Излагање на конференцији Центра за патристичка истраживања: „На таласу литургијске обнове: преврати у богослужењу“

У оквиру тзв. литургијске обнове у периоду од 10 година (1997–2007), када су предузете радикалне реформе у нашем богослужењу, као нека врста претходнице, својевресног мамца пре увођења планираних измена у православном богослужењу, објављени су бројеви 71. и 72. часописа ΣΥΝΑΞΙΣ под насловима: „Операција обнове: потреба или луксуз“ и „Литургијска обнова: језик и учешће“. Аутори ових издања заговарали су промене које све треба да нивелишу, прокламујући хитну потребу измена у савршавању православног богослужења, које би требало да допринесу активнијем учешћу народа у богослужењу, и тврдећи да је то, у суштини, жеља самих верних.

Међутим, тзв. „литургијска обнова“, која се у православљу спроводи понекад отворено, понекад скривено, али фактички, нема никакве везе са захтевом народа за „масовним“ учешћем у молитвеном животу Цркве (проф. Николај Василиадис). Њу осмишљавају поједини професори богословских факултета, присталице „постпатристичког“ погледа на свет, који под утицајем тзв. „литургијског покрета“ код паписта и других инославних конфесија, „убризгавају“ своје идеје у православни црквени простор. На тај начин они придобијају за своје циљеве, који немају увек православни предзнак, бројне клирике и теологе, који, у жељи да приближе хришћане литургијском животу, воде неку врсту борбе, при чему њихови закључци подстичу произвољне измене, понекад мале, понекад радикалне, које погађају основне аспекте богослужења.

Кратко ћу се осврнути на главне чињенице покушаја усмерених ка литургијској обнови или „литургијском покрету“. Већину грађе преузимам из два излагања, које је одржао игуман свештене обитељи Пресвете Богородице Хрисоподаритисе у Патри, архимандрит Никодим Барусис на две конференције које је организовало Друштво за православна истраживања у Солуну 2002. и 2004. године.

Након Тридентског концила Папске цркве (1545–1563), целој папистичкој „цркви“ се намеће крута организациона форма са строгим правилима и апсолутном хијерархијом, чији је резултат потпуна власт Папе. Народ бива отуђен од литургијског живота и постаје пуки посматрач, док свештенство служи самоме себи, и уместо духовног живота превладава језуитска етика. Парохијско свештенство негује емоционално пренаглашене службе као што је поклоњење „срцу Исусовом“, или церемонију поклоњења хостији, како би утешили верне исцрпљене рационализмом. Ако узмемо у обзир ( а то је, у ствари, и најважније ), одсуство Божанске благодати у јереси, можемо разумети ћорсокак у који су западни хришћани доспели. На ово умирање литургијског живота и одвајање хришћана од Цркве реаговали су бројни припадници римокатоличког клера.

Међу њима је био бенедиктинац Проспер Геранже (Prosper Guéranger), оснивач „литургијског покрета“, који је средином XIX века желео да оживи код латинских верника љубав према богослужењу и учешће у литургијском животу. Не налазећи основу за свој циљ у римском типику, уз помоћ других теолога проучавао је православни литургијски живот и, пре свега, православну Литургију. Његов циљ је био да обогати латинску литургију, придобије латинске вернике и уједини их са „унверзалним пастиром“, не заборављајући свој крајњи циљ – потчињавање православних Папи. То се могло постићи приближавањем латинског и православног богослужења, које је, тобоже, у својој ранохришћанској форми било неконфесионално. Он и други пионири „литургијског покрета“ су путем литургијских семинара и оснивања манастира, често и у православним земљама, радили на успостављању наводно беспрекорног облика православног богослужења, како би придобили православне за папство. Литургијски покрет се од средине до краја 19. века проширио из Француске у Енглеску, Немачку, Белгију. У Белгији је у оквиру тог покрета Ламбер Бодуен (Lambert Beauduin) почетком 20. века развио активности кроз издавање часописа и књига, организовање специјалних богослужења за чланове „Покрета“ чак и у шумама ( имитирајући ранохришћанско пустињаштво, нап.В.Д. ), уз предавања и конференција. Циљ је био да се пробуди интересовање римокатолика за литургију и тежња ка стварању уједначености у литургијском животу православља и папизма ради постизања јединства. Тај дух је преовладао и у другим земљама. Паписти нису показивали интересовање за православље. Допао им се његов литургијски поредак, па су га користили произвољно, повезујући га са латинским богослужењем као средством за обраћење. Уз све ове напоре „литургијског покрета“, због одсуства Божанске благодати, долазило је до неконтролисаних емоционалних испада.

