ЖИВОТ ОЦА ЈУЛИЈАНА: ДЕТИЊСТВО

Рођен је у селу Виткову код Крушевца 1918. године. Крштено му је име Радомир. Основно образовање стекао је у свом родном месту. Као дечак одлази у манастир Велуће за време старешине јеромонаха Платона Милојевића, а за тим у манастир Вету и у манастир Вујан код Горњег Милановца. Из тог манастира завршио је са још двојицом монаха, Николајем и Јустином, монашку школу у манастиру Високи Дечани, а онда се замонашио и добио име Јулијан. Ускоро после примања монашког пострига 1938. године, владика Николај у Жичи рукополаже оца Јулијана за јерођакона, а затим и за јеромонаха.

У манастир је отишао и његов брат од стрица Тимотеј, најмлађи жички јерођакон (имао само 17 година кад је рукоположен). Он се касније упокојио у манастир Вазнесењу под Овчаром, где га је отац Јулијан и сахранио.

У МАНАСТИРУ ВУЈНУ

По одласку јеромонаха Николаја 1940. у Благовештење да прими управу манастира, јеромонах Јустин постаје старешина манастира Вујна, а отац Јулијан врши дужност пароха и намесника манастира све до краја рата. Крајем 1944. године, због одласка оца Јустина из Вујна, отац Јулијан прима дужност старешине. Те јесени биле су велике борбе око манастира Вујна између четника, партизана и Немаца, па се због њихове најезде братство манастира склонило у Бресницу и околна села. Свршени теолог Гојко Стојчевић, који тек што је дошао из овчарске Свете Тројице у Вујан, морао је са осталима поћи, али се вратио. Био је туберкулозан, није имао снаге за бежање, па се зато вратио у Вујан. После неколико дана у Вујан је дошао из збега и отац Јулијан. Тако су се опет нашли отац Јулијан и Гојко Стојчевић, будући патријарх српски Павле. Тих дана јеромонах Јулијан је имао много сахрана Срба који су изгинули у грађанском рату, а био је и под сталном присмотром комуниста. Он је био човек побожан, тих и молитвен, добар проповедник и свештенослужитељ, па су га штитили људи из оба села вујанске парохије – и из Прислонице и из Брђана. Ипак, он никад није правио компромисе са Истином. Причао је: „Био сам у манастиру Благовештење… четреспете-шесте, тако. Један озновац, дошао је, па ми каже у разговору: „Ми ћемо за десет година да уништимо Цркву”. Ја сам му рекао: „Шта ћете ви радити, ја то не знам, али ви нама ништа не можете. Кад бисмо Ви и ја сад заспали, и кад би се пробудили после милион година, шта би нашли на овом свету ја не знам, али Цркву би сигурно нашли. Не можете нам ништа јер Цркву није основао човек”.

У БЛАГОВЕШТЕЊУ И У РАЧИ

Његови људски и монашки квалитети допринели су да буде одликован игуманским чином одмах после Другог светског рата, иако је био веома млад. После Вујна, отац Јулијан бива премештен у манастир Благовештење под Кабларом, где остаје све до 1949, када се читаво братство сели у манастир Рачу на Тари, где је био старешина све до 1961. Манастир је понекад посећивао и отац Јустин Поповић, који је пешке долазио из Ћелија код Ваљева, и доносио велику радост братству. Отац Јулијан му је дао да са руског преведе монашка правила, што је авва Јустин и учинио.

Отац Јулијан и отац Павле (бивши Гојко) вођени су у УДБ-у у Бајину Башту на саслушање због окупљања манастирских ђака и искушеника, чија се радна снага у манастиру Рачи тобож искоришћава. Они су одговорили да сви чланови манастирског братства, па и ђаци и искушеници, морају да раде. Шеф удбаша, неки Марко Миловановић, питао је: „Какви ђаци, где им је школа и професори, где вам је одобрење за то?”, на шта је отац Павле рекао: „А где је била школа Хаџи-Мелентију и његовим монасима? Часловац и мотика: то им је била школа. Тако је и данас”. Видевши да претњама ништа неће постићи, комунисти реше да на други начин растуре манастир: подигну порез са 75 хиљада на 350 хиљада динара, што тешко оптерети братство, које је сада морало ропски да ради само да плаћало порез држави. Тада су неки искушеници, не могући да поднесу притисак, отишли.

