Увод

Целовитост језика одржава се искључиво његовом природом у којој његову кичму одликује способност да именује све видљиво и невидљиво. Зато је језик дубоко и у корену сваког народа, на све оне начине на које се народ испољава и пред собом самим објашњава и описује – што се на српском зове словесност.

 Наравно да су у том налогу садржане све оне делатности до којих је у свом трајању досегао тај народ. Један језик, за све народе, као универзалан начин једначења два саговорника, како казује и Стари завет са Вавилонском кулом, данас је чиста утопија, а ако се, као данас што је случај са енглеским, један језик појави као свеопшти језик, за све народе и њихова међусобна општења, сасвим извесно, на примеру Вавилона, знамо да је то језик гордости и насилништва.  И као што један језик се оглашава са консонантима и вокалима, исто тако његов забележен облик представља писмо – једно једино, код нас Срба то је ћирилица, уз нужну акцентацију, као визуализација ритамске стопе у слогу сваке речи, што се најлепше може наћи у народној епици као и уметничкој лирици. Неизоставно треба рећи да је Платон једним својим дијалогом покушао да у језику открије биће, па је устукнуо. Јер језик није ни оно што Хајдегер тврди – кућа бића. Колико год то звучало нападно и насилно, језик је,  оно што се у философији зове, органон, али овде органон народа. Само и само у таквим простирањима и досезањима.

Мали прилог зарад описа питања о језику

Јао мени до Бога  милога,

јао мени и мојима,

јао мени, са свих страна скресаном и у земљу немило затуцаном,

убише ми, на колац набише, сатраше ми, заклаше, прегазише, потреше, затрше, погубише, затукоше, посекоше, расчеричише, расчепише, отроваше, стрељаше, обесише, искасапише, сравнише, избрисаше, удавише, угушише

и оца и мајку, убише да их не има, и брата и сестру, ујака и ујну, стрица и стрину, стричевића и синовца и синовицу, сестричину, и сестрића, тетка и тетку, братичину и братића, свекра и свекрву, ћаку и неву и невесту и младу и младожењу, и заручника и заручницу, и енгу, и очуха и маћеху и пасторка,

без коца и конопца, без ножа и без каме и без србосјека, без метка и барута, без бомбе  касетне и бомбе напалм, без уранијума и без коњских репова, без ломаче, без омче,

јој мени, убише ми, згазише, сатраше

и кума и куму и кумче,

до деветог колена,

без беке и устре, без сатаре и конопца, без коца и ченгела, без чакије и јатагана, без сабље и мача, без копља и стреле,

јој мени, убише ме без бојевих отрова

и посестриму и побратима, и снају и зета, и заову и јетрву, и пашенога, и нетајака и нетјакињу, и братанца и братаницу, и пријатеља и кумашина, и комшију, и девера и деверушу, и ђувегију, и шуру и шогора, и дједа и прадједа, и чукундједа и свастику, и очуха и маћеху и пасторче, и бабу и прабабу и чукунбабу,

убише на мртво

под голим барјаком слободе

права људских на љубав

у мраку, у тами, обдан и обноћ,

на виделу, у јарком сјају сунца без месеца,

да сви буду звезде

без крста,

јој мени, све погубише,

до Бога милога,

јој мени, остадох го ко нула,

да у душу моју јединицу

усут се може свако смеће

и свака поганштина са свих страна света

да више не знам

ни где је исток,

а камоли где ми је завичај.

Овај Мали прилог, слободан сам да кажем,  по својим одликама овако изреченим, у набрајању, сведочи језик као бедем доброг устројства света, а што je, овде представљено суштински, битна тековина патријархата. (Наша Српска православна црква не одобрава брак између девојке и младића ако су у оквирима до седам колена сродства, што је основни императив породичног устројства – ако данас породицу признајемо као нуклеус живота коме се не укида будућност.) Докле се граниче људска уверења, заснована на гордости, увесељења ради а више упозорења на опрезност у разумевању природе језика, у казивањима о језику, навешћу пример са двора персијског краља Кира, из времена негде око Mедских ратова, а који је навео, по мом уверењу отац историје као науке, Херодот, премда има оних који му то оспоравају, због позивања на мит (у старогрчком смислу те речи). Наиме, у великом персијском царству двојица локалних владара су се сукобили око тога чији је језик старији, пред највишом власти, а старина је у та времена означавала статус примата. Од ових закавжених један је тврдио да је то језик његове покрајине, а други његове. Краљ Кир се нашао у недоумици, коме да пресуди ту круну најстаријег, па од племена једног и од другог узме дете, недоношче, и далеко од људи  смести их у тор, међу овце – да би после неколико година установили којим језиком говори које дете. Када су пронашли ту децу после четири-пет година, и довели их на двор и обратили се једном и другом детету, не би ли установили тражену истину, као одговор деца су пред њима почела да блеје. И у овим нашим временима има оних који би да је њихов језик најстарији, као на пример, Немци су измислили кованицу индогермански језици, а тиме се и проглашавају за господаре света – како нас је у то уверавао и Адолф Хитлер. Додуше Немци и иначе воле да измишљају разне речи којима желе да установе како су они као народ изнад свих.

