Mонах даје три завета и сва три су против страсти, које владају светом, и зато је монах заклети непријатељ овог пропалог света, који већ иде ка свом крају и антихристу у ово време Апокалипсе. А три завета су ова: завет безбрачности – то је против страсти стомакоугађања и блуда, и завет сиромаштва – то је против страсти новца и богатства, и завет послушности – то је против страсти гордости и славољубља. Овај последњи јесте завет послушности свом старцу за монахе или старици за монахиње и никако није завет послушности епископу као што говоре данашњи јеретици и безбожници.

+ + +

Откровење говори да ће се у последње време спашавати једино монашки дух, тако у 12-тој глави пише: „А жена утече у пустињу, где имаше место припремљено од Бога, да се тамо храни хиљаду двеста шездесет дана... И дана бише жени два крила орла великога, да лети у пустињу на место своје, да се храни тамо за време и времена и пола времена, (сакривена) од лица змијина.“ (Откр.12:6,14). Опет у 14-тој глави пише: „И видех, и гле, (Јагње) Агнец стајаше на Гори Сионској, и са њим сто четрдесет четири хиљаде, који имају име Оца Његова написано на челима својим. И услишах глас са неба као глас вода многих и као глас грома великога: и (тај) глас слушах као глас гудача, који гуде у гусле своје. И певају песму нову пред престолом и пред четири животиње и старцима: и нико не могаше научити песму, осим оних сто четрдесет четири хиљаде, искупљених од земље. Ови су, који се не оскврнише са женама, пошто су девственици: они последују Агнецу (Јагњету), куда год пође. Ови су искупљени од људи првенци Богу и Агнецу (Јагњету), и у њиховим устима не нађе се лаж: јер су без порока пред престолом Божијим“ (Откр.14:1-5).

На основу првог пророчанства о пустињи спасења написана је књига Духовне беседе и поуке старца Антонија, мада је Антоније псеудоним и Руси говоре да је то био архимандрит Герасим, који је живео близу града Чељабинска. Али чим се говори о пустињи спасења одмах пустиња указује да се ту спашава искључиво монашки дух. А у другом пророчанству је речено: „Ови су, који се не оскврнише са женама, пошто су девственици“, али тешко је веровати да се спашавају искључиво телесни девственици – мушкарци и да се не спашавају телесне девственице – женскиње, него вероватно овде се мисли на духовне девственике и говори исто као и прво пророчанство: да се спашава искључиво монашки дух. Јер монах даје три завета и сва три су против страсти, које владају светом, и зато је монах заклети непријатељ овог пропалог света, који већ иде ка свом крају и антихристу у ово време Апокалипсе. А три завета су ова: завет безбрачности – то је против страсти стомакоугађања и блуда, и завет сиромаштва – то је против страсти новца и богатства, и завет послушности – то је против страсти гордости и славољубља. Овај последњи јесте завет послушности свом старцу за монахе или старици за монахиње и никако није завет послушности епископу као што говоре данашњи јеретици и безбожници. Заправо то је завет послушности Христу, који обично спашава послушнике кроз старца и послушнице кроз старицу, и то мора да осети сам послушник и послушница, иначе они траже другог старца или старицу, кроз које спашава Бог.

Али пошто сада нема довољно искусних стараца, сви ми морамо да користимо књиге светих Отаца да би се спашавали у ово време Апокалипсе. Тако у Отачнику стоји ова поука:

„Брат је питао старца: шта ја да чиним? Многе помисли узнемиравају мене, и не знам, на који начин да их одбијем“. Старац је одговорио: „Не бори се против свих помисли, него против једне: зато што све помисли код сваког монаха имају једну своју главу. Неопходно је размотрити, у чему се састоји та глава (која је та глава), и борити се против ње: тада ће се угушити и остале помисли, које зависе од ње“.

