ИЗА ПРИЧЕ О ДОЛАСКУ РУСКОГ ЦАРА СТОЈЕ ЗАПАДНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ

Разговори који су у последње време све чешћи о обнављању монархије у Русији представљају јасну политичко-технолошку и информациону провокацију са циљем накнадног урушавања и демонтаже руске државности, о чему сви лидери највећих западних сила сањају већ неколико векова, а у последње време и евроатлантска закулиса и западне обавештајне службе.

 + + +

Чувеног стараца архимандрита Јована (Крестјанкина) једном су питали:

— Оче, хоћемо ли икада имати цара?

— Ако га буде, онда ће бити кинески, одговорио је отац Јован.

Сваки повратак на натегнуте и застареле праксе прошлих времена, било у сфери богослужења (модерни обновљенци са својом идејом повратка апостолској литургијској пракси), било у сфери застарелих политичких модела (модерни руски монархисти са својом идејом обнове монархије у савременој Русији) је мртворођена историјска реконструкција усмерена на рестаурацију историјских догађаја, способна, барем, да забави саосећајне истомишљенике, а најчешће наноси велику штету и Цркви и Држави у случају спровођења ових реконструкционих химера.

Позиви савремених руских монархиста на обнављање монархије у Русији веома подсећају на љубитеље игара улога и реконструкција војних битака прошлих деценија и векова. Баш као што и позиви савремених обновљенца на повратак апостолској пракси обављања богослужења, наиме: службе без иконостаса, са причешћем без исповести на свакој литургији и друге неообновљенске праксе, представљају исту реконструкцију претходних векова.

Тренутно је међу православнима популарна суштински постмодерна монархистичка идеја, која у неким својим карактеристикама поприма нијансе независне хилијастичке религије. Многи наизглед интелигентни људи опседнути су идејом оживљавања православне монархије, која би, по њиховом мишљењу, коначно требало да оконча прозападну демократију и „проклето наслеђе совјетске прошлости“ у нашој земљи, а затим ће, под мудром владавином православног цара, у Русији почети просперитет руског народа и процват православља.

Као што су древни Јевреји очекивали долазећег Месију који ће обновити њихово земаљско моћно царство, тако и савремени монархисти и обожаваоци цара очекују долазећег Цара-Христа, који ће обновити њихово земаљско моћно царство, које називају „православним“. Имамо „православни јудаизам“ пред очима, јер је Христ Спаситељ разапет од стране Јевреја управо зато што није желео да на земљи успостави хиљадугодишње царство Израиља, већ је проповедао о Царству Небеском.

Црквени публициста Сергеј Корњев пише да када се расправља о теми монархије у савременој Русији (не у историјском, већ у садашњем контексту), питање се фундаментално погрешно поставља. Наиме, они расуђују као Господари: „Да ли треба да оживимо монархију?“ Али какви сте ви „Господари“? Прави Господари ће „оживети“ монархију, а да нас не питају, и, највероватније, у формату који нам се неће допасти ништа више од свега осталог што раде.

То јест, Русија може бити приморана да усвоји монархијско управљање као проводник интереса САД, евроатлантске глобализације, либералног фашизма и „европских вредности“, националне издаје и русофобије, што би на крају требало да доведе до распарчавања садашње Руске Федерације на неколико квазидржава. А личност „православног монарха“ биће изабрана прикладно овом историјском задатку (могуће је да ће на крају таква „монархија“ довести до владавине Антихриста!). А страни покровитељи „нове руске монархистичке идеје“ покушаће да ову тему окруже невероватним патосом, доказаће потребу за монархијом у суштини истим образложењем које је коришћено 90-их да би се доказало да је свака приватизација добра, чак и ако се колосална предузећа дају бесплатно очигледним кретенима и бандитима – „и све ће процветати само од себе, а кретени и бандити ће се магично претворити у брижне Очеве Нације, и неће све извозити у иностранство“. На исти начин, рећи ће да је свака монархија боља него никаква, а улогу монарха ће доделити особи која је потребна Западу, која нема никакве везе са Русијом, њеним финансијским и државним суверенитетом и њеним просперитетом. Вреди запамтити да сада живимо у свету замене и лутака свих концепата и вредности: стално смо окружени лажним вестима, псеудоисторијом, псеудокултуром, псеудонаучним хипотезама, псеудоприродним прехрамбеним производима, па чак и псеудоправослављем. И многи људи „купују“ на такве „генетски модификоване“ идеје и производе. У доба високих политичких технологија, појава било какве псеудо-реалности је веома реална! Стога је опасност од појаве неке „генетски модификоване“ православне монархије, која има изглед такве, али је њену силу одбацила, веома вероватна.

