Дронови су претвотили аутомате у хладно оружје: корифеј тактичке медицине Јуриј Јевич – о стању на првој линији фронта

  Јуриј Јевич је признати ауторитет за тактичку медицину у нашој земљи (Русији). Наследни хирург из Горловке у рату је од 2014. године. Био је начелник медицинске службе треће бригаде ДНР, командир Првог добровољачког медицинског одреда. Учествовао је у војним операцијама у Сирији и Либији. Написао је неколико књига о тактичкој медицини и основао 30 филијала у разним градовима државе, где се људи обучавају начинима преживљавања.

У 2022. години Јевич је одслужио шест месеци по уговору у зони СВО и одликован је медаљом „За храброст“. А сада је поново на фронту. У разговорима са „Царградом“ Јуриј Јевич је сумирао ситуацију са медицином у четвртој години СВО и отворено испричао шта се сада дешава на бојном пољу.

Прићи противнику – огроман проблем

Царград: Јура, како би сте Ви окарактерисали стање на првој линијиа  у том смислу и са указивањем прве помоћи рањеним?

   Јуриј Јевич: У позадини то није очигледно на велику жалост, чак ни сви војници то још нису схватили, али ситуација се изменила драматично. Масовна употреба дронова, посебно од стране непријатеља, довела је до тога да данас они нису чак ни неко посебно оружје, па чак ни посебан род војске. Дронови – они су модерно ратовање. Њихов однос „цена-ефективност“ при погађању циљева испоставио се као много повољнији (јефтинији) него артиљеријом, минобацачком и другом ватром. Био је период у историји када је ватрено оружје заменило копља и сабље. И веома брзо, они који су улагали у ватрено оружје и преоружали целу пешадију њима су стекли предност и победили бројне и богате непријатеље. Ватрено оружје је извело револуцију у војној вештини. То исто сада чине дронови. Још пре једне године, један од бораца-јуришника је изрекао фразу са којом се потпуно слажем:

„Ми смо са овим „калашњиковима“ као са сабљама. Не можемо ни да досегнемо до непријатеља.“

   Непријатељ сада спроводи концепт линија дронова. Конкретно, покушавају да на 10 километара од линије фронта створе зону смрти, тако да у њој са наше стране нема ничег живог. Онда ће човек, која се налази на отвореном простору дуже од 15 минута, гарантовано бити убијен. И они се томе концепту сада убрзано приближавају. Прићи противнику на мање од 10 километара данас је заиста огроман проблем.

   С тим у вези, природно, променило се и пружање медицинске помоћи.

Рањених је мање зато што има мање борбено способне пешадије

-   Број рањених са наше стране – да ли се смањује или повећава?

— Број рањених сада изгледа мањи него што је био пре пола године или годину. Али то је такође показатељ доминације дронова непријатеља на растојању од 10-15 километара у дубини, од линије фронта. Чак и ако окупите чету или батаљон и пошаљете их у напад, нико од њих неће стићи до непријатељских одбрамбених положаја – све ће их убити дронови. Рањених је мање јер смо постали мање склони лудим нападима гомила пешадије. И то није зато што су многи официри постали паметнији (део њих јесте, а други део није), већ зато што више нема борбено способне пешадије. Једноставно је сада мање људи на бојном пољу. Али ако се узме у процентима, губитака је више него раније.

- Које врсте рањавања су најчешће?

— Рањавања су постала много озбиљнија. Пикирајући „FPV“ дронови носе експлозив масе од једног до пет килограма, а мали дронови попут „Мавика“ — 600 грама, али и то је довољно за човека. Посебну опасност представљају дронови типа „Баба Јага“: они могу да носе од 40 до 60 кг експлозива — обично неколико минобацачких мина. Не могу сви да замисле шта је минобацачка мина: она садржи неколико килограма експлозива, јаку кошуљицу и много убојних елемената (при експлозији). Закључак: већина повреда данас су од вишеструких шрапнела. Ако падне веома близу, онда је то минско-експлозивна повреда: особа је изложена ударном таласу који се шири брзином до 3 км у секунди и загрева се на неколико хиљада степени. Као резултат тога, чак и без шрапнела, добија опекотине и оштећење ткива. Директним погодком, чак и у панцир и шлем, умреће на лицу места. Или му могу бити откинути удови.

