Увод "Борбе за веру":

Док будете читали потресан текст Јеромонаха Памфила (Осокин) из Тројице-Сергијеве Лавре о мученичком страдању српске деце у усташким логорима Јастребарско и Сисак (прослављамо их 13. јула), имајте на уму да се Првослав Перић, узурпатор трона Светог Саве, воли јавно са неоусташком Хрватском, што је показао и на Спасовданској крвавој литији у којој су он и представник Ватикана надбискуп Немет ходали раме уз раме.

Зашто „крвавој“?

Зато што су тог дана, видећи ужасан призор, крваве сузе ронили сви житељи Небеске Србије, учесници Крваве литије која је срушила Конкордат, а посебно сва српска деца Новомученици поклани и уморени од усташких кољача...

А ви, каобајаги „ревнитељи“, који се јавно  волите са Перићем, молите се Богу да вам да памет да спознате погубност своје љубави са филокатолицима и филоусташама који су окупирали Српску Цркву, те да се покајте како њихов удео у вечности не бисте задобили...

 + + +

Увод „Правблога“:

Ватикан нема морално право да чак ни помене папину посету Србији

 Римокатоличка „црква“ (РКЦ) би требало да захвали Српској цркви што одржава контакт са католичким светом. Након ужаса који су представници РКЦ починили над православним Србима, СПЦ има пуно право да католике сматра децом пакла.

Узгред, Ватикан чак ни не помишља да се покаје за монструозне злочине своје „деце“. Али ово је било учешће у правом геноциду.

„Покрет за канонизацију деце мученика изазвао је масовну негативну реакцију хрватског бискупата и представника Католичке цркве, која је канонизовала надбискупа Алојзија (Степинца), духовног инспиратора НДХ (Независне Државе Хрватске), који је благословио усташе да изврше геноцид над српским становништвом.

Упркос покушајима да се избришу трагови трагедије, Црква је преузела мисију обнављања историјске правде.

Под вођством митрополита Герасима (Поповића), Горњокарловачка епархија је спровела мукотрпан рад, а прикупљена је велика количина историјског материјала „о страшном и невиђеном мучењу невине деце у логору Јастребарско“.

Свети архијерејски сабор СПЦ, 23. маја 2022. године, донео је одлуку: „На основу предања Православне Цркве и у складу са чланом 69, ставом 8 Устава СПЦ, канонизовати „Децу-мученике Јастребарске и Сисканске канонизовати као свеце“.“

+ + +

Јеромонах Памфил (Осокин)

Света деца – мученици јастребарски и сисачки

Међу мноштвом новомученика СПЦ, посебно место заузимају света деца јастребарска и сисачка – хиљаде невиних душа које су мученички пострадале током Другог светског рата. Њихов подвиг постао је сведочанство вере и мучеништва целог народа, а њихова невина крв, проливена у концентрационим логорима Независне Државе Хрватске (НДХ), осветила је земљу која је постала њихова Голгота. Сада стоје пред Престолом Божјим, подсећајући свет на тријумф истине и кротост Христову чак и у понору људске окрутности.

Дечји концентрациони логори на територији Независне Државе Хрватске

У априлу 1941. године, након окупације Југославије, на делу њене територије створена је марионетска Независна Држава Хрватска под влашћу усташа, фашистичког режима Анте Павелића. Од првих месеци свог постојања, ова држава је легализовала репресије против Православне цркве и Срба на законодавном нивоу. Тако је већ у априлу створен закон којим се регулише стварање народних судова који се састоје од три особе. Такве „тројке“ могле су да изричу смртне казне свима осумњиченима за издају. 23. јула 1941. године усвојен је закон о обавезној регистрацији Срба, затим је Србима ограничено кретање. 3. маја 1941. године усвојен је закон о преласку из једне вере у другу, према којем је назив Српска православна вера (Црква) законодавно укинут. У јуну је уведена језичка забрана употребе ћириличног писма и затворене су све српско-конфесионалне школе1. У НДХ је основано неколико десетина концентрационих и логора смрти, од којих су многи имали посебна одељења за децу у својим комплексима (Стара Градишка, Јасеновац, Лобоград, Горња Ријека). Често су деца била насилно одвајана од мајки и смештана у одвојене логоре. Отпор је завршавао смрћу обоје. 2 Једна девојчица међу преживелом децом се присетила мајчиног благослова, који јој је помогао да преживи:

