Од првих хришћанских векова, мучеништво је представљало врхунац исповедања Христа. Хришћани који се нису одрекли Господа пред паганском тиранијом били су поштовани као мученици и обележавани у црквеним службама. Међутим, историја је покренула деликатно питање: шта се дешава са јеретицима или расколницима који су претрпели смрт за име Христово? Да ли се и они могу сматрати мученицима?

Црква је јасно одговорила кроз Свете Каноне и гласом Светих Отаца да нема истинског мучеништва ван заједнице Цркве. Мучеништво није само смрт за Христа, већ сједињење у Истини са Њим, у крилу Његовог Тела, које је Црква (Ефесцима 1:22-23).

Свети апостол Павле пророчки разјашњава овај проблем: „Ако раздам ​​све што имам и тело своје дам да се сажеже, а љубави не имам, ништа ми не користи“ (1. Коринћанима 13:3). Овде „љубав“ на коју апостол мисли није само људско осећање, већ учешће у животу Христовом у Истини и у Цркви. Ко нема ову љубав – то јест, није у јединству вере и Духа – чак и ако умре за веру, његова смрт остаје без спасоносног плода.

Канон 46 Апостолски каже: „Наређујемо да се епископ или презвитер који је примио крштење или жртву од јеретика свргне; јер каква је сагласност између Христа и Велијара? Или какав удео има верник са неверником?“ Овај канон показује да чак ни „Свете Тајне“ јеретика нису валидне; а камоли њихова смрт може бити валидна. Ако Црква не прими ни њихово „крштење“ ни њихову литургијску жртву, незамисливо је да прими „жртву крви“ као мучеништво. Веза између Христа и јеретика је прекинута, баш као што нема заједнице између Христа и Велијара.

Исто тако, Канон 34 Лаодикијског сабора јасно каже да „није прикладно да хришћани напуштају Христове мученике и иду да се клањају јеретицима, који себе називају мученицима“. Канон одговара на практичну ситуацију, наиме на чињеницу да су неки хришћани били у искушењу да поштују „верске хероје“ ван Цркве. Сабор категорично забрањује ову забуну, показујући да су само они који су умрли унутар Цркве мученици. Остали су само „они који себе називају мученицима“, али то нису.

Исто тако, 9. канон Светог Тимотеја Александријског предвиђа да „ако би неки јеретик био убијен за име Христово, не би требало да се сматра мучеником“. Канон експлицитно наводи случај о коме је реч: смрт јеретика у име Христово не представља мучеништво. Разлог је једноставан: његово сведочанство о Христу није сведочанство Цркве, већ сведочанство искривљено грешком.

Стога, сви ови поменути канони преносе фундаменталну истину, наиме да је мучеништво неодвојиво од праве вере и од заједнице са Црквом.

Истовремено, глас Светих Отаца прати Свете Каноне. Тако, Свети Кипријан Картагински каже са привидном оштрином да „ниједан јеретик не може бити мученик, чак и ако је убијен због исповедања имена Христовог; јер не умире за Христа, већ за ђавола.“ (Посланица 73, Јувајану). Свети Кипријан јасно показује да, без заједнице са Црквом, јеретик је заправо у служби ђавола, чак и ако је име Христово на његовим уснама.

Исто тако, Свети Јован Златоусти наглашава озбиљност одвајања од Цркве, показујући да чак ни проливена крв не може покрити овај грех: „није могуће да се спасе онај ко није у Цркви... и чак и ако би пролио своју крв за Христа, грех одвајања од Цркве се не опрашта.“ (Беседа 11 Ефесцима).

И блажени Августин изражава истину Цркве, говорећи да „можете умрети за име Христово, али ако немате истинску веру и љубав, ваша смрт није круна, већ пропаст.“ (Contra epistulam Parmeniani). Дакле, мучеништво је круна само за оне који имају истинску веру, а не за оне који истрајавају у заблуди.

Ван Цркве, смрт за веру може изгледати херојски, али није мучеништво. Мучеништво је смрт за истинског Христа, у јединству Цркве. Религиозно хероизам је смрт за људски идеал, за деформисану веру или за културно-религијски идентитет. Ова разлика је суштинска како се не би мешали истински мученици са псеудо-мученицима.

Данас се у америчком протестантском простору поједине јавне личности, попут Чарлија Кирка, представљају као „исповедници Христа“. Он је био активни промотер традиционалних вредности, противио се агресивном секуларизму и често је стоички примао претње због својих ставова. У неопротестантским круговима чак је постојала тенденција да се уздигне у ранг „модерног мученика“, чак и за његовог живота.

Изненадна смрт Чарлија Кирка, иако шокантна и од стране многих виђена као „жртва“ за Христа и хришћанске вредности, из православне перспективе остаје псеудо-мучеништво. Убијен је у политичком и идеолошком контексту, ван заједнице са Православном Црквом и без исповедања пуне вере апостола и отаца. Канони и Свети Оци нас уче да нема истинског мучеништва ван Тела Христовог, које је Црква. Стога, чак и ако његова смрт може инспирисати грађанску храброст и верност одређеним вредностима, она не доноси круну мучеништва, већ остаје историјска трагедија и упозорење на збуњеност између културно-религиозног хероизма и аутентичног мучеништва. За Цркву, једини прави мученици су они који умиру у правој вери и у евхаристијском заједништву Цркве, а смрт Чарлија Кирка још једном потврђује релевантност канона: није свака смрт „за Христа“ мучеништво, већ само смрт оних који исповедају Христа у непроменљивој Истини Православља.

Извор: https://ortodoxiamarturisitoare.wordpress.com/