Ова беседа светог Димитрија баш приличи данашњим лажним епископима, свештеницима, монасима и мирјанима, који су у љубави са светом и не трпе никакав прогон, док правим хришћанима, који нису у љубави са светом и трпе прогон, њима Господ заповеда: „Радујте се и веселите се, јер велика је плата ваша на небесима“ (Мт.5:12).

Чувај се смеха, празнословља и светогрђа (исмевања светиње), да оно сабрано с плачем не би растурио. Непристојни смех растура доброту сабрану у души, удаљава од благодати Господње, убија спомен смртни (сећање на смрт) и производи заборав Страшног Суда. Смех је дечије својство, знак сластољубивог срца, слабе и плашљиве душе: смех је у сваком случају непотребан.

Чувај се смеха, да он не послужи на штету плачу, који те учи добру, да се не испразни твоја душа од сваке врлине, да те не обузме погубни презир, да не паднеш у мреже ђавоље. Плач је неупоредиво бољи од смеха, јер Христос не ублажава оне који се смеју, него оне који плачу: блажени су, говори, не који се смеју, него који плачу, јер они ће се утешити (Мт.5,4). И опет: тешко онима, који се смеју, јер ће заплакати (Лк.6,25). Они, који се смеју, у будућем веку ће се постидети и – у време весеља ће заплакати и заридати.

Шта ти, човече, имаш на овом свету што је достојно смеха, радости и весеља? Шта имаш чиме би могао заиста да се утешиш? Твој живот је пун невоља, жалости и уздаха, а ти проводиш време у смеху и светогрђу! Твој живот је пун плача и ридања, а ти се веселиш и уживаш! То је дело твоје неразумности: не знаш, чиме ћеш имати да се тешиш. Не знаш, шта ће ти бити на корист и шта је достојно стицања на вечно спасење. Не теши се тиме привременим, него Господом, у Коме је твоја вечна утеха.

Чувај се смеха, празнословља и светогрђа - да се не лишиш благодати Божије и да не учиниш душу твоју празном, јер смех и светогрђе одгоне благодат Господњу, хладе срце, отежавају душу, помрачују савест, жалосте анђеле, веселе демоне – то је узрок сваке дрскости и производи грех и руководи на блуд и предводи на сваку нечистоту.

Без нужде никад не жели нешто да кажеш или објавиш. Јер из тога се обично рађа много зла. Страст да се говори сувишно више од свих страсти неприметно и лако штети човеку. Често, почевши од божанских речи, прелазимо на прљаве речи, клетве и свако зло. И тако, чувај се да не будеш сам себи тужилац и непријатељ: јер смрт и живот су у руци језика, говори Соломон: а ко уздржава њега (језик), плодове његове ће јести (Прич.18,22).

Ћутање је почетак очишћења душе и без труда поучава свим заповестима онога, ко жели. Апостол Јаков говори: “Језик је неуздржљиво зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе. Ако неко у речи не сагреши, тај је савршен човек, моћан да обузда цело тело” (Јак.3,9:2). Разговори захтевају велико спасење (опрезност): у ком духу и правцу треба да говориш, у које време, и шта тачно, и са каквим циљем... Ко воли да говори, све ово треба да памти, а ћутљиви човек је све ово већ свршио и испунио.

Чувај се празнословља, смеха и светогрђа, чак и најмање празне речи, јер ћеш на дан Суда дати одговор за сваку празну реч, како је рекао Господ (Мт.12,36). Зато је Давид, молећи се о томе Богу, рекао: “Постави, Господе, стражу устима мојим, и двер ограде око усана мојих. Не приклони срце моје у речи лукавства, да измишља изговоре за грехе” (Пс.140,3-4). И опет: рекох: “Чуваћу путеве моје, да не сагрешим језиком мојим. Поставио сам устима мојим хранило (чување) кад је грешник стао преда мном; занемех и смирих се и ућутах” (Пс.39,2-3).

На каквом основу ћеш се тешити смехом и светогрђем, који теби нису корисни? Ти још ниси преживео све невоље овога света и већ полажеш своју утеху у смеху и светогрђу! Још се ниси ослободио плача, а већ се тешиш смехом и празнословљем! У овом свету немаш ништа достојно радости – и опет се предајеш смеху?! Не разумем твоје мисли: зар ти не знаш да је у овом свету све достојно плача, а не смеха, достојно је ридања, а не радовања? Јер ти се налазиш у долини плача, а не у земљи утехе, у изгнанству, а не у отаџбини, и зато треба да тугујеш, а не да се веселиш, да плачеш и ридаш, а не да се смејеш и хулиш.

Ко је изгубио и малу ствар, тај се смућује и веома тугује, а ти си изгубио своју вечну отаџбину, и опет се смејеш и веселиш, и нимало не тугујеш за њом и не тражиш њу?! Будући у овом изгнанству, тешиш се као у вечној домовини?! Где треба да плачеш и ридаш, тамо се ти смејеш и веселиш?! Где треба да се бринеш и стараш о ослобођењу из ропства твога, тамо се ти предајеш безбрижности и одмору?! Ко је заробљен у туђој земљи, и прешао је из једне земље у другу, и будући у привременом ропству, тај тугује и веома се смућује, а ти, изагнан из раја у овај свет, и уместо живота осуђен си на смрт, лишен слободе и преобраћен у ропство, налазећи се у сталном ропству, у далекој земљи, у плачевном положају, ништа то не осећаш, не тугујеш за својом мирном, љубљеном, вечном домовином: не осећаш и не бринеш се за своје искупљење и ослобођење?! То је сигуран знак твоје неразумности и слепила.

И тако, чувај се смеха – да те не постигне вечни плач. Чувај се празнословља и светогрђа, да се потом не би горко кајао, кад по изласку душе твоје видиш њено сиромаштво, кад ничим не можеш помоћи себи. О, кад би ти познао! О, кад би видео, шта ће бити после овога! Никад не би хтео да будеш безбрижан о спасењу, никад не би губио своје време у смеху и светогрђу. Неки су се смејали некад, а сада плачу; радовали су се, а сада ридају и никад неће престати да ридају... Посебно се чувај смеха после насићења јелом и пићем, јер тада он обично напада са силом. А ако ти се догоди некад да погрешиш у томе, никад не остављај овај грех без великог покајања.

Извор: “Рус-Фронт"