У СТУДЕНИЦИ

Када је епископ Василије Костић 1961. постављен на жичку епархију, он све рачанско братство, као најбројније и најјаче, премешта у манастир Студеницу, где су биле и највеће потребе. Игуман Јулијан постаје старешина студенички, а отац Василије Домановић намесник. У то братство долази из овчарске Свете Тројице, као појачање, теолошки образован јеромонах Симеон Василијевић, који ће за студеничко братство много значити, поготово после смрти оца Василија. Отац Јулијан ће, по већ устаљеној традицији братске љубави, једно време предати оцу Симеону управу манастир Студенице, а по смрти оца Симеона старешина студенички постаће млади јеромонах Јован (Младеновић).

За то време отац Јулијан, уз помоћ Завода за заштиту споменика, обновио је Доњу и Горњу испосницу Светог Саве, где је извесно време и боравио у подвигу и молитви. Затим је по благослову надлежног епископа Стефана, одликован чином архимандрита и задужен да се под његовим руководством и старањем изврши обнова порушеног и вековима запустелог манастира Градац код Рашке. Ту је у монаштво примио и православну Енглескињу, монахињу Марију, која је превела Охридски пролог на свој матерњи језик, скупа са епископом Калистом (Вером). Када је архимандрит Јован изабран за епископа, архимандрит отац Јулијан поново постаје старешина студенички. Живео је и делао у складу са светосавским предањем које му је увек било мера и провера.

О ЕКУМЕНИЗМУ

Пред упокојење, много је и одлучно говорио против савременог екуменизма, упозоравајући: „Ево, екуменизам… Говори се о томе, тобож – љубав! Где може Љубав са мржњом, где може да се меша Љубав са мржњом? Христос је рекао, јасно и гласно: Ко Мене воли, Моју вољу твори, а ми можемо да се уједињујемо са онима који су у Христу, значи – једних мисли, једне вере, једног крштења. То можемо и треба, али, свакако да не можемо да се уједињујемо са неким јеретицима; екуменце не треба ни називати јересју, јер су они БЕЗБОЖНИЦИ… и незнабошци… И шта има сад да се говори о некој јереси. Јерес може да буде у кругу хришћана, а они су БЕЗБОЖНИЦИ, и ми с њима немамо никакве везе, као што не можемо да имамо везе с марксизмом, и са другим тим, безбожним учењима. И мислим… када се говори о љубави… љубави нема тамо где нема Христа. То је камуфлирана мржња… Да се, Црква Божја сведе на ниво нецркве. Но то се неће успети. /…/ Можда неће сви, али српски народ ће остати са Христом. И ја се надам, да ће српски народ, ако Бог да, нека то буде и десет Срба, дочекаћемо Страшни Суд као Црква Божија српска. Зато, не треба се плашити, само треба свој живот ускладити са овим временом и са Христовом науком. Ми морамо са људима да разговарамо, ми морамо да тргујемо, да сарађујемо на разним пољима, али, НЕМА САРАДЊЕ ЗЛА СА ДОБРИМ. Нема, не може, Велијара не можемо служити…и Велијара и Христа. И наши људи који то мисле, они су нешто побркали лончиће. Побркали су нешто у њиховој глави”.

Био је, по речима руске списатељице Марије Мељкове, „старац утехе, коме није била страна ни лака шала, само да духовна чеда не падну у чамотињу. /…/ Када нас је Господ удостојио да га видимо десетак дана пред смрт, код њега је јасно била видљива припрема за вечност. Тешко је то речима описати, али више од свега сам упамтила његове снежнобеле густе веђе, које су на неки детиње задивљен начин биле издигнуте над мудрим очима старца, који као да је буквално гледао нешто недомисливо из Горњег Света.”

