По учењу Цркве децу обично хватају два беснила: беснило грла и беснило желуца, и најпре дете по утицају демона осећа у грлу неко много слатко и укусно јело и пиће, или дете осећа у стомаку неко велико задовољство од јела и пића, а затим ђаво намеће детету велику глад, жеђ, велику муку и жељу, да оно не може да живи без тога што жели, и има да плаче и да се дере докле год му не испуне жељу.

+ + +

Раније су Срби имали православни дух и православно су васпитавали своју децу, а сада Срби имају светски безбожнички дух и у том духу васпитавају своју децу. Раније су Срби од малена васпитавани да се боре за живот и спасење, а сада су Срби васпитани да се боре за земаљско царство, које је одувек прелесно и демонско. Кад је сатана искушавао Христа, тада је понудио Господу земаљско царство, као што стоји у јеванђељу:

„И узведе Њега ђаво на гору високу и показа Му сва царства васељене у тренутку времена, и рече Му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме ја хоћу, дајем је; Ти дакле ако се поклониш преда мном, биће све Твоје“ (Лк.4:5-7).

Не може ђаво да покаже сва царства васељене у тренутку времена, него он показује демонски утисак о власти и царству и слави, а то је прелесни утисак. Због тога и одувек земаљско царство је прелесно и демонско, зато што се држи на прелесним демонским утисцима, и зато сви људи у власти и богатству морају да се чувају од прелесних демонских утисака. Ево, на пример, како се чувала руска кнегиња, како наводи у Прологу Свети Владика Николај:

РАСУЂИВАЊЕ (за 18 мај)

Скривати врлину своју и подвиг свој био је обичај подвижника и подвижница не само првих времена Хришћанства него и кроз све векове до наших дана. Евдокија, жена славнога кнеза Димитрија Донскога, ослободиоца Русије од Татара, остане удовом 1389. године, и то још доста млада. Сва прожета благочешћем ова кнегиња зидала је храмове, делила милостињу, тајно изнуравала своје тело постом и бдењем. До тела је носила железне ланце. Међутим пред светом се вазда јављала насмејана, одевена у раскош, окићена бисером. Свет је свашта говорио о њој; почели су се проносити гласови о њеном неморалном животу. То дочују и њени синови; па увређени и озлојеђени кажу мајци отворено шта се говори о њој. Мајка отвори своју раскошну хаљину, и деца са ужасом великим видеше њено тело, сасвим сухо и усахло, утегнуто ланцима железним.

И српски владари чували су се од прелесних демонских утисака земаљског царства, и то наводи у Прологу Свети Владика Николај:

РАСУЂИВАЊЕ (за 30 октобар)

Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „Шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.” И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „Ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!”

Не само земаљско царство, него и земаљски брак обично садржи демонске прелесне утиске и на ту прелест упозорава апостол Павле у првој посланици Коринћанима, а та прелест држи свакако и попове и попадије: „Неожењени брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ожењени (поп) брине се за светско, како ће угодити жени (попадији). Разлика је и између жене и девојке: неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и телом и духом: а удата (попадија) брине се за светско, како ће угодити мужу (попу)“ (1Кор.7:32-34).

Јер супружници угађањем у браку брину се за светско и они очигледно прихватају прелесне светске утиске и робују ђаволу. Због тога је боље да се супружници свађају, него да прихватају прелесне светске утиске и да робују ђаволу. Посебно је опасан прелесни утисак од блуда и блудни грех има дуге и тешке последице, јер да би се рађала Божија деца потребно је велико уздржање у браку. Потребно је одвајање у браку у време поста и црквених празника, и за све време трудноће и дојења детета, а то је око две године после зачећа – тако данас велики духовни старци у Српској Цркви захтевају од духовне деце велико уздржање. И такви супружници не заостају много за монасима, а по ревности су бољи од многих лажних монаха.