Друга ствар је сећање на историјску монархију, без обзира на њену рестаурацију. Према томе се мора поступати са поштовањем и страхопоштовањем, без обзира на грешке или чак злочине које су ови или они монарси можда починили. Али истовремено, не смемо дозволити да се ово поштовање према правој монархији користи за распиривање патетике око буфонске нове „рестаурације монархије“ у Русији. Како примећује Сергеј Корњев, пристајање на ову врсту „континуитета“ је као пљување на гроб царске породице. Није им било довољно да убијају наше цареве, сада ће нам се ругати, искоришћавајући памћење на њих да нас натерају да се клањамо унајмљеним прозападним кловновима, као да су они „исти“ „православни“ цареви.

Стога, разговори који су у последње време све чешћи о обнављању монархије у Русији представљају јасну политичко-технолошку и информациону провокацију са циљем накнадног урушавања и демонтаже руске државности, о чему сви лидери највећих западних сила сањају већ неколико векова, а у последње време и евроатлантска закулиса и западне обавештајне службе.

Уосталом, очигледно је да на Западу надлежне службе веома пажљиво прате црквено-друштвене идеје и добро су упознате са сновима наших монархистичких патриота о оживљавању монархије. Нема сумње да искусни аналитичари западних обавештајних агенција савршено прорачунавају овај сценарио догађаја у Русији и у ту сврху ће нам подметнути праву особу у право време, чије ће последице „владавине“ коначно уништити нашу земљу. Стога морамо схватити да ће нови „Монархистички пројекат у Русији“ имати деструктивне последице по руску државност.

Веома често, савремени монархисти воле да цитирају цитат који се приписује светом мученику митрополиту Владимиру (Богојавленском) из Кијева:

„Немонархистички свештеник није достојан да стоји пред Светим престолом, демократски свештеник је увек човек маловерја. Монарха на власт поставља Бог - председник добија власт из гордости народа; монарх је јак испуњавајући Божје заповести - председник се држи власти угађајући гомили; монарх води своје верне поданике Богу - председник одводи оне који су га изабрали од Бога.“

Прво, сама ова изјава, која наводно припада митрополиту Владимиру и широко је распрострањена међу нашим савременим монархистима, веома је сумњива по свом пореклу. Мало је вероватно да постоји монархистички веб-сајт где се ова изјава митрополита не би цитирала, међутим, нико никада не наводи извор овог цитата. Где је штампан пре револуције 1917. године? Вероватно из једноставног разлога што су овај цитат једноставно измислили руски монархисти у иностранству много година, а могуће и деценија, након убиства самог митрополита Владимира. На то указује и чињеница да речи које се приписују митрополиту Владимиру садрже тако чудне фразе: „председник добија власт од гордости народа“, „председник се држи власти угађајући гомили“ и „председник одводи оне који су га изабрали од Бога“. Али да ли су заиста постојали „председници“ у Русији или Руском царству за време живота митрополита Владимира? Јасно је да је цела ова фраза плод емигрантског монархистичког писања.

Друго, потребно је подсетити се да је управо митрополит Владимир (Богојављенски) из Кијева лично изнео царски престо из сале за седнице Синода након абдикације цара Николаја II.

