Пензионер Перишић се, у својој 70. години живота, одважио да из црквеног стана у Дубровнику испоручује лажи о Српској Православној Цркви од које је добио све што је могло да се добије и од које је искористио и користи све што му допало и допада до шака до дана данашњег. Његови јавни наступи, а посебно овај у „Радару“ није ништа друго него чучањ у великој нужди о којој је писано у првом наставку овог серијала. Јер, ствари не иду онако како су се налогодавац и Перишић са малобројном дружином надали!

У своје време, док је похлепно ширио свој утицај, свештенику Владану Перишићу је итекако била важна „институционална Црква“. Грабио је најбоље црквене службе у Београду – од духовника у Цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану преко Дворске Цркве на Дедињу до редовног професора и декана Православног богословског факултета. 

Нашминкани „морални чистунац“ марксистичке провенијенције се у своје време самовласно окитио  неприпадајућим му монашким знамењима која је носио. Није се либио да на Богословском факултету лобира, граби и отима предмете Патрологија и Хришћанска епистемологија, који му, сходно његовој научној области, не припадају? 

Право је питање: како је и по којим критеријумима изворни марксистички филозоф могао бити професор Патрологије или Хришћанске епистемологије на Богословском факултету? Где му је био образ када је отимао предмете за које није квалификован? После Епископа Атанасија (Јевтића) на предмету Патрологија нашао се Владан Перишић!!!

Данас Перишић тврди да „Православни богословски факултет не разуме природу Универзитета“. Где су му савест и образ да и још увек као пензионер из Београда држи једну од најбољих парохија у Српској Православној Цркви и живи у црквеном стану у Дубровнику. И то све док толико младих свештеника ломи ноге и табана по кршевитим парохијама у расутим и добрим делом запустелим херцеговачким селима? Зашто, рецимо, није тражио парохију у селу Казанци код Гацког одакле потичу Перишићи?

Перишић тврди да је „дужност теолога да проговори кад су угрожена демократска и људска права грађана“. Интересантно је што Перишић, који није теолог, прописује и одређује дужности теолога. По овом марксистичком свештенику, теолози изгледа спадају у ред социјалних радника, политичких делатника или заштитника људских права, а не у сведоке вере у Бога. 

Црква је за Перишића, сходно ономе што је дубоко уткано у његово марксистичко и револуционарно биће, и даље у рангу онога што су марксистички учитељи идеолошки утемељивали у време тоталитаризма – само једна од бројних друштвених организација. И ништа више!

„Револуционарна еклисиологија“ свештеника Владана Перишића је, судећи по ономе што говори и пише, посебно на скуповима које организује Римокатоличка црква у Хрватској, у сржи марксистичка и атеистичка. Црква је за њега једна од више социјалних установа у друштву која треба да показује „друштвену одговорност“. Перишић Цркву Христову види само у нивоу земаљске хоризонтале. Марксистичка „сотириологија“ Владана Перишића човека види само у политичким борбама и друштвеним догађајима, а не у Царству небеском. 

Перишић у „Радару“, сходно достигнућима „револуционарне еклисиологије“, користи изразе „врх СПЦ“, „део врха СПЦ“, „црквени врх“, „врх Цркве“ итд. Исто као и комунисти 1945. године! Ако се логичким закључивањем може закључити шта Перишић подразумева под „врхом СПЦ“ онда се, коришћењем исте методе, може доћи до закључка да, по Перишићу, поред „врха СПЦ“ постоји и неко „дно СПЦ“. 

Ако знамо кога Перишић перцепира и приказује као „врх СПЦ“ онда можемо да закључимо да под „дном СПЦ“ подразумева све свештенике, монахе и вернике Српске Православне Цркве, укључујући, наравно, и професоре Богословског факултета. Дакле, све осим налогодавца из иностранства, себе и неколицине истомишљеника. У ствари, ако постоји „дно СПЦ“ онда Перишић са све налогодавцем му и неколицином интересних истомишљеника није ништа друго него дно дна Српске Цркве!

