Извештај који следи о много оклеветаној Цркви коју је архиепископ Јован бранио ризикујући свој живот, а која сад прославља педесету годишњицу њеног независног постојања, прво се појавио на руском језику 1960. године (Издање „Православна акција“, Женева), и самим тим не покрива важне догађаје у протеклој деценији, посебно обновљени прогон у СССР-у од почетка око 1959. године - што је, међутим, владика Јован у принципу јасно предвидео.

 Унутрашњи живот хришћанског подвижништва и врлина, мора у Божје време и по Божијем промислу, бити подвргнуто спољашњем искушењу, како би се доказала истинитост духовности подвижника, и како би православни верници имали користи. Такав тест дошао је на архиепископа Јована на крају Другог светског рата, 1944. и 1945. године. Тиранин Стаљин, да би смирио своје поданике код куће и да би уништио слободну Руску цркву у иностранству и тако потчинио руске прогнанике, заповедио је избор „патријарха“ његове марионетске цркве, а затим послао своје емисаре широм света да стекну признање за њега.

Нигде његова кампања није била темељнија као на Далеком Истоку. У склопу те кампање, приказиван је филм о избору „патријарха“ Алексеја; ширене су славне приче о потпуно промењеној ситуацији у СССР-у, посебно у погледу верских слобода; играло се на карту руског патриотизма; и у потпуности је искоришћена удаљеност митрополита Анастасија и Архијерејског Заграничног синода (у Западној Европи), са којим Црква на Далеком Истоку није имала контакт током свих ратних година. И тако је било да су хиљаде обичних Руса и, тужно рећи, пет од шест јерарха Руске Заграничне Цркве на Далеком Истоку, ухваћени на Стаљиновој удици: подчинили су се Московској патријаршији и пријавили се за совјетске пасоше; велики број (укључујући четворицу архијереја) вратио се у Совјетски Савез - за неке од њих више се никада није чуло.  

Међутим, владика Јован је, упркос интензивним притисцима, претњама насиљем и покушајима да га отрују, одлучно одбио да предузме било какав одлучујући корак док се није чуо са митрополитом Анастасијом. Крајем 1945. године, чуо се с њим, сазнао је да Архијерејски Синод још увек постоји и лично је одгледао филм о избору „патријарха“ Алексеја. Као резултат тога, објавио је верност Синоду којем се као епископ заклео на верност и прогласио избор „патријарха“ како је представљен у филму као очигледно неканонски. Са овим ставом је владикина ситуација постала још напетија, због чега је православна омладина у његовом окружењу формирала посебну гарду која је тајно пратила владику свуда и тиме спречила познати план Совјета да га отму и сместе на њихов брод.

Коначно, у пролеће 1946, владикин непосредни претпостављени, архиепископ Пекиншки Виктор, уклонио га је са катедре у Шангају и забранио му службу. Храбро и неустрашивши се, чувши за његову забрану, владика Јован је отишао  у Шангајску саборну Цркву, попео се на амвон и објавио: „Послушаћу овај указ само у случају да ми се Светим Писмом и законима било које земље покаже да је кршење заклетве врлина, а верност некој заклетви грозан грех.“ И служио је Божанствену литургију упркос забрани од неканонске власти. Верни народ се окупио око свога владике и тиме доказао, његовим исповедањем истинитост његове личне светости. Он је сам спасао 6000 верника од совјетских концентрационих логора и префињене обмане и душепогубне грешке сергијанизма.

Тако је зарадио горку мржњу Московске патријаршије, чији је „Журнал“ означио његов храбри став за истину „Раскол викарног епископа Јована Максимовића“ - стављајући га тако у славну линију са митрополитом Јосифом Петровградским и исповедницима из 1927. године!  

Часопис „Православна реч“, манастир Платина, издање 37, март-април. 1971, вол. 7, бр. 2.