     Упркос несувислости  овог експеримента, на Кировом двору, с позиција данашњих уверења, ипак нам ова јагма око старине једног језика саопштава једну врло важну одлику самог језика. И та одлика нам казује да језик настаје, одржава се и проноси кроз време, са свим својим садржајима, само у општењу – што би рекли савремени ништитељи српског језика, само у комуникацији. Тиме нам се казује да је језик један необично жив организам па тако и непресушни баштиник сазнања која стоје пред онима који су рођени у том језику и који га користе, или се на њ позивају, или га тврде. Тако да у сопственом, матерњем језику именујући предмет, догађај, лице, појаву, премошћујемо време и поново установљавамо поредак трајања (живота) и вечности – па да се и не чудимо што у нашој Српској православној цркви веома се негује чистота српског језика. (На страну неки новатори са несувислим туђицама.) А с друге стране казује нам се да језик није ствар договора, модерно речено ствар конвенције или како савремени лингвистичари (као семантичати, семиолози, хеременутичари и слични) тврде језик у комуникaцији између два субјекта преко знаковите ситуације – да би, међутим, језик био само и само ствар поретка, онога што баштини словесност, односно слово. Јер када приступамо језику, на ма који начин, писано или казивањем, ми поново установљавамо онај поредак који су већ потврдили они наши преци у сличном или истоветном чину казивања језика.

А онда, у Старом завету, Прва књига Мојсијева, гл. 11; 1 – 9,  имамо једно сведочење о зидању Вавилонске куле; „Хајде да сазидамо град и кулу, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи“. У прва времена, дакле, састану се људи и одлуче да озидају кулу која ће досегнути небо, подручје редовног пребивања Бога Творца и Створитеља и Праведника, што су Његове одлике, међу скоро свим Србима знане до пре два до три нараштаја. Радови су брзо одмицали, кроз сабрану сложност и приљежност градитеља, да је врло брзо кула постала претња небу, чиме би  небо постало доступно за сваку врсту људи, и поганаца и праведника, и шљама и фукаре, лопова и бандита, и честитих и кротких, и богоугодних и богоотпалих, и оних који упражњавају култ сатане и оних који се клањају херувимима и серафимима… Увидевши у томе претњу по опстанак људског рода, где ће се изгубити све вредности и све мере, да ће материјални свет надвладати духовни, и човек ће се свести на најниже нагоне, Бог Отац и Творац васељене, без капи проливене крви, или некакве револуције,  повуче генијалан потез. Онако као што је Адаму Светим Духом дао способност да именује све и једну твар, све и једно биће, сваку травку, дрво и воду, тако је градитељима Вавилонске куле одузео један једини језик по коме су се они споразумевали, односно како су стицали и одржавали словесност. „Помео им је језик да не разумију један другога што говоре,“ људима је одузео словесност и међу њих унео бесловесност, онако као што је у српском језику порекло речи Немац у немости (као што код старих Грка варварин, је онај који не говори грчки), па за нас онај ко је нем не може да буде ни носилац словесности. Свако од градитеља боготпадне куле проговорио је неким својим језиком – тако да је њихова замисао о освајању неба за сав људски род пропала, заједно са градитељима расула се као плева на ветру, пошто су изгубили словесност.

