Најфанатичнији од модерниста, Николај Берђајев, аутор је прилично отровног чланка „О фанатизму, православљу и истини“ (1937). Чудно је на свој начин што је управо Берђајев, овај фанатик либерализма и теолошког модернизма, тај који говори против фанатизма.

Његов чланак је састављен искључиво од фанатичних крикова и ауторитарних тврдњи и, са становишта аргументације, није ништа друго до рупе у које пљује на православље и православне „фанатике“.

Берђајев класификује као фанатизам сваку борбу против слободе, сваки приговор љубави према слободи и човечанству, које је, испоставља се, проповедао 19. век! Али, лепоте ради, међу фанатике је уврстио и инквизиторе, иако то апсолутно није историјско, већ једноставно атеистичка фантазија (видети, на пример, Alpert, Michael. Crypto-judaism and the Spanish Inquisition. Basingstoke, Hampshire, New York: Palgrave, 2001).

Фанатизам који Берђајев осуђује је потпуно нејасан: то је оданост било којој идеји, чак и ако је истинита. То му није важно: он свуда види омражену фигуру егоцентричног фанатика, несебичног, аскете, несебично посвећеног некој идеји.

Али, као номинални филозоф, Берђајев је могао знати да идеје нису „било какве идеје“, већ се увек ради о специфичним и конкретно истинитим или лажним идејама.

Али шта је са Православљем у овом случају?

Оно се уопште не може назвати идејом, али, с друге стране, православно учење укључује не једну, већ мноштво идеја. Берђајев све ово игнорише. Са таквом логиком и мржњом, у његове фанатике треба уврстити све оце Васељенских сабора, од којих он директно помиње Светог Кирила Александријског:

Обличитељи и прогонитељи јереси били су управо јеретици живота, јеретици у односу на живог човека, на милосрђе и љубав. Сви инквизитори били су јеретици живота, били су издајници виталног догмата о човеку. Кирило Александријски је био већи јеретик живота него јеретици које је осуђивао.

После овог примера, требало би да буде јасније шта подразумевам под Берђајевим фанатизмом: ово није озбиљан разговор, већ качење новостворених етикета.

Да би повредио и стигматизовао православне, који нису криви ни за шта осим што осуђују јеретика (не само јереси, већ јеретика, Берђајев је био у праву у свом размишљању), Берђајев их етикетира као „јеретике живота“. Зашто је Свети Кирило „јеретик“, зашто је „јеретик живота“, да ли постоји таква „јерес живота“ - све се то не расправља: ​​главно је што јаче ударити непријатеља. Ово је терор, ово је суровост.

Берђајев такође оптужује све догме одједном за фанатизам:

Православне догматске формуле се формирају не у односу на Бога, већ у односу на друге људе, формиране су зато што су настала јеретичка мишљења.

Затим поново прибегава терору када каже: Фанатизам екстремне ортодоксије у религији је секташке природе. То јест, ви сте православни, па ћете добити: ви сте секташи.

И још један одломак који открива Берђајевљеву патолошку окрутност:

Чувари ортодоксије су највише од свих искривљавали истину и плашили је се. Чувари верске ортодоксије су искривљавали историју.

Ко ово пише? Најискренији историчар? Човек са беспрекорном биографијом, који никада није мењао своје ставове? Нимало: човек који целог живота није могао бити веран себи, стално мењајући своје ставове као рукавице.

Постоји и елемент будуће постмодерне када каже: Фанатизам увек значи друштвену присилу; Фанатик било које ортодоксије тражи моћ, а не истину.

Сасвим је природно да Берђајев завршава свој текст позивом на либерални терор: Непријатељима слободе не треба дати неограничену слободу. У извесном смислу, потребна нам је диктатура стварне слободе.

Тако Берђајев коначно проналази своју праву духовну домовину: либерални фанатизам, са његовом „присилом на мир“ и „хуманитарним бомбардовањима“.