Тако долазимо до Другог ватиканског концила (1962–1965), који је усвојио дух и праксу „литургијског покрета“. Уз помоћ тзв. aggiornamento (осавремењавања), папа спроводи радикалне измене у богослужењу: уводи народни језик, свештенослужитеља мисе окренутог ка народу, скраћење служби, могућност изузећа од поста кроз нека добра дела и слично. На основу овакве отворености према новотаријама, сваки бискуп и свештеник почиње самостално да измишља и уводи нешто „посебно“. На интернету се могу видети ужасавајуће сцене из римокатоличких храмова са часном трпезом у средини, са столицама у модерном стилу распоређеним у круг, храмови без икаквих икона на зидовима.

Овај неконтролисани дух произвољности у богослужењу утицао је и на учење о догматици и моралу код паписта. Кардинал Алфредо Оттавијани (Alfredo Ottaviani), који је био ућуткан током концила, у тајном писму које је упутио свим бискупима на челу бискупија годину дана након концила (1966), изражава забринутост због релативизма који се шири међу свештенством у вези са вером у Божанство и Васкрсење Христово, истином Евхаристије и моралним учењем.

Све ово је довело до масовног удаљавања римокатолика из својих цркава и до опустелости храмова, од којих су многи, пошто је њихово одржавање било немогуће, продати и претворени у спортске дворане, концертне сале, барове, па чак и џамије.

И поред свега тога, домаћи „папагаји“ литургијског покрета покушавају да пренесу ово „обновитељство“ у наше православно богослужење. Њихов водич је екуменистичка визија и жеља да нађу заједнички језик са духом света.

Наводим неколико речи светог Јустина Поповића о вредности преданог нам богослужења: „Цео живот Цркве је непрестано богопоклоњење, зато је сваки дан у Цркви празник… Дакле, живот Цркве – то је непрестано свето богослужење, непрекидан живот са свим Светима… Богослужење уводи благодат у нашу слободу, а сједињени благодат Божија и наша слобода претварају у живот јеванђеоске догмате и морално учење“ (Догматика, стр. 819).

Завршавам излагање личним сведочењем: један епископ светог живота посетио је наш храм у тренутку када се покушавало са увођењем превода на савремени грчки за време Божанствене Литургије. Питао сам га за мишљење. „Али“, одговори ми он, „зар да се усудимо да оштетимо те речи, позлаћене устима Светих?“ Пре неколико недеља, пратио сам једног свештеника који је ишао да причести тог епископа у дому у коме је боравио. Затекли смо га болесног, усредсређеног, али благодатног лица, у столици. Шта је било пред њим? Све богослужбене књиге, јер нам је особље у дому рекло да је сваког дана читао цело богослужење, без престанка, да би упио сву благодат која извире из Богом надахнуте јјхимнографије коју су саставили и установили Свети Оци.

Браћо моја, мислим да сви осећамо: немамо другог пута ка сусрету са Господом осим нашег пресветог богослужења.

Извор: https://alopsis.gr/ σύντομη-αναφορά-στο-ιστορικό-τής-λειτ/

НА ТАЛАСУ ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ: ПРЕВРАТИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ( ЗАКЉУЧЦИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ) 