Није згорег да се нечег подсетимо, будући како у власти и међу мислећим људима у Србији, постоји и данас врло живахна мисао да Србија због ових или оних разлога спада у Европску заједницу. Њих ради а због нашег знања, ради словесног, односно разумног руковођења самима собом, морамо знати, заиста морамо знати да је архитектонски лик здања, у коме се редовно састају европски изабраници за управљање том геополитичком творевином, лик недовршене Вавилонске куле са слике Питера Бројгела, да би сама та геополитичка творевина била природна последица старозаветног лика палог живота. Картината на Вавилонската кула, нарисувана от Питер Брьогел, e послужила за образец при построяването на сградата на Европейския парламент в Брюксел. А да ли ми, Срби, и житељи Србије уопште, својим духом, тежњама и животним опредељењима треба да будемо онај део градње који ће довршити то наказно, богоодступно здање, у праху и пепелу немуштог и муклог трајања, пред Богом, Светим Савом и светим прецима нашим. И то јединство које је библијски кроз кулу тежило да се постави као образац живота, осим што је богоодступнишво у темељима тог здања, није ништа друго него до краја изведено обезличење људског лика и трајања и његовог сатанизовања – као што о томе најбоље казује тренутно најуваженији такозавни уметнички израз садржан у речи перформанс, хепенинг и инсталација,  с једним јединим смислом да се човек извргне руглу као наказа. А где је то од оног поретка који се као необориви бедем живота садржи у језику – најбоље ће нам рећи новостворене речи ЛГБТ, трансродно, НВО, ГДБТ…  и тако даље, над којима дрхте разни бранитељи људских права, док судије задовољно трљају руке. И где је ту словесност у којој су градитељи Вавилонске куле кренули да освоје небо? Па се сасвим заборавља, или никог није било да каже да је Бог спречивши градњу Вавилонског здања онемогућио материји да досегне духовни ниво – да прах земаљски није што и небеске висине. А ови данашњи мисле да је све то превазиђено и бесмислено, као да су ударени мокром чарапом по глави – будући старозаветно лишени и слова и словесности…

Када приступамо том нематеријалнoм добру нашег српског духа, савремено речено,  а који је праузор света, и који је у свим чиниоцима, материјалним и нематеријаним, увек ћемо се сусрести с тиме да је садржан  у језику неопозиво и темељно. Да све видљиво и невидљиво има свој одраз у језику, у речима, онако као што је професор Милош Ђурић, наш највећи хелениста, говорио за Србе из Далмације да носе онај лик хеленског духа који је свој најпунији израз, осим кроз етику, имао у језику, што значи да је сваки цвет, свако стабло, свако брдо, свака долина, свака питома и дивља животиња, да је све, ама баш све, као пред Адамовим именовањем означено својим именом. Дакле, поредак је сасвим отворено присутан, видан, и у њему је живот несметано ситуиран.

То би требало да нам каже да је тај свет, где сав језик покрива космос у свим видовима испољавања, и видљивим и невидљивим, да је тај свет, дакле, добро устројен и да у њему влада добар поредак – јер се зна где је шта и какво је шта, да је самим тиме ситуиран у постојање. Не да је у оквирима  словесног казивања, тојест језика, тај свет сасвим предвидив, него што је сасвим појмљив, са смислом, па по томе доступан, најмање непријатељски и злокобан, будући по својој нарави у себи, односно у поретку постављен, где су нарав и поредак по својој сврси утемељени.

Ишчашење тог и таквог поретка узвишено и застрашујуће описује тренутак када је Исус Христос на крсту дух свој предао свом и нашем Оцу. Тог часа гробови су се отворили, завеса се у синагоги распарала, муње и громовим су безмало из ведра неба тутњали, осула се киша, камење је почело да се распада, земља је затутњала и тресла се… И ми данас кажемо променио је свет, до највеличанственије појаве у људској историји, до Васкрсења, а он је тим привременим напуштањем овог света, на један трен апокалиптично заљуљао поредак који се одражава у језику.

Врх једне цивилизације, односно једног лика живота у једном народу на његовом језику чине писани закони којима се поклапају све људске делатности и устројавају у поредак који јемчи уравнотежење и сношљивост живота, са сасвим јасним смислом. Што се никако не уклапа у делатност данашње власти у Србији која је америчке законе преписивала и натурала токовима живота из Сједињених америчких држава. И што је равно парадоску да углавом млади напуштају свој српски језик, своју словесност, и одлазе на Запад, за други неко слово, под окриље истих закона који су вољом власти стигли у Србију међу Србе. Као што је и од већ поменуте богоотпадне Европске заједнице преузела читав сплет прописа и закона, као опаку мрежу разастрла по свим порама живота, од људског зачећа па до сахране, при чему у ту делатност уводи све инструменте власти, са надзорним кацеларијама. Онда и није  ни чудо што нас на Западу гледају као дивљаке, а и на најмању похвалу од њих, за усвајање њихова правила,  безлично шенимо као кућно љубимче.

