Хтео бих да вам овим писмом изразим свој вапај на једну појаву која бар у Србији много изазива поделе у верном народу, а тиче се једне јако битне ствари припреме за причешће.

И сам сам имао смућеност по овом питању када сам прилазио Цркви пре двадесетак година у студентским данима. И сву ту смућеност ми је разнела видео беседа Оца Јоила ,,О правој вјери“. Сада нисам смућен, после ње ми је све јасно ко дан, јер је наша вјера проста, али ме овај раздор много боли, тако да ко владика Данило у души себи често јекнем: ,,Ој кукавно Србство угашено”, и ,,Исклаше се браћа међусобно, а крвници јаки и опаки“.

Наиме постоје две да кажемо струје, које тврде да су управу, народ је подељен и смућен,  изгледа да ће тако бити до неког следећег великог страданија, или дај Боже сабора који то треба да пресуди, као што је то вазда код нас било, све се решавало на црквено-народним саборима, чега је управо наше највеће књижевно дело ,,Горски вјенац” сведочанство, које нам сведочи да народ слободно пита и износи своје мишљење владици, игуману и свештенику. На жалост, сведоци смо да данас кад владика долази у парохију осим благослова који даје народу и беседе коју владика одржи, никаквог више ту контакта нема, јер ко си ти да ту нешто питаш, он је владика, а без њега нема Цркве по тој некој новој теологији, чим је владика одмах је и непогрешив. Више нигде нема речи о  Васељенски саборима, типику и црквеном уставу, односно о црквеном учењу које је једино непогрешиво, а владике и свештеници се при рукоплагању заклињу баш на чување овога, а не на проналажење нечег новог, као да до сада сва питања вере нису растумачена и потврђена.

Али да се вратимо овој теми односно томе да је први пут у историји Србске Цркве неко поделио вјерни народ на две струје. Наиме једни духовници кажу  да је услов за причешће да се целу недељу дана пре пости на води, да се чита мало проширено правило (канони и акатисти), да се чине добра дела, да се са свима измиримо опростимо, па уочи причешћа да се исповедимо и да се тек онда приступи примању ове највеће Свете Тајне, значи као што то пише у типику. Уствари баш као што је то наведено и у нашем ,,Горском Вјенцу” -приправа и исповест. Додуше ту игуман Стефан чини нешто неуобичајено, позива јунаке на причешће без приправе и исповести, али наглашава да све миче на своју душу:

Владика Данило

Благо мени, моји соколови,
            благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах!

Скида се с коња владика, те грли и целива јунаке који су почели бој с Турцима; И тако иду низ поље пјевајући и пушкама весеље чинећи. Када дођоше близу Цркве, али је игуман Стефан пред Црквом и јошт један калуђер, који држаше свети путир у руке.

Игуман Стефан

Ја не види, него чујем доста.
Хајте, браћо, те се причешћујте
без приправе и без испов'јести,
а ја мичем све на моју душу.

Приступају и причешћују се који не бјеше руча. Пошто се причестише, наврћеше пецива и почеше коло водити. А владика уљезе у кућу и уведе са собом пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три његове слуге за њима уљегоше. Пеку се пецива, играју се момчад сваке игре и коло поје.

Значи овде недвосмислено видимо да је у вријеме Његоша пракса припреме пред причешће била обавезна, а ако и питамо неке старије свештенике, монахиње, монахе и побожне мирјане, тако је и било до пре 30-40 година код нас. Нико се без припреме није причешћивао. Онда су дошли учени епископи и почели ту праксу да намећу Србима.

Ову праксу као део предања и обавезну је наводио често наш поштовани блаженопочивши игуман Јоил, а праксу причешћа без припреме наводио као штетну, са примерима шта се њему дешавало. Он је у шали наводио да се та пракса остави за осми васељенски сабор тамо ћеш све прогурати:

https://www.youtube.com/

https://www.youtube.com/

Поред њега исти став су заступали и други стари игумани, од којих још има живих  у манастирима а потомци су богомољачких породица које је водио Свети владика Николај Велимировић (игуман Студенички Јулијан, игуман Преображења Венијамин, игуман Годачице Серафим, игуман Липовца Дионисије и др).

Када је ова нова пракса, пре неколико деценија, почела да се проповеда нашем народу, отац Јулијан наводи као досад нешто  невиђено  да свештеник позива и децу на причест а да не пита јесу ли се спремала постом: ,,Али имамо ту и нешто сада кад смо били ту, у Никољачи, сад кад смо славили ту, има нешто невиђено. Ваљда Атанасије, ко је то био не знам ни ја, зове: „Дајте децу, дајте децу да се причешћују!“. Како то сме тако?! Наше жене припремају децу. Спрема га тако: не да му да једе, не да му да пије, онда га једва држи, недељу дана да пости дете. Па га заварава ово, заварава оно, како ће, а дете к'о дете и на крају...

А ово сад је од једаред: „Дајте, дајте, дајте, дајте, дајте!“. Онда то изгледа сад причешће као оно, има једна прича, (ја не причешћујем) одједаред да се то причешћује онако безвезе. Онда код мене, можда ја сад упадам у нешто, али је ово исто као и све то. Овај, као да се... онда једна девојчица, код мене дошла у Градац, 'оће да се причести.

