Увод:

Речи преподобног Варасануфија Оптинског које следе биле су у време царске Русије, када је на челу државе био цар (Божији помазаник) и Синод без патријарха - тада цар као да је био уместо патријарха, и тадашњи епископи нису били у јереси и безакоњу. Данас су већином епископи у спрези са светским владарима, они прихватају јерес, крше каноне и чине безакоња, и увек се правдају да је такво време и тако мора, а нема црквеног суда, да позове јеретике и безаконике на покајање. Међутим, да је од почетка Православља у Цркви било овакво отпадништво, онда ми не би имали ни једног светог мученика, као што ни јеретици и секташи немају ни једног светог мученика.

 + + +

У садашње време свакакве секте веома су се рашириле. Православна Црква је умањена, али продужава, уједињена, да садржи истину. Толстој, Ниче и други безбројни јеретици, чије је име легион, лажу и лажу: никад их не слушајте.

Све секте и јереси познају се по томе, што свака настоји да намами у своју радњу, и слажу се само у једном: у непомирљивом непријатељству према Православној Цркви. Сада смо доживели до таквог безумља, да чак говоре: будизам је виши од хришћанства, прочитајте те и те књиге и уверићете се.

Не читајте их, јер тамо је све лаж. Мени су причали студенти, који су дошли из Духовне Академије, да су у Петрограду већ подигли будистички храм и да идол Буде већ лежи на царини; јер сада нема идолопоклонства, али ће доћи време, ја до њега нећу доживети, а ко је међу вама млађи, тај ће доживети, и почеће да приносе жртве идолу као у паганска времена.

Али се не смућујте, Господ вас неће оставити. Предвиђајући то тешко време, Христос је упозорио нас у Јеванђељу: говориће вам: „Ево, овде је Христос, или онде: не верујте. Јер ће се устати лаже-христи и лаже-пророци...“ (Матеј 24:23-24; Марко 13:21-22) - сада је њих толико много.

Држите се чврсто православне вере, не правите компромисе са својим верским убеђењима, без обзира на сва исмевања. Господ је рекао Својим ученицима: „Нисте ви Мене изабрали, него Ја Сам вас изабрао“ (Јован 15:16) – тако и ви нисте сами изабрали Господа, него је Господ изабрао душе ваше.

Па ако је Он изабрао, онда ће и спасити – којим зна судбама. Студенти долазе из далеких земаља ради учења, и да би га завршили трпе сва могућа лишења, у нади да ће добити потом место за издржавање себе и своје породице; и хришћанин је такође студент, и он је дужан да се труди и подноси све врсте невоља, да би добио место у Царству Небеском.

Ван Православне Цркве спасење је немогуће

Ради спасења потребно је да будеш члан Православне Цркве. У садашње време рашириле су се многе секте: све секте су у непријатељству међу собом и само се у једном слажу - у непомирљивом непријатељству према Православној Цркви, у жељи да јој учине неку пакост (било какву пакост).

Ужасне ствари чине се сада у свету: у Петрограду су подигли будистички храм и већ се припремају да тамо поставе огромног идола са златном главом и да организују идолослужење; молићемо Бога да то не буде. Непријатељ свуда поставља мреже, и многи упадају у њих и гину. Маса секти се раширила; понекад православни из радозналости одлазе, на пример, код баптиста, да их слушају како они говоре – и гину. Свети Оци говоре: радозналост је смртни грех.

Баптисти

 Посебно се размножила сада штетна секта баптиста, отимајући много људи из крила Православне Цркве. Недавно је долазила код мене једна жена у великој невољи: њен муж је издао Православље, прешао и баптисте и оставио њу са малом децом. Питам ја:

„Због чега је прешао? Због новца?“

„Не, он је био верник, читао је све књиге и желео је да се спаси, али се сусрео са баптистима на планини. Они су му рекли: ’Пређи у нашу веру, јер истина је само на нашој страни.’ И он им је веровао. Испочетка је престао да иде у Цркву, две године се није причешћивао, а сада је и сасвим прешао код баптиста, а нас напустио. Шта ће бити са њим?“

„Он ће погинути“,одговарам, „ако се не врати Православљу.“

Понекад долазе к мени секташи:

„Ево, ми верујемо у Христа и тражимо Га, где је Он?“

„Као прво, Он на небу посебно пројављује славно Своје присуство; а као друго, на земљи у Цркви пројављује; јесте ли ви у Њој?“

„Не, напустили смо Цркву, али се ипак надамо да ћемо се спасити.“

„Но, сујетна је ваша нада, ван Цркве спасење је немогуће.“

Једном је дошао к мени један скићанин сав у сузама: „Шта се десило?“, питам ја. Он ми је испричао своју невољу. Његов брат је прешао у баптисте: „Сада пропада душа његова, шта да радимо?“, пита он мене. „Молити се треба“, одговарам. Помолили смо се ми за њега и, хвала Богу, он се вратио Православљу, и мада је он необразован човек, али упознао је бесмисленост баптизма.