Као што се зна од Светога Саве добили смо Законоправило, а од цара Душана Законик, што нам, само по себи, казује да су кроз те две записане ризнице живота тада све људске делатности имале свој одраз у језику, као монаси и црквени клир, као зидари, рудари, столари, лекари, преписивачи, племство, сељаци… Дакле, у изражавању, у именовању све и једне људске делатности садржавало се у оквирима српског језика. Тада смо у философији имали  свој језик, као у медицини, у архитектури, рударству, зидарству, лову, риболову, породичним односима, међуљудском понашању…  Не могу се сложити са тиме да се за тај стари српски језик користи име старословенски или црквенословенски или словински (како је то име остало у употреби све до краја деветнаестог века) а још мање да ћу прихватити име илирског језика, онако као што је Млетачка република од запоседања Задра 1412. у Задру отворила канцеларију за илирски језик и српско писмо (које је српска брзописна ћирилица) а које неки људи неуко зову босанчица, пред нескривеним утицајем такозване више хрватске културе. Нити ћу прихватити име српскохрватски, јер та карикатура од имена у пресеку  језика од санскрта до данас представља циркуског кловна, без икакве основе и дубље историјске позадине. У оба случаја намеће нам се одступање од оног поретка живота који је садржан у српском језику.   

А што се тиче специфичног језика, у зависности од професије, Вук Караџић нам је у приличној мери примакао немачке речи, на пример, за поједине занатске алате, као што су шрауфштук, шрафцигер, моторцангле, цвикцангле, васервага, хобл и тако даље, или клавир, штимер, виолина… и да се ту зауставимо. Наравно да те позајмљенице казују о одређеном историјском тренутку у трајању нас Срба, кроз којег можемо далеко боље и јасније да увидимо ко смо и шта смо, јер језик је одувек био и остао огледало друштвених дешавања, каква год да су. Ми Срби то добро знамо, бар верујем у то.

Када су комунисти узимали власт, с великим претензијама на историју усвојили су неки свој језик, с тежњом да установе неки свој почетак, односно да установе свој поредак живота и космоса – чему иначе теже све револуције, или боље рећи сви поправљачи човечанства. Тако, на пример, људи су постали другови и другарице, деца пионири и пионирке, док најистакнутији у својој делатности, између тобож владајуће радничке класе, били су ударници, чак је лик једног стигао на новчаницу, са чудесном иронијом у свом презимену: Сиротковић, за комунистичко разумевање космоса… и тако даље, уз обавезне и мистичног значења редовно коришћене скраћенице ОУР, ОРА, АФЕЖЕ, АВНОЈ, СКОЈ, СОКОЈ, КАПЕЈУ… и тако даље, том мистификацијом увећавајући своју важност и нужност, као што то увек раде они који сматрају да установљавају нови поредак, нови смисао, нову словесност. А као што није остало сакривено, све се то данас расуло као плева на дашку само једног ветра. И оно што је од тог дивљег насиља над српским језиком остало свело се на латиницу – несрпско писмо које је сасвим преплавило и слово и словесност, одузевши му и облик и изражавање. (Да не помињем из латиничног искуства низ кроатизама, или на велику капију уведених англизама као првих барјактара латинице и несрпских језика.) То говорим из личног искуства, када сам, што је најновије, покрету „Крени – промени“, препоручио да за своје обраћање јавности користе ћирилицу, једино српско писмо, био сам ословљен као „ксенофобична“ особа, илити „онај који мрзи странце“, што је и безазлено у односу на оне који су ме поводом истог питања у другим приликама проглашавали за „фашисту“, „антисемиту“, „примитивца“, „популисту“… и тако даље. Уз пијачно, уличарско и простачко жигосање без икакве основе, осим у мржњи на ћирилицу, да се човек запита: па ко је онда ту насилник, а ко онај који хоће да заустави вишедеценијско насиље, или што би рекли наши Срби из Далмације: „На вука повика, а лисица месо изједе“.