Упокојио се старац Јулијан 4/17. јула 2001, на дан кад Црква слави Свете Царске Мученике Романове.

ЗЛО РАЂЕЊЕ – ГОТОВО СУЂЕЊЕ: БЕСЕДА У СТУДЕНИЦИ

Ево и ми смо се скупили у овој светињи Светог Немање, да се Богу помолимо да пошаље милост нашем народу, да му пошаље благодат трпљења, да му да покајање да би му опростио грехове које је српски народ чинио, а и данас чини. А има их пуно. Код нас у Србији нема где се не псује име Божје.

Да, има и људи који у вери, нади и љубави желе да служе Богу. Али има више оних који да мир, земаљски мир, употребе на зло. Не желимо да чинимо вољу Божју. Греховно смо много оболели. Народ је врло лако пристао на речи оног злочинца Тита, још од пре тридесет година кад је нашим мајкама препоручио да не рађају децу да би се подигао стандард. То јест не рађајте децу да не бисте добра која вам је Бог дао делили са другима.

Према налазима једног свештеника, Срби су од 1944. наовамо побили дванаест милиона деце, зато да би оно једно или двоје које се роди могло да живи у изобиљу, да не осети никакав терет. За време Тита спремали смо децу за некакав живот који не постоји. Спремали смо децу само да једу и пију, да се лепо одену, да заврше школу и нађу неко радно место где ће што мање да раде. Тој су деци све приносили на жртву као неком божанству. Тако смо и дошли довде. Жене и мајке имају једно или двоје да живе у овом „лепом” стандарду који нам је спремио онај злочинац, нећу име да му спомињем, јер је то прљаво име. Сада мајке које нису хтеле да рађају остају и без оног једног детета, и сада им је крив Бог.

Сада сам био на једној сахрани, где мајка хули на Бога како је Бог допустио да јој син погине, па је чак проклињала и Косово: „Да Бог да изгорело да га нема!” Госпођа није хтела да рађа децу, мислила је да је она Бог, и да ће она свом детету да да нешто. Али, Бог је горе и она дечица што их је мајка побила вапију за освету. Крв дванаест милиона деце вапије и тражи освету, тражи освету над мајкама и онима који су остали, што им нису дали да се појаве на овај свет. Мислим да је то наш најтежи грех, јер то што је Господ дао да страдамо, то је велика Његова милост према нама, јер смо починили грех, велики злочин.

Има једна црквена песма која каже: „Сагрешисмо, безаконовасмо, неправдавасмо, али не одступамо”. Признајемо да смо грешни и тражимо милост од Бога. Без покајања нема преображења, нема препорода, нема бољитка, а покајање је велика благодат и моћ Божја, која од звера ствара анђела, од вука јагње. Покајање је велики дар Божји, и са покајањем је Господ почео Своју проповед, и свети Јован Крститељ пре Њега, и свети апостоли после Њега; сви су стално говорили: „Покајте се! Покајте се! Покајте се!”

Пре Другог светско рата био је неку човек који је носио један крстић, и ишао по Београду. Само уђе у неку канцеларију или стан, каже: „Покајте се!” и одлази. Кад смо били у Јерусалиму, у манастиру свете Катарине, тамо нам је један свети човек, архиепископ Дамјан, рекао: „Наилазе страшни дани! Пренесите својима, и старијима и млађима, да се покају и да се Богу моле за страдања која иду на нас!” То је било пре десетину – петнаест година.

Ето, било је светих људи који су све то предвидели, и могло се то предвидети, јер: „Зло рађење – готово суђење”. И да би избегли, и да би остали као народ, српски православни народ, морамо се покајати, морамо престати да хулимо име Божје, да се више не чине зла дела убиства невиних, да се вратимо Светој Божјој Цркви, Јеванђељу Светом, испуњавању Десет заповести Мојсијевих, и придржавању и васпитавању себе на заповестима Блаженства, на смирењу, кротости, на љубави.