Деца се васпитавају из искуства

Децу не може да васпитава неваспитани родитељ и васпитач, који сам нема основно хришћанско васпитање, и децу не може да сачува од демона неискусни родитељ и васпитач, који сам није прошао борбу са демонима и који се сам није сачувао од демона. Родитељи васпитавају децу из свог искуства, јер и они су били деца и прошли су васпитавање од својих родитеља и васпитача, па на основу тог искуства они васпитавају своју децу.

По учењу Цркве децу обично хватају два беснила: беснило грла и беснило желуца, и најпре дете по утицају демона осећа у грлу неко много слатко и укусно јело и пиће, или дете осећа у стомаку неко велико задовољство од јела и пића, а затим ђаво намеће детету велику глад и жеђ и велику муку и жељу, да оно не може да живи без тога што жели, и има да плаче и да се дере докле год му не испуне жељу. Тако исто уз помоћ телевизије и новина и грешних људи демон намеће детету велику жељу да нешто добије или постигне и даље оно не може да живи без тога, па оно на сваки начин гледа да то добије или постигне, и зато плаче и дере се док год му не испуне жељу. Тако ђаво навикава дете и на крађу и после крађе дете осећа велико задовољство, а без крађе оно осећа муку и болест, и тако ђаво присиљава дете да краде и оно постаје клептоман. У време пубертета већ поодрасло дете прихвата блудну страст, од које се сво дете промени и више то није дете, јер код њега се промени и глава и тело, и срце и душа – све се код њега промени и оно постаје роб блудне страсти и блудних демона. Тако данашња деца не могу да живе ако им се не испуне жеље, и тако ми видимо да су данашња деца – демончићи, па кад порасту биће прави демони. А раније су деца живела без свега тога, без чега данашња деца не могу да живе, и опет су била здрава и мирна и радосна.

А шта говоре данашњи лажни духовници, шта говоре данашњи безбожни епископи и свештеници? Они говоре да су деца анђели. Међутим, Господ у јеванђељу каже: „Нема ученика изнад учитеља свога: него и кад се усаврши свако ће бити као и учитељ његов“ (Лк.6:40). Према томе, деца су анђели, ако су им родитељи и васпитачи анђели, а ако родитељи и васпитачи нису анђели, онда и деца нису анђели, него су демончићи.

Веридба у Цркви

Побожни људи су се увек борили против блуда, па то имамо записано и у канонима Цркве, где су, на пример, довољно јасно наређени канони о веридби, има много канона, али довољно је да наведемо само неколико канона:

Шести Васељенски Сабор Правило 98. Прељубник је онај ко узме обручену (верену) за другог, за живота њеног обрученика (вереника). Ово је јасно.

Помесни Сабор у Анкири Правило 11. Ако обручену девојку отме други, првом да буде дата.

Тумачење. Ово правило, дакле, налаже да се девојка која је обручена за неког човека, а потом од другог преотета – отме и преда првом обрученику, чак ако је и раздевичио преотимач. Грана педесет осма шездесете књиге Василика великим казнама подвргава преотимача девојке и оне који су му помогли у отмици, и све који имало суделоваше у таквом договору. И не опрашта чак ако преотета девојка и усхтедне, ако и родитељи њени хоће да је удају за преотимача. Међутим, ако се њени родитељи и сагласе да тако нешто учине, бивају изгнани у заточеништво.

Сабор у Константинопољу Правило 22. Онај ко отима обручену, да је врати обрученику, а ако није обручена, да је врати њенима (родитељима) и по вољи тих, уколико желе, сужитство да оствари. А који је пре брака у тајности или насилно раздевичио (девојку) и венчао се, запрећење за блудника да прими.

Зашто су у Цркви толико велике казне за кршење веридбе? Прво, у духовном смислу веридба указује: да је свака хришћанска душа верена са Христом и зато хришћанина очекује велика казна ако прекрши веридбу са Христом. Друго, у телесном смислу вереници не смеју блудно да гледају и размишљају, јер тиме крше веридбу.