- „Јес' ти постила, душо?“ – „Нисам. Имам благослов да се причестим.“

– "Ма, не питам те ја за благослов, ја тебе питам јеси постила". Каже: „Нисам.“

– ,,Е па, не можеш да се причестиш.“

Има један дух је ушао тако сад међу нас – само да се причешћује. Заборавља се на речи светог апостола Павла: „Ко недостојно једе и пије, смрт себи једе и пије.“ И без обзира на то: „Ајд', ајд', 'ајде, 'ајде, 'ајде само да се причешћује“. Један свештеник ужичког краја овде, то је причао Зоран... са децом. А свештеник служио па их зове: „Ајде, дај ту сву децу да причестимо.“ – Па чекај, каже, нису се деца спремала и он сад децу гони на причешће. Код нас људи и онако су, и онако, Бог зна шта не посте, али ако му даш причешће, а он није постио, и никад неће више ни да пости, неће више ни да мисли о томе, он је постио само што је хтео да се причести”.

https://www.youtube.com/

Из ове беседе сазнајемо да су код побожних Срба и мала деца постила пред причешће. Значи иако канони не налажу деци до 7 година пост пред причешће код Срба су се деца учила посту, да би од 7 године морала да посте по канонима. А ко то данас пита? Само ајте децо, и то велика деце преко 7 година се причешћују на свакој литургији, при томе не држе пост у потпуности (сва 4 велика поста и сваку среду и петак у години осим трапавих седмица) као што то канони налажу.

Опет друга, да кажемо, можда је погрешна струја, каже да верници који посте све постове, који су иначе обавезни за сваког хришћанина, а не неки специјални подвиг, могу и мимо ових постова да приступе без икакве приправе (Његош). Чак да кажемо многи се исмевају  овој првој  пракси, тврдећи да је измишљена, зилотска, да нам она ништа неће помоћи да будемо достојнији причешћу. Наводе пример како то свештеници се причешћују кад служе литургију без поста, иако је то поређење као што каже наш народ као да поредиш бабе и жабе, односно народ за разлику од свештеника не може да служи свету литургију, за коју свештеник пре служења има такође велику припрему.

https://www.youtube.com/

Владика Атанасије (Јевтић) је тврдио да ти духовници, називајући их зилотима, товаре разна страшна бремена на народ, мислећи на пост на води мимо поста као услов за причешће. 

https://www.youtube.com/

По мени  ја не видим какво је то страшно бреме уздржавати се мрсних јела, као и јела на уљу када желимо да примимо такво велику тајну.

Поставићу овде неколико питања с обзиром на тренутне околности око нас:

1.                Какво је то бреме и подвиг за једног православца када око њега пола земљине кугле ни леба нема довољно? А ми као што рече отац Јоил : ,,И леба и пасуља и пиринча и кромпира, и шта оћеш више јадан“.

2.                Какво је то сташно бреме када масовно, познати лекари указују да је биљна храна најблаготворнија за наше тело?

3.                Какво је то бреме када је око нас у Србији све више и више вегана и вегетаријанаца људи који најчешће нису нимало у вери а хране се целе године као да пост?

Оци, ја сам сведок следећег догађаја. Мој јако блиски пријатељ је завршавао Богословски Институт, спремао се да буде свештеник. Иначе  живео је са девојком невенчано и са њом делио постељу, значи живео блудно, а при том практиковао праксу честог причешћивања без поста, која је у круговима богослова јако заступљена. Једно јутро га је девојка питала: ,,Што си тако црн у лицу”? Касније је некако имао срећу да са неком туром верника оде до оца Јоила и да се код њега исповеди. Отац му је после исповести рекао: ,,Не можеш ти да будеш свештеник, ти можеш да будеш монах покајник“. Мој пријатељ када је схватио да има канонске сметње за свештенички чин, напустио је ту школу и почео другим послом да се бави. А ко данас прича о канонским условима за свету тајну свештенства? Ко данас прича о условима које верник треба да има да би се причестио, односно шта то значи возглас ,,Светиње Светима“?

На жалост, чуо сам да је у Црној Гори ова појава причешћа без приправе још раширенија са разликом што тамо нема поделе по овом питању, јер се тамо све оно што је радио почивши митрополит Амфилохије држи да је свето, што не би требало да буде мерило исправности јер су сви људи склони паду у разне прелести, а само је црквено учење непогрешиво, што је следећим речима лепо објаснио чувени грчки богослов : ,,Поред тога, чак и ако се могу навести свети оци који говоре против предањске праксе, то такође, само по себи, не значи да је та пракса погрешна. Ни оци, сами по себи, нису непогрешиви. Многи од њих су грешили у неким стварима. Свети Григорије из Нисе, један од најбрилијантнијих богослова наше Цркве, тврдио је да ће се на крају сви спасти, па чак и сам сатана. Црква је касније осудила ово учење. Свети Григорије није због тога мање свети, нити је мање један од отаца Цркве. Он је погрешио у том питању, али је Црква исправила његово учење. Црква је непогрешива као целина, њени Васељенски сабори су непогрешиви, њено Писмо је непогрешиво, њени канони су непогрешиви као руководитељи. Међутим, њени појединачни чланови нису непогрешиви. Чак и ако се пронађе неки свети отац који говори против тајних молитава (а ускоро ћемо видети да је св. цар Јустинијан сасвим поуздано то чинио), то не значи да би неко аутоматски требало да прихвати оно чему је он учио”.

https://svetosavlje.org/

Оци, на крaју по мом неком мерилу, нису ли породилишта мера покајања Србиновог данас, посебно мера вјере литургијских Срба и свештенства? Отац Тадеј је рекао ,,да Цигани рађају ђецу без леба, а Срби неће ни са лебом”. И има ли смисла ову шаку јадних Срба која је кренула путем поста и молитве да иде у Цркву поредити са првим хришћанским заједницама код којих како сведочи Свето Писмо ,,беху једнодушно сви у молитви, сва им имовина беше заједничка, и беху свагда спремни на мучеништво”. Далеко је то он нас данашњих хришћана. Пре ће бити да је сва ова друга пракса пут који полако али сигурно води у Рим, односно Ватикан.