   Веома велики проблем, који не може а да се не помене, јесте минирање великих површина. Обично са дронова испуштају „латице“ – мале мине које изгледају као лептири и када падају оне се окрећу. Ако станете на једну од њих, она експлодира. Прoизводе и многе друге мине које делују на притисак, вешто их маскирајући, на пример, врећом. Оне могу изгледати као хумка, навиљак сена, траве... Поред тога, користе се противтенковске мине са електромагнетним сензором који реагује на опрему, на метал – укључујући људе са оружјем и у панциру. Ако прођете довољно близу такве мине, она ће експлодирати. Испуштају се и западни аналози домаће мине „ПОМ“ које, приликом пада, расејавају мале тегове на жицама, у различитим правцима. Када неко захвати такву жицу, мина експлодира.

Брзина изношења рањеника је 500 метара на сат

- Јасно, и евакуација рањених се, такође, погоршала. Колико дуго она може потрајати?

— С проблемом евакуације рањеника човечанство у ратовима се суочавало сваки пут када би створило нову врсту оружја прорачунатог за већи домет и моћ, и које је омогућавало погађање људи током евакуације. Неко време након тога би настајала криза. Мало ко зна да смо током рата са Наполеоном, у почетку, током повлачења ми били приморани да оставимо десетине хиљада рањеника на бојном пољу, и њих су скоро све „цивилизовани Европљани“ побили. А онда, када су ови окупатори бежали из Русије, нашли су се у истој ситуацији.

   Данас је, у целини, евакуација рањеника постала изузетно проблематична, јер дронови који лебде изнад бојног поља виде сваког војника, а групу за евакуацију сигурно ће приметити. И она постаје приоритетни циљ — скупљених на једном месту неколико људи веома је лако погодити, а не могу се брзо кретати: брзина изношења рањеника је у просеку 500 метара на сат, кроз шуму или по неравном

Носила евакуационе групе, Фото: Виталиј Басов

   На интернету се описује случај где је рањеник био на пољу боја 82 дана, и тек онда су успели да га евакуишу. Замислите, скоро 3 месеца! То представља херојство, издржљивост нашег војника. Али, желео бих да вас подсетим да је друга страна сваког подвига увек нечији идиотизам или издаја.

   Ситуација са евакуацијом рањеника је критична по целом фронту. Посебно тамо где се борбе одвијају на отвореним местима. Таквих театара војних дејстава, нажалост, има доста - то укључује и Запорожје, и Херсонску област, и Донбас. Што су места отворенија, тим више некажњено делују непријатељски дронови. Добро је ако рањеник може сам да изађе. Али његово изношење је велики проблем.

- Наставак изноишења је снабдевање војника на првој линији?

— Рат је стално кретање огромне количине опреме: воде, хране, муниције, тешког наоружања, генератора и бензина — савремено ратовање је немогуће без радио-станица и других уређаја на струју. На нашим телевизорима све време лажу да ми побеђујемо, да напредујемо. Али ако руска војска буде напредовала садашњом брзином, као сада, онда ће нам (како су прорачунали наши зли партнери Британци и Американци) да заузмемо целу територију Украјине требати 118 година. А све зато што не можемо да решимо питање логистике.

   Претпоставимо да су наши јуришници напредовали и заузели неку позицију. Непријатељ одмах почиње да им ватром одсеца све путеве њиховог снабдевања. Сходно томе, испоставља се да трупе које су напредовале могу да носе воду, храну и муницију, само са собом. А ако се на те руте баци много мина, и активно се бомбардују дроновима, може се уништити велики број пешадије која једноставно носи терет. А непријатељ то и ради.

Сачмаре нису панацеја (свемогући лек)

— Шта се може предузети да би се побољшала ситуација са снабдевањем бораца и евакуацијом рањеника?

