Међу предлозима који су прославили име оца Александра Шмемана дуго времена била је идеја о укидању исповести пре причешћа. Он је ову идеју развио у свом кључном извештају из 1971. године Синоду „Америчке аутокефалне цркве“, коју је, узгред буди речено, и сам основао исте године.

Као што је често случај са модернистичким идејама, аргументи оца А. Шмемана нису ништа мање деструктивни за Цркву од предлога о укидању саме исповести. Он је веровао да исповест треба укинути јер блокира пут хришћанина ка Светој Тајни Причешћа. У Православној Цркви, лаици се не причешћују на свакој Литургији, за разлику од свештеника, који се „из неког разлога“ доживљавају као посвећени Богу у посебном смислу. Ово је такође неприхватљиво за оца А. Шмемана, јер противречи протестантском – директно лутеранском – учењу које он исповеда о „универзалном свештенству верника“.

Поред тога што се ослања на ово добро познато одступање од црквеног учења, о. А. Шмеман такође пружа својеврсну идеолошку основу за свој револуционарни предлог. Он образлаже на следећи начин: човек је целовито биће, а хришћанин је хришћанин у свему што ради: било да се моли или ради, верује или студира на универзитету, пости или гледа телевизију. Отац А. Шмеман даје потпуно апсурдну дефиницију шта су главни аспекти људског постојања: за њега су то породица, рад, образовање, наука, уметност итд. Сви ови аспекти живота, наводно, треба да буду повезани са вером и укорењени у њој.

Отац А. Шмеман назива поделу између световног и светог, земаљског и Цркве „секуларизмом“ и проглашава је унутрашњим проблемом Цркве, њеним грехом, могло би се рећи. Отац Шмеман даје своју дефиницију „секуларизма“ (секуларизације): то је када се секуларна сфера живота сматра аутономном, којом управљају сопствене вредности и принципи, другачији од верских. Отац А. Шмеман се бори против таквог „секуларизма“, истовремено гушећи хришћанску веру.

У међувремену, према општеприхваћеном значењу речи „секуларизам“ – то је поглед на свет заснован на претпоставци да религију и сва верска разматрања треба игнорисати или намерно искоренити (Merriam-Webster). Довољно је овде сетити бољшевичког декрета „О одвајању Цркве од државе“, који, супротно свом називу, није подразумевао одвајање, већ уништење Цркве.

Сам отац Шмеман је у младости, у својој књизи „Историјски пут православља“, осудио хришћанску државу и Цркву због „цезаропапизма“, и стога је бар приближно разумео шта је секуларизација у директном смислу речи. 20 година касније, он импровизује на другу тему: само је савремено друштво секуларно, а пре 20. века – то јест, током једног и по миленијума „цезаропапизма“ – православље је познавало другачији, несекуларни тип друштва.

У међувремену, свуда кроз векове посматрамо одвајање секуларног од црквеног. Не говоримо чак ни о томе да, према Светим канонима, свештенство нема право да се бави световним и војним пословима, трговином, хирургијом, да се појављује у приватним случајевима пред судом, да учествује у политичким пословима. Само то указује да се не могу све области рада, науке и културе утемељити у вери. Погледајмо Древну Русију, где су постојале две категорије судова и две категорије закона: световни и црквени, и свуда у историји хришћанства видимо непрелазну границу између Цркве и света. Па где и када су православни живели у несекуларном друштву? У Русији Алексеја Михаиловича после Законика? Под Петром Великим? Под Катарином? Или можда под монголском или турском влашћу?

Тек је национална држава Новог доба почела систематски и из принципијелних разлога да прелази границу између Цркве и света, присвајајући црквене прерогативе и одузимајући црквену имовину. Модерна медицина, природне науке са својим експерименталним методом, савремени систем образовања у учионицама и часовима, академије и универзитети - никада, од свог настанка у 16.-17. веку, нису били вођени хришћанским вредностима и принципима. И чудном коинциденцијом, у исто време, на сцени су се појавили протестантизам и религиозни модернизам, позивајући на религиозни став према овим патолошким облицима цивилизације.

Свакодневни живот, као обухват човека у целини, о. Шмеман препознаје као нешто што има религиозни значај, и проглашава живот по вери и заповестима кроз учешће у Светим Тајнама „номиналним“ хришћанством, а самим тим и страним религији. Сасвим је логично да о. Шмеман у истом извештају изјављује да су захтеви за помоћ које хришћани упућују Спаситељу, Богородици и светитељима неспојиви са религијом.

Ако, према речима Светог Григорија Богослова, не могу сви да богословствјују о Богу. Да! Не сви. То се не стиче душевно и не пузећи по земљи!.. Када је то могуће? Када смо слободни од спољашњег блата и побуне, када се оно што влада у нама не стапа са безвредним и блудећим сликама, попут лепоте писања помешане са лошим писањем, или попут мириса смирне помешаног са прљавштином, онда модернизам нуди супротну заповест: сви могу да богословствују, а посебно они који су оптеретили и загадили свој ум светским бригама, спољашњим блатом и побуном овога света. Загађени чиме? Дајући светским бригама - породици, послу, образовању, науци, уметности итд. - непримерени религиозни значај.

Земаљски живот и свакодневицу о. Шмеман је желео да унесе у Цркву, схватајући своју мисију као мешавину светог са несветим, из тог разлога је предложио да се укине Исповест.

Религија се тако уноси у свакодневицу, али по коју цену! По цену укидања религије - у самој религији, јер је таква неизбежна цена покушаја рушења баријере између Цркве и света, било да долази од света или од Цркве.

Време је сада кратко, да они који имају жене буду као да немају; и који плачу, као да не плачу; и који се радују, као да се не радују; и који купују, као да немају; и који користе овај свет, као да га не користе; јер пролази обличје овога света (1. Кор. 7:29-31).

Превод: „Борба за веру“

Извор: „Све јереси“