Само по себи није спорно и не може бити спорно право било ког човека, па и теолога, да проговори у свакој ситуацији, па и „кад год су угрожена демократска и људска права“. Али, питање је људске одговорности и елементарне пристојности како, где и када човек, па и теолог, а посебно православни свештеник, треба да проговори. За пристојног, васпитаног и одговорног човека то није језик који у „Радару“ лансира пензионисани свештеник Владан Перишић.

Интелектуално покварењаштво јесте синоним за свештеника Владана Перишића. Он, наиме, подмеће и, што би његови марксистички учитељи и ментори рекли, покушава да замени тезе. Перишић се служи подметањем како би Српску Цркву и, посебно, Патријарха српског Порфирија јавности приказао на најгори могући начин.

Перишић каже да му „није сасвим јасно кога патријарх зове на помирење“, па логицира да се „нада да није позвао просвећену академску младеж да се „помири“ са мрачним криминалним картелом, који контролише државу“. 

Патријарх је духовни отац свих верника Српске Цркве и није он тај који, као Перишић, људима лепи етикете и пресуђује по кратком поступку у држави у којој постоје закони, тужилаштво и судови. И врапци на гранама знају да Патријарх српски очинске поруке упућује свима, али Перишић то фалсификује ради дехуманизације патријархове личности и гурања Цркве у прљаву партијску борбу и обрачуне.

Перишић, вођен сопственом неспутаном страшћу за нељудским поништавањем другога, у конкретном случају Патријарха српског Порфирија, безочно подмеће и па патријарха квалификује као „денунцијатора српске академске омладине“. Добро је познато да Патријарх Порфирије у разговору који је водио са председником Владимиром Путином у Москви уопште није помињао студенте, али то не интересује Перишића. 

Перишић као баштиник тековина резолуције Информбироа квалификује председника Руске Федерације приказује као „ауторитарног лидера једне стране државе“. Може се закључити да ова дубровачка Виола фон Крамон у мантији из дна душе мрзи Русе и Русију, али и Србе и Србију. И зато би боље било да поново прочита шта је Патријарх Порфирије рекао у Москви, а посебно онај део у коме је истакао да „од вере све зависи: како верујемо – такав је наш живот, наше речи“. 

Уместо да говори о улози Цркве у духовној и моралној обнови пастве после вишедеценијске владавине марксиста и комуниста, пензионер Перишић у „Радару“ говори о „улози Цркве у борби грађана против корупције“. Навео је да Црква „апсолутно у тој борби стане на страну народа“. 

И то је једна, крајње нечасна и свештеника недостојна, замена теза. Јер, чињеница је да у протестима учествује један, свакако важан, део народа или грађана Србије, али Перишић и заговорници новог сукоба Срба са Србима у Србији упорно део народа или део грађана Србије приказују као „цео народ“ и „све грађане“, што није тачно. 

Исти је случај и са студентима! У блокадама и протестима у Србији, судећи по броју учесника у тзв. форумима и на протестима, учествује део студената, односно неспорна мањина студената, али за Перишића и сличне то значи – сви студенти! А то није тачно! 

Грађанин, грађани, део народа или цео народ има право да се бори против корупције и свих других штетних појава у друштву и држави. Исто важи и за студенте. То право нико не оспорава, нити може да оспори. Криминал и корупција, индивидуални или организовани, постоје у свакој држави, али то није посао, нити надлежност Цркве него државних органа ако не данас, а оно сутра. Треба ли патријарх са архијерејима и свештеницима да са амвона или путем саопштења жигоше и пресуђује и да, попут марксистичког револуционара Перишића, спаљује људе на уличним ломачама? Је ли то улога Цркве у савременом друштву које почива на одвојености Цркве од државе?

После тога, ово дно дна Српске Цркве и морална олупина у мантија је потонула у септичку јаму. Од како постоји штампа у Србији, а има томе 190 година, не постоје прљавије, одвратније и клеветничкије речи против Српске Православне Цркве од речи које је у интервјуу „Радару“ изрекао свештеник Владан Перишић. 

О томе у следећем наставку.

(Наставићесе)  У.С.