Поремећаји литургијског поретка

1. Богослужење, православно учење и јеванђелски етос представљају нешто што се узајамно прожима. Човек који се није очистио од страсти не може да поседује ни истинско верско искуство, нити недвосмислено учење. Установа Цркве је неразорива, а јединство Цркве остаје неразрушиво благодаћу Светога Духа и нашом верношћу ономе што смо примили у Цркви – Православљу, црквеном поретку, литургијском етосу, пастирству, мисионарству, монашком животу, светим канонима, црквеном непоколебивости (ἐκκλησιολογική εὐστάθεια) и црквеном добропоретку (ἐκκλησιαστική εὐταξία).
2. Св. Никита Ститат, ученик преп. Симеона Новог Богослова, изражавајући дух православног богослужења, учи да постоје одвојени чинови свештенства, монаха и мирјана, и да сваки члан Цркве не сме прелазити границе свог чина. Насупрот захтевима савремених мудраца да виде и чују све свештенорадње Свете Тајне у светом олтару, он подсећа да је по светим канонима мирјанима забрањен улазак у олтар и да је Христос само светим Апостолима предао надсуштаствену Тајну Божанске Евхаристије и да су само три Апостола присуствовала Његовом божанском Преображењу. Ово поређење мистичког богословља са рационализмом, изведено из дела св. Никите као светоотачког сведочанства, веома је корисно и данас, када премудри професори, следбеници „литургијске обнове“, захтевају читање молитава преко микрофона, укидање иконостаса, па чак и самог свештеног олтара.
3. У истом духу рационализације и „обнове“ богослужења не престају настојања реформатора на промени богослужбеног језика, при чему се сматра да ће преводи богослужбених текстова донети духовни препород Цркви и вернима. У нашој земљи су спроведене две језичке реформе. 1976. и 1982. године, када је, с једне стране, укинута катаревуса у образовању и државној управи, а с друге – политонски систем. Резултати тих реформи нису били процват науке, образовања и културе, већ свеопшта неписменост, пропаст и распад савременог грчког друштва. Исто ће се, вероватно, догодити и с преводима наших богослужбених текстова. Наш свештени литургијски језик је језик високог појмовног, сликовног, симболичког и емпиријског нивоа, и његова промена ће неминовно довести до његовог урушавања и осиромашења.
4. Службе наше Православне Цркве одвијају се „долично и по поретку“ (εὐσχημόνως καί κατά τάξιν). Поредак појања, избор учесника богослужења, начин на који се све врши или поје – све је то уређено од стране Светих Отаца као помоћ у молитви и развијању побожних и умилних осећања. Међутим, данас,уз одсуство типикара, лица одговорних за очување литургијског поретка, кога су се некада сви држали, и журба у вршењу литургија, под велом наводне потребе за „литургијским препородом“, доносе расуло и декаденцију у литургијском животу. Сведоци смо занемаривања Типика и правилног богослужбено чина, лоше употребе технике током богослужења и у многим случајевима неадекватног понашања служећих у храмовима, а појци, иако су нижи клирици (κατώτεροι κληρικοί), претварају се у пуке извршиоце наредби настојатеља. Међутим, такво поступање са богослужењем, ако не живимо новим животом у Христу, може постати лажно богослужење. Исправном вршењу богослужења допринеће изучавање византијског појања, као и изучавање богослужбених последовања и типика.
5. На слична одступања у богослужењу указује и наш духовник архимандрит Сарантис Сарандос у свом тексту: нова литургија на народном језику, гласно читање тајних молитава, групно читање Символа вере и Оче наш, стајање жена на амвону. О служењу Божанствене литургије у било које доба до поноћи он пише: „Папистима је успело да нас наведу да следимо њихове богослужбене обичаје.“ Екуменизам у Божанственој литургији је толико озбиљан проблем да то екуменистичко световно мешање и нивелисање Божанствене литургије треба да пресечемо тако што оваквим литургијама нећемо присуствовати. 
6. Све нереде у нашој литургијској пракси изазивају настојања појединих професора богословских факултета за „литургијским препородом“. У суштини, они су под утицајем пионира „литургијског покрета“ са Запада, који су, желећи да отклоне духовну некрозу и отуђење својих верника, предлагали активно учешће у богослужењу. Превели су своје службе на народни језик, окренули Часну трпезу ка народу, и помешали елементе православног и папског богослужења. Њихов циљ, поред привлачења својих верника, био је и покоравање православних папи, како сведоче и сами њихови извори. На Другом ватиканском концилу новотарије „литургијског покрета“ су озакоњене, а самовоља папа се наставља, што доводи до одступања римокатолика од богослужења и опустошења њихових храмова.
7. Искуство књижевника Александроса Пападиамантиса, повезано с његовим учешћем у литургијском животу, уз љубав према службама, Типику, литургијском поретку, описано у његовим причама и чланцима, и његов бол због презира према нашем богослужењу, као и модернизацији истог,  посебно нам је корисно и данас. То је пример исправног односа и према нашем православном богослужењу, које треба заиста да волимо, и према свакој небрижљивој и световној промени његовог етоса.
8. Коначни закључак: Потребно је свештено поштовање свих нас, и клира и народа, према нашој литургијској традицији. Будност, али и одбијање, са пристојношћу и у православном духу, сваког богослужбеног новотарења. И такође свест да богослужење које се савршава припада целој Цркви, непроменљиво је и не допушта никакву акробатику и експериментисање без нарушавања духа и вере православних.

Извори:

https://alopsis.gr/

https://www.ekklisiaonline.gr/

 Преузето са: "Искра"