Пре  26 година, тачније 11. јануара 1999. године, угледни амерички часопис Тајмс објавио је чланак у коме се предвиђа да би у следећем веку генетски инжињеринг требало да  људска бића генетски измени.

Како ће то изгледати и да ли ће се уопше десити? Посебно је питање да ли то значи да је Бог направио грешку, коју сада  треба да испарви генетски  инжињеринг?

Зашто то, на први поглед фантазирајуће питање? Зато што је доказано да су уз помоћ КОВИД-19  вакцина  људске ћелије али и бактерије и гљивице из тела   вакцинисаних генетски модификовани да би и производили змијске отрове.

Дакле, људи су се, захваљујући тој врсти генетског инжењеринга, практично претворили у змије, што је у ствари и приказано на слици са насловне стране, Тајмса као илустрација медицине будућности и на који начин би генетски инжењеринг требао да нас трансформише у следећем веку.  

Они који верују да нас је створио Бог, или неко друго њему налик узвишено биће, или космичка интелигенција, како неки воле да кажу, би могли да се осећају нелагодно након што прочитају поднаслов чланка, најављеног на насловној страни угледног америчког часописа, који гласи: „Како ће нас генетски инжињеринг изменити у следећем веку”. Јер би то највероватније требало да подразумева да је Бог направио грешку оног шестог дана стварања света, када је креирао прве људе, тако да ће у XXI веку бити потребно да се та његова грешка исправи генетским инжењерингом. А ако је савршени Бог створио прве људе на своју слику и прилику, како је речено у оној старозаветној причи, онда би, сходно томе, и његове креације требале да буду савршене, што би искључивало потребу за било каквим поправкама и изменама.

Али тај поднаслов не би био увредљив само за оне који верују да нас је створио неки узвишени креатор. Увређени би могли да се нађу и они из супротног табора, који верују у еволуцију. Јер, према тумачењу еволуциониста, људска  бића се сматрају најсавршенијом и најнапреднијом животном формом на планети Земљи, захваљујући оном принципу „природне селекције”. А узимајући у обзир онај други принцип, према којем „опстају само најспособнији”,  људска бића би требала да буду и најспособнија од свих живих бића. Тако да би и према еволуционистима било каква поправка таквих бића била излишна и непотребна.

Али, није само текст поднаслова провокативан. Још провокативнија је слика, која би требала вероватно  да предствља илустрацију наслова, који гласи: „Будућност медицине”. Она дупла спирала ДНК, коју је створио креатор, или је настала у процесу еволуције, се на врху трансформисала, тако да се једна њена половина претворила у главу змије.

Према еволуционистима, ми смо се развили из мајмуна у вишу животну форму звану људска бића. Дарвин није рекао да смо се ми развили из змија, које припадају далеко нижој форми животиња на оном еволуционом стаблу. Док би се они, који верују да нас је Бог створио на своју слику, такођер могли да нађу у чуду и да се упитају: зар ће фармацеутска индустрија и медицински комплекс у будућности онај Богом створен ДНК претворити у пола људски и пола змијски ДНК?

Та приказана насловна страна Тајмса се односи на број који је изашао 11. јануара 1999. године, што значи да се ми тренутно налазимо баш у оном веку у којем је у једном чланку тог броја предвиђено да се обави тај генетски инжењеринг, који би требао да нас генетски измени.

Оно што се догодило током пандемије би нас могло неодољиво навести да помислимо да је тај покушај медицине да мења наш ДНК започео насилном, принудном и увредљивом промоцијом КОВИД-19 вакцина и њихове mRNA генске терапије. Званично нам је објашњено да би наша ДНК требала да се мења, како би се победио неки вирус, или да би се заштитили од инфекције вирусом.

Да ли све то значи да би у следећем кораку могли очекивати да нас медицина генетским инжењерингом претвори у змијолике људе или у човеколике змије? И да се на крају упитамо да ли су, према теорији еволуције, мајмуни требали да се паре са змијама и тако омогуће стварање змијоликих људи или човеколиких змија, као најсавршенијих облика живота, уместо што је допуштено да се мајмуни еволутивно развију у људе, које ће касније у XXI веку бити потребно генетски преправљати?

Али, уколико се мало пажљивије осмотри та слика са насловне стране Тајма из јануара 1999. и уколико се узме у обзир она суптилна симболика феномена предиктивног или предсказујућег програмирања, који се у последње врема све чешће помиње, како би се објасниле неке загонетке времена, чији смо тренутни савременици, онда би се у оној змијској глави, што се извила из друге половине ДНК спирале, могло наслутити оно што је  требало да се  догодити 2003. године, само 4 године после објављивања те тајанствене насловне стране. Тада је урађена она чувена, али нажалост широј јавности мало позната, студија у којој су мишевима заморцима у крвоток убачени такозвани ДНК плазмиди, који су у себи имали уграђену генетску инструкцију да ћелије мишијих организама репрограмирају за производњу змијских отрова. 

Након што је та студија доказала да је такав генетски инжењеринг могућ, готово идентичан експеримент је испробан и на људима уз помоћ оних легендарних и нажалост трагичних КОВИД-19 вакцинација. Да се подсетимо, људске ћелије вакцинисаних, али и бактерије и гљивице из њихових тела, су, генетски модификовани, производили змијске отрове. Дакле, људи су се, захваљујући тој врсти генетског инжењеринга, практично претворили у змије, што је у ствари и приказано на оној слици са насловне стране, као илустрација медицине будућности и на који начин би генетски инжењеринг требао да нас трансформише у следећем веку.  

Додуше, и поред тога што нам је омогућено да уз помоћ ДНК плазмида можемо лучити змијске отрове, још увек се нисмо у потпуности претворили у змије, јер, барем на први поглед личимо на људе. Али, то је тек почетак тог века. Треба сачекати његов крај, па се онда погледати у огледалу и проверити на кога личимо.

И још да се на крају уместо епилога дода да се примери поменутог феномена предиктивног програмирања, који је Ален Ватс објаснио пре тридесетак година, могу, како време одмиче, пажљивим посматрањем и анализирањем све чешће приметити и идентификовати, тако да се већ може рећи да је постао саставни део стварности у којој живимо. Медицински детектив Брајан Ардис га је у свом истраживању везе између змијских отрова и КОВИД пандемије идентификовао чак  три пута. Можда их је било још, а колико, то се вероватно никада неће утврдити, јер није ни мало лако повезивати догађаје који се тренутно догађају, са догађајима који су се догодили у ближој и даљој прошлости, а поготову да је догађај из далеке прошлости наговестио оно што ће се догађати у будућности.

То не би требало да нас обесхрабри и спречи да за случајевима и примерима предиктивног програмирања, кад год нам се укаже прилика, трагамо и покушавамо их приметити и идентификовати. Можда се тајна лепоте боравка у димензији у којој проводимо своје инкарнације састоји управо у проналажењу тих места на којима се на тренутак прошлост, садашњост и будућност стапају у безвременост из које смо се  реинкарнирали. А та вештина препознавања догађаја, који су програмирани у далекој прошлости, би нам могла помоћи да избегнемо нека непријатна искушења, па чак и сачувамо живу главу, то јест, продужимо  ту инкарнацију, а тиме и положимо испит због коејг смо у њу и дошли, као што се догодило са змијским отровима, на суптилан начин наговештеним на насловној страни часописа Тајм из јануара 1999. године.

Извор: "Седма сила"