Сигурно је да ћемо у будуће имати велика искушења и страдања, и много ћемо шта претрпети, али се надамо да искушења неће бити већа од благодати Божје. Ми смо сада у сукобу не са неком државом, и са неким народом, већ са самим сатаном. Неки хоће да узму сва богаства овог света, да свим народима наметну неки нови поредак, који је, у ствари, сатански беспоредак.

Ја мислим да ће Бог послати благодат нашим младим монасима, а с њима и нама осталима, да све то издржимо.

Нека Господ Бог спасе све нас, да идемо путем добра. Вама свима, браћо и сестре, желим благодат покајања, вере у Бога, наде у Бога, љубави према Богу, молитвама светог Саве, Симеона и Симона и свих Светих!

КО СЕ ПОГАНИ, НЕК СЕ И ДАЉЕ ПОГАНИ,
КО СЕ ПОСВЕЋУЈЕ, НЕК СЕ И ДАЉЕ ПОСВЕЋУЈЕ: БЕСЕДА У СОПОЋАНИМА

Сваког дана треба да читате виђење пророчко Светог апостола Јована – Откривење о животу Цркве кроз векове до њеног свршетка. Треба да ишчитавамо оне речи на крају Откривења: Ко се погани нек се и даље погани, ко се прља нек се и даље прља, ко се освећује и посвећује нек се и даље освећује и посвећује. Господ каже: Ево, долазим Ја и Моја плата са Мном. Поједини људи раде оно што им је у срцу, сећате се оног стиха у Псалтиру где се каже: У мислима безбожника нема Бога. А ви сви знате да је мисао покретач и да је мисао основа сваког нашег делања, сваког нашег рада. Када је мисао испуњена Богом онда ће сигурно све што излази из тих мисли бити у сагласности са Богом и са оним што Његов закон тражи. Тамо где нема Бога, друго је: ако га нема у срцу, нема га нигде за човека. Онда је ту онај други, Сатана, који све окреће наопако. Дакле, Сатаном може да буде обузет сваки човек који не живи у љубави Христовој, ко не живи по закону Христовом.

Ево у екуменизму говори се тобож о љубави. Где може да се љубав меша са мржњом? Исус је рекао гласно и јасно: Ко Мене воли, Моју вољу твори. И ми можемо да се уједињујемо са другима само у Христу. Значи, да смо – једних мисли, једне вере, једног крштења, то можемо, то треба. Али свакако не можемо да се уједињујемо са неким јересима. Мислим да екуменисте не треба да називамо ни јеретицима, јер су они безбожници и незнабошци, и ми са њима немамо никакве везе, као што не можемо да имамо везе са марксизмом и са свим другим безбожним учењима. И када се говори о љубави, љубави нема тамо где нема Христа. То је камуфлирана мржња да се Црква Божија сведе на ниво нецркве. Но, то се неће догодити.

1947. године један комуниста ми каже у разговору: „Ми ћемо за десет година да уништимо Цркву”. „Шта ћете ви радити, ја то не знам, али ви нама ништа не можете, јер Цркву није основао човек, патријарси ни грчки ни римски нити било ко, Цркву је основао Господ Исус Христос, на овој вери је Црква основана, и њу ће Христос да води, а хоћемо ли ми остати у Цркви тој, или нећемо то је друга ствар!” Ми сигурно, ако останемо, али ја мислим ако да Бог, можда неће сви, али српски народ остаће са Христом, и ја се надам да ће српски народ, ако Бог да, нека буде то и десет Срба дочекаћемо Страшни суд као Црква Божија Српска. Зато не треба се плашити. Само треба свој живот ускладити са овим временом и Христовом науком. Морамо да са људима разговарамо, да тргујемо, али нема сарадње зла са добрим. Не можемо служити и Велијара и Христа, и наши људи који то мисле они су нешто побркали у својој глави. /…/

