Као што знамо из Светог Писма, свака обнова почиње покајањем. Свети пророк Јован Крститељ своју проповед почео је са: “Покајте се, јер се приближи Царство Божије!” Исто тако је и Господ Исус Христос своју божанску мисију почео речима: “Покајте се, јер је дошло Царство Божије, Царство Небеско!”

Шта је то покајање? Покајање је, пре свега, сазнање својих немоћи, својих грехова, својих рђавих дела, својих рђавих мисли, својих рђавих жеља. Прво сазнање, а затим жалост због учињеног и одбацивање свега што је рђаво. То је покајање. Значи, одбацивање ранијег рђавог живота и почетак новог – у покајању. Покајање, у ствари, значи променити мишљење, променити целог себе и оно поседује велику силу и моћ да препорађа човека. Покајање није само кајање и жаљење због својих грехова, већ се продужава и продубљује у вежбању, у учењу, у делотворној љубави према Богу и људима. У Светом Писму се на једном месту каже: “Уклони се од зла и чини добро”. То значи, одбаци зло, покај се за зло и не стај на томе него иди даље и чини добро. То је оно што нам налаже циљ нашег живота - наше спасење.

Покајање доноси велику корист човеку. Оно чисти човека од духовне, унутрашње прљавштине, пере га, освежава и припрема да буде пријемник онога што је добро, што је узвишено, што је лепо, јер оно што је ружно и гадно не може да буде у истој заједници, на истом месту, у истом тренутку са оним што је добро. Дакле, прво треба да одбацимо зло, да се покајемо и да, покајавши се, исповедимо своје грехе, да их признамо пред Црквом Божијом, која је дом Божији, која је добила власт од Бога да оно што веже на земљи буде везано и на небу, а да оно што разреши на земљи буде разрешено и на небу. Она је то право добила од Господа Исуса Христа и она ослобађа грехова свакога који их увиђа, каје се, одбацује их и исповеда пред свештеником, који је представник Цркве, који у име Цркве, у име Господа Христа разрешава покајника његових грехова.

Грех је нешто што није природно човеку, нешто што је уљез у природи човековој. Сатана је успео да кроз грех као разбојник уђе у човека и учини га несретним, јер грех доноси човеку неку мучнину, неку тежину. Исповедао сам једног старог човека који испрва није хтео да призна свој грех, плашио се и стидео. Но притиснут грехом, кад савест више није могла да издржи, он је поново дошао, исповедио се и после исповести рекао: ”Хвала ти, оче, до неба ти хвала, скинуо си ми Тару са леђа”. Грех га је притискао као једна велика планина, Тара наша. Дакле, грех у човека уноси немир, тешкоћу. Исповедањем, добијањем опроштаја, човек се тога ослобађа и осећа се као нов. Ми знамо из историје, из житија светих људи да су кроз покајање достизали велико савршенство у светости, у правди. То нам најлепше говори Марија Египћанка, а и многи други који су кроз покајање ушли у Цркву Божију.

Дакле, покајање је први корак ка обнови човековог духа, а са обновом човековог духа обнавља се и све остало у човековом животу. Но да би могао да се покаје, да би хтео да се покаје, да би имао разлог за покајање, човек мора да верује. Вера је, како каже апостол Павле: “Чекање онога чему се надамо и доказ за оно што не видимо.” Вером усвајамо науку Господа нашег Исуса Христа, вера је сила којом се човек рађа, духовна сила којом човек може да се нада и да чека њено остварење и он у тој вери налази и доказ.

Вера је неопходна - у Бога, Онога Који нам је дао моралне законе и Који нам је дао све што имамо и Који нам је одредио начин и правац живота, а тај правац нашег пута је главно у животу – освајање Царства Божијег: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове”, каже се у Еванђељу, “а остало ће вам се све додати”. Све то ми морамо да усвојимо вером и да ту веру остварујемо кроз дела као што нам то наређује и на шта нас упућује наука Господа Исуса Христа, наука светих апостола и наука светих Отаца.

Сама вера без дела је мртва, као што каже свети Апостол. Вера и дела су крила којима се човек уздиже духовно, морално, а уз то и у сваком другом правцу. С вером се човек рађа и са њоме живи. Многи покушавају да кажу да не верују, али ни они сами не знају шта говоре кад кажу: ”Не верујем”. Човек може да не верује у истину, али не може да не верује ни у шта. Онда верује у лаж. Човек не може без вере, а на вери се заснива духовни и морални живот као и физички – овај наш живот на земљи. Ако би неко успео да то што се зове вера, ту силу, ту снагу, ту моћ извуче из човека, да га потпуно остави без могућности да верује, то би било исто као када би неко извукао из њега разум и оставио га у животу. Онда би тај човек био потпуно неспособан за живот у овом свету. Вера је сила и моћ која га сједињује с људима, која га подстиче, која му даје снагу и уверава да нису узалудни његови напори - ученика да учи, професора да учи свог ученика, војника да се бори на фронту, радника да ради на њиви, у фабрици итд. Јер радећи види учинак тога рада, верује у корист тога рада и то му даје снагу да ради.

Дакле, без вере се не може живети овде. Истина, вера може бити истинита и неистинита, у зависности од тога шта човек верује по свом избору и слободи, али у нешто он мора веровати.

 Поред вере морамо да имамо и дела, да веру остварујемо у делима, добрим делима. Сви знамо шта је добро, ако хоћемо само да чинимо другима оно што желимо да и нама чине. То је проста ствар. Нико од нас не жели да му неко чини зло, па чак ни да мисли о њему рђаво... Тада би међу људима завладала хармонија, и ако би се умножило људство које би тако живело, ако би људи већим делом тако чинили, онда би врло лако настао рај на земљи, не би нам требало много муке да га створимо. Међутим, човек је слаб па често чини оно што не треба да чини, а онда то тражи покајање, да би кроз њега изменили наш живот и припремили себе да будемо дом Духа Светога.

Покајањем, чињењем добра и благодаћу Божијом, човек се враћа у синовство Божије, враћа се у крило Божије и под окриљем истине, под окриљем чињења доброг, под окриљем Божијим он може да напредује у сваком добру и у свим правцима свога живота.