Карактер православног црквеног сабрања и богослужења је трансценденталан, духован и мистичан, и циља на уздизање и заједницу верника са Богом.

Учесници службе остављају све световне бриге и фокусирају се на оно што се дешава у цркви, молећи се заједно са свештеницима и хором.

Смислено учешће у заједничкој молитви и богослужењу претпоставља тих, позивајући и побожан простор који олакшава концентрацију и директнију заједницу са Богом.

Цркве су у прошлости стварале ову побожну атмосферу за вернике радосним паљењем свећа и уљаних лампи, тихим и побожним изговарањем молитава и смиреним певањем, као и строгим украшавањем цркве византијским иконама, свећњацима, реликвијама и бронзаним кандилима осветљеним свећама.

Овај етос је и даље очуван у манастирима Свете Горе.

Вртоглави развој технологије последњих деценија такође је упао у свети простор богослужења и радикално променио његов карактер и намену.

Поред електричних лампи и лустера, на плафон многих цркава постављени су огромни рефлектори, који својим узнемирујућим осветљењем отежавају верницима окупљање на молитву.

С друге стране, постављање снажних звучника ствара конфузију унутар и ван цркве, са монструозним звуцима који обесхрабрују концентрацију и учешће у служби.

Сматрам да је супротно етици и светости Божанског богослужења видети служитеље како држе бежичне микрофоне у рукама или их стављају на свети престо где се налазе мошти светаца и где се служи Света Евхаристија.

Штавише, камере и мобилни телефони фоторепортера, а понекад и свештеника, продиру чак и у Свети Олтар да би „овековечили“ најсветије тренутке трансценденталне тајне која се слави, не схватајући да својим поступцима шокирају побожне вернике.

Уздржања примене технике треба примењивати током целе црквене године, али посебно током Великог поста, када свесни верници долазе у цркве да се духовно окупе и доживе дубље значење дана Божанске драме.