоко прозирао у свеопште вероотпадништво последњих времена. Ево још неких његових карактеристичних мисли о последњим временима, које су данас актуелне: „Бог је допустио отпадништво. Не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком, него бежи од њега. То вам је довољно. Научи се да препознајеш дух времена, проучавај га, да би у сваком тренутку умео да се противиш његовом утицају.

Само посебна милост Божија може да заустави ову погубну моралну епидемију, да одложи њу за неко време, јер ваља да се збуде све, што је обећано у Писму. Нико не може да обнови хришћанство. Сасуди Светога Духа су свуда усахнули, чак и у манастирима, у тим ризницама побожности и благодати. Со је изгубила свој укус. Црквени пастири имају само слабо, нејасно и недоследно схватање ствари, и то по слову Истине убија духовни живот у хришћанској заједници и уништава Хришћанство, које је у делима, а не у речима.

Постаје страшно кад видимо, коме је поверено спасење пастве, тј. каквим епископима и свештеницима је поверено спасавање. Али БОГ ЈЕ ТО ДОПУСТИО. Милостиво Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад Цркве ради малог броја оних, који се спасавају, док они, који иду у пропаст или су већ пали, стреме ка врхунцу распада. Они, који се спасавају, морају то разумети и користити време, које им је дато за спасење.

Нека милостиви Господ заштити оне, који верују у Њега. Међутим, таквих није много и СВАКИМ ДАНОМ БИЋЕ ИХ СВЕ МАЊЕ.”

Цитати преузети из књиге „Не од овога света“, Платина 1994, и из чланка архиепископа Аверкија Џорданвилског „Шта да радимо?“, објављеног у „Православна реч“, Аустралија“, јануар-март 1990.