— Најбоље би било да потпуно очистимо небо од непријатељских беспилотних летелица, потиснемо их електронским ратовањем и уништимо оператере. Тада ће се ситуација побољшати и за снабдевање, и за евакуацију рањеника, и за борбена дејства. Можемо само да се надамо да ће наша војска почети да се креће у овом смеру. Да се радикално промени ситуација само уз помоћ медицинске службе - то је немогуће. То мора бити свеобухватно решење.

   Шта се још може учинити? Пре свега, добро размислити и испланирати руте за евакуацију рањеника. Обезбедити јасну комуникацију: да команда одмах зна да је борац рањен и да одмах пошаље возило за евакуацију снабдевено опремемом за електронско ратовање: оно мора имати стрелца са личним наоружањем у случају да је потребно оборити „птицу“ која напада.

— Сачмаром?

— Што се тиче сачмара имам тужан закључак о њима. Али, боља је горка истина. У савременој етапи развоја оружја сачмарице нису панацеја. Имамо добро извежбане стрелце у нашој јединици и спроводили смо експерименте: гађали су „птице“ сачмарама. Затим су их приземљили  - и испоставило се да је оштећена сачмом, али је још увек жива.

   То је као нека несрећна патка која пада ако је погоди зрно сачме. Али птица-дрон је веома јака на рану: шрафови су пресечени, батерија, постоје трагови удара на телу, али она лети. Да бисте је погодили сачмаром, потребно је узети муницију са веома крупном сачмом - не мање од тројке, а боље са „два“, „један“, „нула“ и даље.

   Постоји мишљење да је боље пуцати патронама са контејнером (контејнери који садрже зрна сачме се отварају након што напусте цев на великој удаљености и пружају добру прецизност. - прим. аут.). Потребно је правилно одабрати прави метак, јер ако се пушка аутоматски пуни, много разних врста метака ће затајити. И на крају, свака пушка има ограничење домета од 50 метара. А сада замислите: „птица“ пикира на вас и ако пуцате са двадесетак метара неће погодити вас, већ ће вам пасти под ноге – да ли је то боље?

   Наравно, можете примењивати ову врсте оружја, али све ове нијансе морате узети у обзир. И морате обучавати особље како би људи пуцали што чешће.

Дронови убијају, дронови спасавају

— Можда би ситуација са евакуацијом рањеника и снабдевањем војника на првој линији фронта могла некако да се побољша тим истим беспилотним летелицама?

— Да, најлакше би било евакуисати рањенике тешким летећим дроновима. Зато што тада нема проблема са минама, са савладавањем јаруга и водених препрека. Нажалост, таква средства за евакуацију рањеника нисам сретао код нас. Непријатељ их има — на пример, огромни британски дрон Малој Т-800 („Maloy T-800“) је изнео тешко рањеног њиховог човека са наше обале Дњепра, када су се тамо водиле борбе.

— Шта можете рећи о употреби копнених дронова?

— Таква беспилотна транспортна средства могу бити сасвим мала — величине стола и носивости од 200 кг, а има их и од 500 кг до тоне носивости. Свако од њих има своју нишу и захтевају даљи развој. Могу се користити за транспорт воде, хране и муниције до линија а затим за евакуацију рањеника са првих линија фронта. Неопходна су јер у садашњој фази пешадинац једноставно не може да носи све што му је неопходно: панцирну заштиту, лично и групно оружје, муницију за њих, срдства везе, изворе енергије (бензин, генератор). И још нисам све навео.

   Непријатељ данас прави много разних транспортних платформи. Развијају се и веома велике, носивости од неколико тона, а у суштини, мале тенкове на радио-управљање. Ми знатно заостајемо. Оне платформе које сада имамо очајнички треба даље развијати. Ако их и добијемо оне су непоуздане: често се кваре и њима  је тешко управљати. Ми смо користили читав низ дронова у нашој јединици. Један је имао лошу шасију, пластични точкови су се брзо покварили. Код другог су били нормални метални точкови и возио се релативно добро, али је после кратке вожње „издахнуо“. Његов руковалац каже:

 „Па, он не може да носи ни 200 кг“.

