Треба напоменути да ни Никејско-цариградски Символ вере, ни „Тачно изложење православне вере“ Светог Јована Дамаскина, нити Катихизис Светог Филарета (Дроздова) – званична доктринарна књига Руске Цркве – не говоре ништа о потреби царске власти за спасење православног човека.

+ + +

Учење о „Цару-Искупитељу“ (Цар Николај Други Романов) и „Цару-Победнику“ (последњем долазећем Цару, који ће наводно победити Антихриста) чини основу богохулног учења названог царебоштво, чија је суштина приписивање божанских својстава земаљском човеку (Цару) (без сумње, царебоштво је врста хлистовске јереси).

 Називање Цара Николаја „Искупитељем“ јесте де факто одрицање од хришћанства. Разне псеудотеолошке теорије које оправдавају богохулно учење о „Цару-Искупитељу“, богохулно у односу на искупитељску жртву Христа Спаситеља и Његову безграничну љубав према нама, показану у Његовом искупљењу људског рода, сведоче само о оживљавању хлистовских и хилијалистичких погледа.

Христос је истинити Бог, и као Бог Он је безгрешан.

Само безгрешни су могли да искупе грешнике.

Стога, само безгрешни Исус Христос може бити назван Искупитељем.

Ниједан цар није безгрешан и стога не може бити искупитељ било чијих грехова.

Апостол Павле каже: један је Бог, и један је посредник између Бога и људи, човек Христос Исус, који је себе дао као откуп за све (1. Тим. 2:5). Често се у круговима такозваних „царопоклоника“ може чути о извесној „православној догми о царској власти“, која је готово фундаментална у Цркви.

Цар, према овом учењу, је виши од било ког патријарха („царског слуге“) и стога има право да диктира своју вољу Цркви.

Поред тога, Цар није никоме „одговоран“ у својим поступцима, и стога има харизму „непогрешивости“ која превазилази „непогрешивост“ римских папа, која је ограничена на концепт ex cathedra.

Свака критика земаљског помазаника Божјег сматра се неприхватљивом (историчари који критички процењују активности било ког цара одмах се класификују као масони).

Треба напоменути да ни Никејско-цариградски Символ вере, ни „Тачно изложење православне вере“ Светог Јована Дамаскина, нити Катихизис Светог Филарета (Дроздова) – званична доктринарна књига Руске Цркве – не говоре ништа о потреби царске власти за спасење православног човека.

Штавише, до 4. века (пре цара Константина Великог), Православна Црква је три века живела без православног Цара, Помазаника Божијег.

Главна догма јереси царебоштва је доктрина о искупљењу грехова руског народа од стране цара Николаја II: тврди се да последњи цар Николај II, абдицирајући са престола, није прекршио своју заклетву да ће сачувати руску државу коју му је сам Бог поверио до своје смрти, не штедећи свој живот, већ „христоподражавајући подвиг“.

Овај подвиг се састоји у „искупљењу греха руског народа“, који се састојао или у кршењу саборне заклетве из 1613. године о верности дому Романових, или у самом цареубиству 17. јула 1918. (Штавише, руском народу се упорно нуди покајање за те грехе, упркос чињеници да их је цар Николај већ „искупио“.)

Ево речи из Акатиста Цару-Мученику, који садржи следеће речи:

„... Радуј се, Цару Николају, искупитељу грехова руског народа!“

Или речи из 1. икоса друге верзије Акатиста Цару и Великомученику (!) Николају: „... Изабрао те је у лику Јединородног Сина Свога као жртву искупљења грехова руског народа.“

Ево још једне:

„По подобију жртве Христове, као непорочно Јагње, добровољно се приносиш за искупљење грехова руског народа...“

Одатле произилази јеретичка и отворено богохулна доктрина, према којој је искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа био несавршен: Господ је искупио све народе осим Руса, за чије искупљење је била потребна друга искупитељска жртва у личности последњег цара Николаја II.

Стога је највећа богохулна тврдња да неко други осим Христа Спаситеља може искупити наше грехе.

Такође су богохулни у својој суштини такви царски изрази као што су „Царска Голгота“, „Руски Васкрс“, тријада „Аутократија – Православље – Народност“ (уместо „Православље – Аутократија – Народност“), „Опрости нам, Государу!“, „Цар долази!“ (да ли би то могао бити Антихрист?), које веома често користе савремени монархисти да би показали еквивалентност смрти на крсту нашег Господа Исуса Христа и смрти цара Николаја II, као и супериорност цара над Црквом Христовом.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Благодатни огањ" (највећи православно-богословски сајт у Русији)