И најважније: што се тиче изјава неких руских светаца у корист православне монархије као јединог могућег система владавине (на пример, цитати Светог Јована Кронштатског итд.), неопходно је узети у обзир да су они живели у време аутократске монархије и стога је њихово схватање монархије било условљено уверењем да монархија у Русији никада неће нестати.

И чак и ако претпоставимо да је митрополит Владимир заиста изговорио такве речи, потребно је правилно разумети значење ове изјаве. Сам израз „немонархистички свештеник није достојан да стоји пред Светим престолом“ треба схватити у смислу да је појам „немонархистичког свештеника“ пре револуције, у периоду монархистичке владавине у Русији, био еквивалентан појмовима „бунтовнички свештеник“, или „револуционарни свештеник“, или „дисидентски свештеник“, или „опозициони свештеник“, а то се не слаже са пастирским дужностима свештеника Христове Цркве, представља побуну против легитимне власти и противречи речима Светог Писма: „Јер нема власти осим од Бога“ (Рим. 13:1), јер немонархистички свештеник (у уопштеном облику: „опозициони свештеник“) хтео или нехтео покушава да уништи већ успостављени систем власти, било да је то монархија или било која друга политичка структура државе. И стога такви потенцијални опозициони свештеници нису достојни да стоје пред престолом Божијем. Боље би им било на барикадама или на митинзима несистемске опозиције. Недавно су неки ревносни монархистички реконструкционисти изнели идеју о сазивању „Земског сабора“ где планирају да „врате православну монархију“ и чак позивају на „разматрање датума Земског сабора на следећем Архијерејском сабору“. Ова изјава је еквивалентна разматрању датума неуставног државног удара на следећем Архијерејском сабору. Један од активиста „рестаурације монархије“ сазивањем антиуставног „Земског сабора“ директно позива на погубљење свих оних који се не слажу са његовим схватањем православне монархије:

„Шта ће истински руски цар учинити када дође на руску земљу, загађену и оскрнављену грехом? Он ће решити два добро позната проблема: будале и путеве. Имамо пуно простора за путеве. Потребни су нам путеви. Наш главни пут је ка Христу и са Христом. Народ мора бити вођен њиме. „А будале који од нашег народа праве телевизијске идиоте и воде га на странпутицу, руски цар ће обесити“ (https://ruskline.ru/news_rl/2023/11).

Живимо, хвала Богу, у правној држави. А када наши монархисти-реконструктори предлажу да изврше државни удар путем такозваног „Земског сабора“, а такође и да погубе своје противнике, како се онда разликују од бољшевичких револуционара? Није прерогатив Цркве, која је одвојена од државе, да намеће држави облик државне структуре.

Стиче се утисак да су неки савремени монархисти исти револуционари који покушавају да сруше постојећу државну власт, само не са белим тракама и не под црвеним барјацима, већ под православним барјацима и портретима цара Николаја II.

Изгледа да ови „православни револуционарни монархисти“, слепо занесени химеричном и хилијастичком идејом „обнове православне монархије“, не разумеју да својим позивима сипају воду на млин геополитичких непријатеља Русије и приближавају „Мајдан“ на Црвеном тргу под царским заставама, барјацима и иконама. На крају крајева, само ће прекоморски покровитељи руске пете колоне моћи да искористе „монархистичку“ превирања и, уз њену помоћ, изврше рушење државних институција власти у својим геополитичким интересима.

И најважније: ако је Господ промисаоно прекинуо монархијско устројство Руског царства 1917. године, онда ми, као православни хришћани, морамо то прихватити као вољу Божију и не рећи ништа супротно ономе што је речено. Несумњиво је да је ово био мистични показатељ Прста Божијег да Русија треба да развије нове облике ауторитарне (не демократске) власти на корист народа који насељавају нашу Отаџбину. Јер је руска Држава управо онај задржатељ на кога је упозоравао свети апостол Павле (2. Сол. 2:7).

Превод: "Борба за веру"

Извор: https://blagogon.ru/digest/1066