„Пред мном су били тренуци одвајања од мајке и њена порука: „Нека те Света Петка чува.“ Мислим да је то био дан нашег вечног раздвајања…“

Посебност логора Јастребарско била је у томе што у његовим тамницама није било одраслих, већ је био створен искључиво за децу. Логор Сисак се састојао од два логора. Логор Сисак II је такође смештен само за децу. Током неколико месеци постојања ових логора (од јуна до октобра и од августа до децембра 1942. године), у њима је умрло око две хиљаде деце. Света Црква у својим химнама слави подвиг деце страдалника: «Свободу пред Христом имуще, Ястребарстии великолепные мученики и Cисарстии убо поминаемые страдальцы, и во всей земли сей за веру пострадавшии почитания достойные младенцы, молитеся за нас, прославляющих память Вашу!»

По својој суровости, масовни геноцид над децом у логорима Јастребарско и Сисак може се упоредити само са првим масовним мучеништвом за Христа које се догодило у древној Јудеји, када је 14.000 одојчади млађе од две године отргнуто од мајки и брутално убијено у Витлејему. Према речима српског историчара Огњена Карановића, у логорима је током рата убијено више од 74.000 деце оба пола млађе од 14 година, углавном српског православног порекла.5 Ово је највеће масовно чедоморство у новије време, не рачунајући абортусе.

И као што су витлејемски младенци, који су погинули од Иродовог мача, постали не само мученици већ и заступници за сву децу, тако и српски младенци, прослављени Црквом, сада стоје пред Богом као браниоци живота и заступници за оне чији се глас није чуо на земљи.

Логор Јастребарско

Логор Јастребарско званично се звао „Склониште за децу избеглице“. Један од задатака овог логора био је да прикупља децу из других логора и васпитава их у усташком духу, по узору на јаничаре. Деца су била подељена у неколико категорија, старија су била приморана да носе униформу са словом У (усташа), уче историју и моле се на католички начин. Део логора намењен за затварање најмање деце и одојчади, углавном женског пола, налазио се у доњим собама дворца племићке породице Ердеди. У ствари, у овом делу концентрационог логора догодили су се најстрашнији злочини и брутална убиства српске деце. Овај део логора су надгледале католичке монахиње из Конгрегације реда Светог Винсента де Поља.

Часне сестре које су требале да бде над децом биле су окрутне у поступању са њима, а неке од њих су деловале као мучитељи невиних патника. У загребачком листу „Весник“ бр. 24–26 од 26. децембра 1945. године читамо:

 У Јастребарском су „деца била осуђена на сигурну смрт. Лоше обучени и слаби, изгледали су као живе сенке и скелети. Били су подвргнути најразноврснијим мукама и мукама. Ако би неко од деце пронашао кору хлеба или „украо“ јабуку, најчешће би био претучен до смрти. Они који су покушали да побегну били су убијани. Деца су умирала…“

Деца су држана у неподношљивим условима: спавали су на бетонским подовима, лишени хране, воде и основних санитарних услова. Тукли су их штаповима умоченим у слану воду како би се патњама страдалника нанела двострука.

Српска црква у својим бројним химнама посвећеним светитељима сведочи о њиховим страдањима:

„Жестоке муке сте претрпели, сољу сте били спаљени, болестима погођени и живи у гробове бачени, зарад вере православне, од које се нисте одрекли, мученици Јастребристи и Сисачки! Чисти и непорочни сте се јавили, доносећи плодове истине Христу...“