Дакле, ако тежимо чистоти језика, без обзира на друштвене промене, па и чак ужа стручна изражавања, пошто поједине професије имају искључиво своја ословљавања и именовања градећи свој лик у изабраности, ми у том случају не радимо ништа друго него бранимо словесност и слово. И то управо онако какво смо затекли, примили и преузели на негу, старање, одржавање и преношење – јер ми не бранимо тиме језик, да се разумемо, већ бранимо онај пут који води до словесности, односно слова. Да нам не би било као при градњи Вавилонске куле, да с комшијом не можемо да се договоримо о сату закључавања заједничке капије у заједничкој згради, иако говоримо тобож истим језиком. Дакле, основни налог језика је да служи словесности – да будемо људи, што би рекао наш вољени патријарх Павле.

Али какви људи? Па јеванђеоски речено људи – како нас упозорава наш патријарх, а не оно што вели онај несретни и сумасишавши Немац: „људски, исувише људски“, где то из гордости одбацује човекољубље зарад узвинућа егоцентризма и саможивости.

Свети апостол и јеванђелиста Лука, у име тог јевађеоског човека, у другој глави „Апостола“, од 1. до 21. стиха сведочи како је Свети Дух, сишао у „све апостоле који су једнодушно на окупу“, раздељен на језике огњене, по један на сваког од њих. И даље, како је свако од њих стао говорити другим језиком, „као што им Дух даваше да казују“. И даље, како те језике разумеју и Парћани и Еламити и који живе у Месопотамији, и Јудеји и у Кападокији, у Понту и Азији, Фригији, Памфилији, Египту, дошљаци Римљани, Јудејци прозелити, Крићани и Арапи, да би пред забезекнутим народом апостол Петар указивао на још читав низ наднаравних делатности које следују човеку од Духа Светога, када га прими у себе.

У свакидашњем говору ми то ословљавамо као „стваралачки занос“, или „жар“ или „ватру“, при чијем делању добијамо узвишене творевине, углавном у уметностима.

Јеванђелиста Јован, 15, 26, врло разговетно каже да од Оца је Дух Истине, што ће рећи да исходи од Оца. А Марко напомиње да ће апостоли „говорити новим језицима“, док Лука у јеванђељу за апостоле каже да ће се са Духом Светим „обући у силу с висине“, што је одлика наднаравности у свету, и самим тим се издићи изнад ломивратних и пролазних перипетија овог света.

У најкраћем могућем сажимању сад реченог увиђамо да је силазак Светог Духа на апостоле суштински установио да они постају људи истине, јер за њих нема препрека у језицима човечијим. Другим речима речено то значи да владати језиком исто је што и владати истином, па по томе и апостоли су гласници истине. Онда и није ни мало необично што су се они несметано кретали кроз све језике, или како бисмо овде рекли, доступна им бејаше словесност сваког језика, свако њихово слово, да би тај поредак који им је дат Светим Духом постао свечовечански, а који је сам Исус Христос, јединосушни са Оцем и Светим Духом. Што је и иначе садржано у бићу сваког словесног човека, како и каже јеванђелиста Јован: „У почетку беше слово…“

Код Платона, претече свих потоњих расуђивања о језику код учевног света, између „споразума“ и „договора“, како он објашњава приступање језику, сусрећемо се са „именовањем“ које је по природи ословљеног предмета, било духовног или материјалног, видног или невидног. А што код нас Срба одговара традиционално устаљеном надевању имена, преко постојећег имена, одређеним лицима. У овој наизглед једноставној схеми односа према језику, Платон уводи појам законодавца, односно именодавца, који придаје имена стварима по њиховој природи, тојест ствара језик, уз то напомињући његову способност укључивања слова и слогова, зарад целине именованог. (Што морамо с посебном пажњом уважити, будући да смо као народ већ пету деценију уронили у таму латинице – односно несрпског писма.)

Наравно да овде Платон следи своју основну мисао у свом систему, о идеји, мада то нигде у целом спису „Кратил“ изричито не именује, па бисмо и ми могли да изоставимо разоткривање именодавца. Оно што је за нас пробитачније, за наше поимање језика, као и код Платона, то је онај део у бићу језика који нам вели: „исправност имена јесте да покаже природу ствари“ која се именује (428, д). Тако да нас је овим путем Платон увео у непрегледни лавиринт језика, и до његових тамних бунара, у потрази за његовим смислом, и најпосле довео до онога што данас зовемо етимологија. И онда немамо куд него да се сложимо са њим: да име опонаша ствар, као што то чине и слогови и слова. Наравно да Платон не оспорава језик као ризницу знања (410, е) кроз његово тумачење природе именованих појава, ствари и бића, али када је у питању сам смисао језика, онда прибегава Хераклиту, што и не крије, па каже „језик изражава све, покреће се кружно, ставља све у кружење и двоструке је нарави: истинит и лажан“. На овом месту посеже за митом, односно за ликом Пана, па за њ каже да је овај горе човек, а доле јарац, па по томе горње је истина, а доње лаж. Наравно да се у овоме крије Платонов презир према уметностима, будући по свом учењу о идеји, уметности се налазе на последњем месту у односу на истину.