Јеретици

Сада се размножило много јеретика; они себе сматрају правим верницима. Али каква је то вера, кад ја ово признајем, а оно одбацам. Догодило ми се да разговарам са толстојевцима; како је мрачан њихов поглед на свет! Пун очајања, никакве светлости! Тешко ми је било. Ја кажем њима: „Ево лежи ваш учитељ на самртном одру, пренесите му, да је овде пастир, који може да га помири са Богом.“ Али ме нису пустили до Толстоја.

Опет понављам: „Не идите на састанке јеретика, који могу да погубе вашу душу.“

Јеретици су тешки болесници, са њима могу ступати у разговор само људи, обучени у „сва оружја“, на пример, истинити пастири Цркве; благодат, која почива на њима, спасиће их од заразе, али је опасно за обичне људе да се приближавају њима - лако могу да се заразе и да погину на векове.

У садашње време свакаква штетна учења су се разлила по нашем отачеству попут реке: такве безбожне књиге, као што су Ренан, Ниче - штампају се у много примерака; православни људи их читају и пропадају. Памтим, једном, док сам још био у свету, један познати мени свештеник донео ми је књигу Фарара „Живот Исуса Христа“, преведену са енглеског од извесног Лопухина. Издање је прелепо: дебела књига са много гравура, цена 8 рубаља. „Ја сада немам времена да читам“, рекао је батјушка, „имам да исповедам вернике, него ви је прочитајте, молим вас, и кажите ми своје мишљење о њој.“

Узео сам ја књигу, погледао садржај. Нашао сам чланак „О злим духовима“ и почео да читам. Скоро од првих речи мене је поразило (погодило) овакво објашњење, као да су Јевреји, будући у ропству код паганских народа у Вавилону, позајмили од њих казивање о некаквим злим духовима, и то казивање је ушло у Стари Завет, а затим је прешло и у Нови Завет. Невероватна јерес, која оповргава цело Јеванђеље. Нисам даље читао, већ сам књигу послао обратно и написао своје мишљење о њој.

Батјушка је вратио њу Лопухину, који је тиме вероватно био смућен. У каснијим издањима књиге ово место је изостављено. Фарар је на мене оставио такав утисак, као кад би у чашу вина од 25 рубаља (скупоценог вина) сипали једну кап отрова, вероватно да се укус не би променио, али ако човек попије такво вино, онда ће умрети. А међутим, такве књиге као Фарар имају широко распрострањење, док су богонадахнуте књиге остављене, и скоро нико их не чита, а оне имају тако важан значај за човека.

Огроман број православних људи је равнодушан према религији, док све врсте секти: пашковци, баптисти итд. отворено проповедају своје лажно учење и привлаче к себи неразумне, отржући их из ограде Христове Цркве.

Али постоје још опаснији непријатељи. Јер отворени безбожници и секташи, барем, не маскирају се, и свако зна са ким има посла. Много опаснији су лажни учитељи, који се крију иза маске Православља. Данас је био код мене по други пут професор са Духовне Академије. Први пут је он долазио пре две недеље, ван годишњег одмора, што ме је веома зачудило:

„Ја сам дошао код вас, батјушка, по важној ствари“, рекао је и затим је саопштио следеће: „Пре неколико година у Петрограду се појавио лажни учитељ под именом неког брата Ивана; он проповеда јавно, и сваке године се круг његових слушалаца повећава. Код њега не долазе само обични људи, већ и многи интелигентни људи. Он често говори у Михајловском мањежу, који може да прими више од хиљаду слушалаца. Овај брат Иван себе назива православним, али његово учење је далеко од православног.

Између осталог, он подиже људе против законите (царске) власти, називајући, на пример, једног епископа породом ада (пакла), слугом антихриста. Ако би тог епископа сабор светитеља рашчинио, осим ако и сабор епископа није у јереси, онда би могли њега назвати сином антихриста, али засад он има чин, на њему почива благодат Светога Духа, ради које смо ми дужни да га поштујемо. Чак и ако би епископ водио порочан живот, сем ако није јеретик, онда и тада благодат Божија излива се кроз њега на вернике.