Тако да видимо на примеру, која је главна помисао, против које се треба борити. Отачник износи ову Повест о Авви Данилу: „Причао је авва Паладије: Једном, кад је била потреба, авва Данило пошао је у Александрију, узевши и мене са собом. Кад смо ми улазили у град, срео нас је веома млад монах, који је изашао из бање, у којој се он купао. Кад је видео њега, старац је веома уздахнуо и рекао мени: ’Веома ми је жао овог брата! због њега ће бити похуљено на име Божије! него да пођемо за њим и видимо, где он пребива’. Ми смо отишли за њим. Старац је затим одвео њега у страну и рекао му: ’Сине мој! Ти си млад и здрав телом - теби није нужда да се купаш у бањи; веруј ми, сине мој, да ти многе саблажњаваш, не само мирјане, него и монахе’. Брат је одговорио старцу: ’Ако бих ја још људима угађао, Христов раб не бих онда био (Гал. 1, 10). Писмо говори: Не осуђујте, да не будете осуђени’ (Лук. 6, 37). Тада се старац поклонио њему и рекао: ’Опрости ми, сине мој: ја сам сагрешио као човек". Ми смо оставили њега и пошли. Ја сам рекао старцу: ’Авво! зар није заиста болестан брат, и у поступку његовом нема греха’? Старац је уздахнуо и засузио, и рекао ми: ’Брате, да те увери у устину само дело: ја сам видео, да више од педесет бесова последује њему и посипају га смрадом; један мурин (црнац) седео је њему на плаћа и целивао га, а други мурин (црнац), малог раста, ишао је пред њим, распаљујући њега и учећи разврату. Многи беси окруживали су њега и радовали се њему, а светог анђела ја нисам видео ни близу њега, нити даље; зато ја закључујем, да је тај брат пун неког бесовског дејства. Сведочи о житељству његовом (о животу његовом) префињена одећа његова и то, што он будући млад тако бестидно пребива усред града, у који са опрезом улазе посници и отшелници, и настоје брзо да изађу из њега. Ако он не би био љубитељ сласти и света, онда не би улазио наг у бању и не би гледао бестидно на обнажење других. Свети Оци наши Антоније Велики, Пахомије, Амоније, Серапион и остали, заповедали су, да нико од инока не обнажује тело своје иначе, осим због велике болести или нужде. Видимо у житијама њиховим, да у случају потребе да се обнаже, да би прешли реку, кад није било лађе, они, не будући виђени ни од кога, стидели су се светог анђела, који је путовао са њима, и сунца, које је сијало. Кад се догађало некоме од отаца да прелази преко реке, и са њим се налазио ученик његов: онда они нису обнаживали себе иначе, него раздвојивши се један од другог на довољно растојање, при коме они нису могли видети наготу један другога’. Пошто је рекао то мени, старац је заћутао. Ми смо се вратили у Скит. Прошло је мало дана и дошла су у Скит нека братија из Александрије и причали су, да је монах, који је дошао из Константинопоља и живео при храму светог Исидора, ухваћен у блуду са женом епарха (судије); и претучен од слугу епарха-судије, он је боловао три дана и скончао. Тај догађај послужио је на поругу и прекор свим монасима. Кад сам чуо то, ја сам заплакао и пошао ка авви Данилу. Код њега је седео тада авва Исак, игуман скитски. Ја сам испричао њима шта се догодило са монахом, кога је, кад смо ми улазили у град, старац видео где излази из бање, и који је одбацио поучење старца. Старац је засузио и рекао: ’Казна гордима је пад њихов’. Насамо ја сам испричао авви Исаку виђење старца и оно, што је он при том говорио мени. Све то, као достојно памћења, авва Исак је заповедио унети у књигу о знаменоносним оцима (богоносним Оцима), ради користи и назидања читалаца“.

Која је овде главна помисао, која је погубила младог монаха? То није помисао блуда, јер авва Данило је рекао: „Казна гордима је пад њихов“. Авва Данило је причао о њему: „Ја сам видео, да више од педесет бесова последује њему и посипају га смрадом; један мурин (црнац) седео је њему на плаћа и целивао га, а други мурин, малог раста, ишао је пред њим, распаљујући њега и учећи разврату“. Тако млади монах је имао блудне помисли и осећао је блудне нападе, али му гордост није дала да бежи од блуда у пустињу и да се спаси од блудним помисли и блудних напада. Гордост је била главна помисао, против које је требао да се бори млади монах, и ако би се он смирио и послушао авву Данила, он би побегао од блуда, као што заповеда апостол Павле, и спасио би се у пустињи.