У завршном делу свог списа „Кратил“ Платон каже: „Нема сумње, за човека разумна није добро да повери себе и своју душу речима и да им служи, поверљив према њима и онима који су их створили, и да се на то ослања, као да нешто зна“ (440, ц). У овом ипак флуидном суду о језику и непостојаности при именовању ствари, у односу на основно именовање, намеће нам се сазнање да се оно мења од прилике до прилике. Слободан сам да установим да је Платон жртва сопственог философског система.

И мене што се тиче, овде цитираним закључком Платон пере руке од питања које је себи поставио на почетку списа, да пронкне смисао језика, а ипак указавши на његову непресушну и трајну нарав.

Језик води смислу а у смислу се садржи разумевање, док без разумевања није могуће усвајање стварности у истинитом лику свом. Језик је, дакле, творевина сабрања, како би ми Срби рекли, а његов и војник и старатељ и чувар је свако од нас који посеже за смислом, по чему је књижевност најрепрезантитивнији ризничар језика.

Како рекосмо на почетку овог излагања у језику је садржан поредак, и прецизније речено поредак оног лика живота у коме се познајемо, свако пред собом али и пред другима, што је и јемство његовог трајања, као и нас самих. Да бисмо у самом нашем делању познали истину – што је у апостолској равни, како смо већ видели. Што нас упозорава: да кад разговарамо, чему се или коме обраћамо, и слично – ми општимо са истином, иначе поредак у коме јесмо, губи на смислу, па тиме и ми сами.

На овом месту некако нам се примиче Вук Стефановић Караџић, па да то и погледамо.

Уз поприличну множину лошега што је Вук Караџић приредио Србима, ипак има и понешто од доброга. Тако нам је нехотице, више слутњом но прозорљивошћу, али у најбољем смислу речи, оним неукаљаним сеоским расуђивањем, дао облик идеалног речника, далеког од оног стерилног и, у крајњем случају, рушилачког какав и иначе бива све и један стандардни речник. Мислим на „Српски рјечник“ из 1852. године.

Вук Караџић је уз поједине речи, давши им смисао, најпре наводио одговарајући немачку реч, на готици, па би затим препричао једну или више загода из свакидашњег живота, одредивши чак и место порекла те згоде. За ову прилику, насумице сам отворио речник, на слово М, код речи минути, где је први слог акцентован дугосилазним акцентом (ваљда нисам погрешио у именовању). Под 4. значењем следи згода: „Опремао се човјек (који се био скоро оженио) на војску, а жена увразила конац у иглу да нешто зашије; али будући да није добро видјела, за то није могла одмах да уврзе, него промашила мимо ушице иглене говорећи: 'мини га сабља, мини га пушка!' као да муж рече да она њему врача; али он опази шта је па рече: 'минуло је мене свако добро, кад сам ја тебе узео.“

И хајд сад да кажемо да не знамо одакле извире ова реч минути.

У стихији и поплави англизама дужан сам још неколико речи. Најпре да кажемо једна туђа реч не може да угрози поредак који постоји у језику, јер његова моћ је управо у преиначавању те речи у сопствени поредак. Али сложеница, на пример, из америчког енглеског, као „проклето добро“, што се може чути али и код лажних преводилаца прочитати, преноси стање духа које изнутра изједа српски језик и мења српски лик живота, односно брише ону словесност која је чисто српска. И да не наводим масу сличних примера, који нас из заседе а и јавно чекају на сваком углу, нарочито откако је знак вишег положаја у друштву владање енглеским  језиком.

И у заиста последњој речи овог излагања да кажем: Платон је сасвим засновано установио да језик је оно што нуди знање (410, е), али како је језик пре свега носилац поретка у коме је устројен човек и космос (што и Платон усваја), онда је језик баштиник словесности, како смо на почетку усвојили. Па сад нек свако сам за себе увиди коју важност има српски језик у нашем трајању.