1) Ствар је у томе да је са православне тачке гледишта један од главних, системотворних разлога за све наше проблеме у СВО очување култа Лењина на Црвеном тргу.

Ако је Русија позвана да буде Катехон и Трећи Рим, и ако је Господ, молитвама новомученика, спасао Русију од потпуног уништења у 20. веку, онда је наставак Лењинове мумификације на главном тргу земље једноставно изазов Божјем дуготрпљењу.

2) Ако ваша самоидентификација зависи од тога како се други односе према вама, онда једноставно поништавате своју субјективност и зависите искључиво од мишљења других.

А ако неки непријатељи Русије нису сматрали Русе људима, онда и ми треба да престанемо да себе сматрамо људима?

То је апсурдно.

Европа као култура и цивилизација заснива се на два принципа - Античности и Хришћанству, и све земље и народи чија култура потиче из ових принципа су европски.

Истовремено, у оквиру европске цивилизације постоје потцивилизације, а Русија је источни, источнохришћански и источнословенски пол целе европске цивилизације, баш као што су САД и Канада западни пол.

Да, и Северна и Јужна Америка, као и Аустралија и Нови Зеланд, делови су велике европске цивилизације.

И што се више одричу хришћанства, то више губе свој европски идентитет.

3) Не, Стаљина не треба обрађивати ни под којим условима, он је био бољшевик-борац против Бога и параноични тиранин, а његово попуштање Цркви током рата био је чисто прагматичан корак циничног политичара.

Петар Велики се у том погледу не може поредити са бољшевицима - није се одрекао православља, није рушио цркве, није убијао свештенике, а створио је православно царство у корист православне мисије.

Може бити много питања о Петру, али та питања нису упоредива са тврдњама против бољшевика.

4) Требало би да се разликујемо од Украјинаца, или прецизније, од антируских режима Украјине, по томе што рушимо било какве споменике не зато што их повезујемо са непријатељем, већ зато што препознајемо њихову објективну некомпатибилност са православним хришћанством и руским патриотизмом.

Питање како би требало да се сећамо совјетске епохе звучи потпуно апсурдно – прво, из ове епохе је остало бесконачно више доказа него једнообразних споменика Лењину у сваком регионалном центру, друго, у Немачкој су уништени скоро сви нацистички споменици, али нас то не спречава да проучавамо историју и живот „Трећег рајха“ до најситнијих детаља.