Сви знају за громобране? Па, чему служи метални стубић? Међутим, он штити зграду од рушења, пошто је проводник електрицитета, који кроз њега иде у земљу. Тако је и сваки епископ проводник Божанске благодати (осим ако није јеретик). Сви ови самозвани учитељи су такви: почињу некако по православном учењу, а затим убацују такву реч, која је потпуно супротна Христовом учењу. Али што је од свега најтужније, то је што наш познати мисионар, поборник православља, архимандрит Арсеније, стоји на страни овог лажног учитеља.

„Шта кажете ви на ово, батјушка“? упитао ме професор, „како се ви односите према овом питању? Ја сам дошао да добијем ваш благослов да одем на Крим, где сада живи архимандрит Арсеније, лечећи се од болести, од које пати већ пет месеци: шта да му предам од вас“?

Ја сам стао на колена пред иконом Спаса Нерукотворног са речима: „Спаси, Господе, и помилуј раба Твога, свештеноархимандрита Арсенија, и којим знаш судбама уразуми њега и обрати га од заблуде.“ Затим, обраћајући се професору, рекао сам: „Предајте му, да је грешни Варсануфије клекао, молећи Бога, да Он (Бог) обрати њега од заблуде“.

„Тако да кажем“?

„Тако кажите“.

„Али шта ће бити од тога“?

„Шта ће бити? А ви памтите, да кад је Богдан Хмељницки предложио окупљеним Козацима на Ради (скупштини) да пређу у поданство Москви, мишљења су била подељена. Једни су се слагали, други су се противили: ’Шта ће тада бити са Малорусијом? Она ће потпуно изгубити своју самосталност! Пољска је слабија од Москве, затим нас од ње дели религија, а са Москвом ми ћемо се потпуно стопити’. На то је Богдан Хмељницки одговорио: ’Нека буде, што буде, нека буде оно, што Бог да’. Његове речи су имале одлучујући значај, и Малорусија се присајединила Москви. Речи Хмељницког могу и ја сада рећи: Нека буде, што буде, нека буде оно, што Бог да. Ми ћемо се молити за архимандрита Арсенија“.

„Онда ме благословите, батјушка“.

„Бог да вас благослови“.

И професор је отишао на Крим. А данас се враћа радостан. Питам: „Јесте ли били код архимандрита“?

„Јесам“, одговара он.

„Па, шта је било“?

„Да, све се одлично завршило. Архимандрит Арсеније је био поражен вашим речима и замислио се. Дуго је трајала тишина. На крају он је рекао: ’Отац Варсануфије је у праву, ја сам погрешио’. ’Тако ви, ваше високопреподобије, одричете се од јеретика’? ’Одричем се’. ’А може ли се то написати Синоду’? ’Пишите’. И тако, уз његову дозволу, ја сам послао Синоду извештај заједно са одрицањем архимандрита Арсенија; на Бадње вече сам га лично предао у пошту, и имам потврду. Слава Богу! Сада ће људи бар знати са ким имају посла: њихов брат Иванушка није православац, већ јеретик, кога се треба чувати.

Света Црква каже: „Јеретика, после прве и друге опомене, клони се“ (Тит 3:10). Али како се односити према јеретику? Са љубављу молећи се Богу за њих, али не треба имати општења са њима, да се не би заразили од њих.

Заблуде

Лутерани не признају свеце, пошто је Лутер забранио то њима, и кроз то они се лишавају њиховог покровитељства. Ја сам познавао многе лутеране са прекрасном душом, великодушне, несебичне (са одрицањем од себе), али да ли су се они спасили, Бог зна, пошто су били ван покрова Царице Небеске. Али како је Лутер дошао до тога? Он, који је раније био католички монах, побунио се против злоупотребе папа, против индулгенција, непогрешивости итд.

Све је то добро, али указавши на заблуду католичке цркве, он је почео све да преправља по својој вољи и упао је у још веће грехе. Католици поштују свеце, и мада се код њих појавило још много нових као бајаги угодника Божијих, које наша Црква не признаје, али ипак они прибегавају к покрову Богородице, а Лутер је део човечанства лишио тог покрова. Враг се највише труди да људе учини беспомоћнима, да их одвуче од небеског руководства и примора да прибегавају његовој злој сили на вечну погибељ.