Католичко свештенство није дозволило да се млади мученици који су умрли у логору сахране на гробљу јер су били деца православних Срба, па су сахрањивани у масовним гробницама на ливади ван гробља. Један од најсрцепарајућих објављених докумената о смрти невине деце у логору Јастребарско је бележница локалног гробара Фрање Иловара. По наређењу управе логора, сахрањивао је мртву децу и водио дневник о томе, примајући новац за свој рад. Рачуни су оверени потписом католичке часне сестре Гаудиће, која је касније препозната као ратни злочинац. Бележница Фрање Иловара је најтужнији сведок страдања деце у овом усташком логору. На првој страници дневника наводи се да је 22. јула 1942. сахранио 107 деце. Тела деце, према речима погребника, била су спакована у кутије и сандуке. Да би се што више њих сместило у једну кутију, кутије су затваране силом. Затим следи рачун и потврда: „Примљено на рачун копања гробова 10.000 куна за сто сахрањене деце.“ На следећем листу је напомена: „Рачун за сахрану - 243 деце Ж и 150 М - 36.450 куна.“

Логор Сисак

Други логор Сисак (Сисач) имао је званични назив „Транзитна кућа за избеглице“. Др Велимир Дежелић, запосленик Хрватског црвеног крста, сведочио је пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача да је логор Сисак био најстрашнији:

„Деца одузета од мајки довођена су у логор, а затим закључавана у собе заражене пегавим тифусом и другим заразним болестима. Остављана су без хране и воде док не умру.“

Деца су држана у негрејаним просторијама, изгладњивана и подвргнута медицинским експериментима. Резултати обдукција невине сисачке деце показали су да је један од узрока смрти тровање каустичном содом, која им је додавана у храну.

Преживела заточеница логора Смиља Тимша сећала се да је нека супстанца намазана близу дечјих уста, те су умрла од жеђи.

Према сведочењу Велимира Дежелића, надзорник логора, лекар Антун Нађер, масовно је убијао православну децу отровним ињекцијама.

Схватање Цркве о подвигу деце мученика

У логорима је деци било забрањено да се зову по имену; свако дете је имало број на грудима. Међутим, име Христово било је написано на светлим душама ових беба.

„После тога погледах, и гле, велико мноштво које нико није могао избројати, из сваког народа, и племена, и племена, и језика, стојећи пред престолом и пред Јагњетом, обучени у беле хаљине, и са палмовим гранама у рукама својим... То су они који дођоше из велике невоље; и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој“ (Откр. 7:9, 14).

Света Црква у својим химнама убраја страдалнике Јастребарског и Сиска међу мученике описане у Откровењу Јована Богослова:

 „Међу њима Црква Христова у Духу виде многе нове мученике, светиљке Јастребарског и Сиска, који славе Јагње Божије и бивају прослављени од Њега“.

Деца мученици су почела да се поштују одмах након завршетка Другог светског рата: на местима њихове погибије подигнути су споменици, а објављене су многе књиге и мемоари преживелих. Међутим, црквено разумевање њиховог подвига почело је много касније, у другој деценији 20. века (2010-их), пре свега у регионима где су се налазили логори.

Покрет за канонизацију деце мученика изазвао је масовну негативну реакцију хрватског бискупата и представника Католичке цркве, која је канонизовала надбискупа Алојзија (Степинца), духовног инспиратора НДХ (Независне Државе Хрватске), који је благословио усташе да изврше геноцид над српским становништвом.

Упркос покушајима да се забришу трагови трагедије, Црква је преузела мисију обнављања историјске правде. Под вођством владике Герасима (Поповића), Горњокарловачка епархија је спровела мукотрпан рад, прикупљајући велику количину историјског материјала „о страшном и невиђеном мучењу невине деце у логору Јастребарско“.

Свети архијерејски сабор српске цркве, 23. маја 2022. године, донео је одлуку:

„На основу предања Православне цркве и у складу са чланом 69, ставом 8 Устава СПЦ, канонизују децу мученике Јастребарске и Сисачке“.

Духовни подвиг светитеља добио је и литургијско отелотворење: датум 30. јун (13. јул, нови календар) изабран је за дан црквеног помена светитеља, и састављена је служба „светим мученицима – деци Јастребарској и Сисачкој“, а 2023. године њихов спомен је уврштен у календар Руске православне цркве.

Света деца нису проповедала и нису могла отворено исповедати веру, али је њихово мучеништво постало тиха проповед Христова. Они су, попут јагњади вођени на клање, понављали пут Спаситеља, прихватајући муке без злобе и отпора. Њихове сузе, спајајући се са росом поља Јастребарског и Сисачког, постајале су жива вода која је заливала исушену земљу српског народа.

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Православие.ру"