   О чему ви причате?! Чак и само један човек у панциру, са шлемом, са свим оружјем већ тежи скоро двеста килограма. Зашто правити играчку?

   Трећи дрон је био моћан, са добром проходношћу, али му је управљање било веома хировито и каснило је. Притиснеш десно – он иде право, притиснеш још више десно – он окреће се у месту... Такав се не може користити на бојном пољу - неефикасан је чак и на полигону. Буквално, ти копнени дронови које смо испитивали су још увек веома недорађени. Али они су будућност, морају се развијати на сваки могући начин. Употреба управљаних гусеничних и дронова на точковима је, као и беспилотних летелица, суштина савременог ратовања.

„Више не постављам никаква питања нашој држави“

— Поред повреда, којим су болестима најчешће изложени војници на првој линији фронта и зашто?

— Ту све зависи од распореда и свакодневног живота. Овде је хладно у три од четири годишња доба: у јесен, зиму и пролеће. Значи, важно је да су земунице опремљене, да људи имају одговарајућу обућу и одећу. Да се ​​и они благовремено ротирају на положајима. Потребно је много чега да би се спречиле болести, јер када се једном разболите, много је теже лечити. Подразумева се, неопходни су лекови — најчешће против прехладе, онда за рад црева, за нервни систем. Неопходна је зрава исхрана. Генерално, написали смо четири методичка приручника — у њима је сажето искуство ратова у Донбасу и Сирији, а снимили смо и низ едукативних филмова о тактичкој медицини. Топло препоручујем да их прочитају сви који су сада живи, ако желе да живе дуже.

— Који су главни проблеми указивања медицинске помоћи не на првој линији, већ у позадини?

— О медицини у позадини не могу ништа да кажем, јер се бавим тактичком медицином у саставу јединица. Нешто мало знам о Донбасу — и рећи ћу да изгледа да има довољно опреме, донета је из Велике Русије. Лекови се довозе као хуманитарна помоћ. А лекари, који овде раде, имају огромно искуство. Они понекад морају да изврше десетине операција током једног дежурства. Донбаска медицина је постигла огроман напредак, посебно у хирургији и трауматологији. Лекари из целе земље могу да дођу овде на службена путовања — да раде и усавршавају се.

— Шта лекарима у СВО сада, више од свега, недостаје?

— Не може се рећи да лекарима нешто недостаје. Зато што хуманитарци  веома много помажу. Да није било њих, ми бисмо изгинули. Више не постављам питања нашој држави, зато што она - да одговара на њих не планира. Понекад се чини да наша држава текорећи не учествује у текућем рату, и ова ситуација ме поражава. Очигледно, да се њен инстинкт за самоодржање искључио и она не разуме да ако изгуби рат, она — држава — ће се распасти. Али хуманитарни радници снабдевају и, у принципу, има довољно свега. Хвала им! Док на првој линији фронта постоји мањак самих лекара. Или, правилније је рећи — категоричан мањак људи уопште а лекара посебно и то паметних, енергичних, спремних да учествују у борбеним операцијама.

   Иначе, уз све ово, желео бих да обратим са молбом преко „Царграда“. У нашој јединици, једној целој групи људи истичу уговори, и сада су нам потребни како борци – извиђачи и оператери беспилотних летелица тако и возачи, медицинска лица. Генерално, потребни су нам људи вештих руку и који размишљају, који могу, на пример, да леме и поправљају опрему, зато што је савремено ратовање технолошко. Радио-електронска борба (РЕБ), радио-електронска обавештајна служба, дронови - све то захтева златне руке. Спремни смо да размотримо најразличитије кандидате, јер ако је човек вредан њему често може да се нађе примена чак и без основне обуке. И друго: огромно хвала свима који нам помажу. Да нема ваше помоћи у свему - превозу, опреми, новцу - онда ми не бисмо могли да се боримо.

https://tsargrad.tv/