…Узеће они по некога из сваке Цркве, наћи ће се издајник, они ће донети нека правила која ће бити обавезна за све оне који верују. Вероватно да ће ти људи добити и велику материјалну помоћ и тако ће придобити многе људе, а они који не буду хтели да уђу и да приме, биће гоњени. Ја лично надам се неће проћи много у времену /до тада /. То не значи да знамо ко ће те гонити, хоће ли те гонити онај комунистички солдат, или ће те гонити неки поред тебе, али морамо да имамо у свести речи Апостола кад је пред своју кончину изговорио: Одлазим, а после мога одласка доћи ће вуци грабљиви који ће разгонити стадо. И ово што се догађа не треба да нас чуди. Речено је у Светом Писму да ће се знање умножити а љубав охладити и још да ће због умноженог безакоња охладнети љубав многих, а живот људи без љубави није живот, то је смрт. Човек колико има љубави толико има Бога у себи, ако нема љубави нема Бога у њему.

Осећате и знате да су самосталност и држава уништени. Није више самостална Америка, ни Француска, ни Енглеска, ни Немачка, ни Бугарска, ни Румунија, све је то сад стављено под контролу мафије подземне. Код нас је та мафија владала десет година у једном издању, сада је то издање склоњено. Шта ће бити сада? Неће бити лако! Кад један министар каже не треба веронаука у школе! Наша држава је углавном под контролом мафије. Променила се власт, путем обећања, доносе законе којим ће нас гурнути у њихов загрљај и под њихову контролу. Не треба се плашити, треба делати само по нашем Светом Јеванђељу и по правилима светих наших Апостола и да се држимо чисто нашег Православља…

Што се тиче нашег живота, морамо да се окренемо сваки себи, морамо да исправљамо свој живот, да се вратимо стварној љубави Божијој, стварном хришћанском животу, усавршавању свог православног живота. Нека у нашим местима буде и по два, три, четири праведника, не треба да падне у очајање што око њега иде тако како иде. То пустимо Господу! Ко се погани нек се и даље погани, не треба га гонити, али му рећи, опоменути, казати, а ми да се не плашимо него да чекамо са радошћу свршетак историје Цркве.

КРАТКЕ ПОУКЕ ОЦА ЈУЛИЈАНА

O српском народу

Срби су народ који је учинио многа чуда у својој историји. Не дај Боже да кажемо да су они све завршили. Још им предстоји велики труд. Прошлост мора да их покреће на стварање још лепше будућности. Србима после свих несрећа предстоји још један подвиг и дај Боже да га издрже…

Ми смо народ који је обесхрабрен, обесправљен, народ коме се чини да нема права ни да говори о себи. Колико год да има покварених међу нама, наш народ још има и срца и душе. То је добар народ, али та доброта је покривена пепелом неких злих дела, а душа је остала чиста, здрава. За нас кажу да волимо да се правимо мученици, а ни сами не знамо шта хоћемо. Сматрам страшном увредом ако неко каже да се Србима свиђа да изигравају мученике. Ми не глумимо – ми јесмо Мученици.

Зар смо ми глумили када је, од 1941, на стотине хиљада српских породица протерано с Косова, при чему су их гонили дивљи, сурови Арнаути? Глуме ли сад мученике калуђери у Дечанима, окружени тим дивљацима, који само убијају и руше? Не знам да ли смо заслужили оно што нам се дешава, али је страшно то што је наш народ обманут. Обмануо га је сатана преко злих и покварених људи. Али ми немамо право да кажемо како за нас нема будућности. То би значило потписати себи смртну пресуду. Али ако се не уразумимо и не вратимо творењу закона Божјег и закона људског, ништа добро неће бити. Пре свега рачунам на омладину коју овде у Студеници све више видим, и на њиховим лицима читам радост што даје наду да ће бити боље. Али нашем народу сад прети „бела куга”, која је само наставак онога што је давно отпочео онај који је погубио милионе наших људи, највећи злочинац, сам сатана из пакла – Јосип Броз. Све што се сад са нама збива његових је руку дело. Хвалио се како је Србију уназадио за двеста година. Њега су мрачне светске силе послале да нас поруши и уништи.

Ратне невоље нам и користе, побуђују људе на молитву и покајање. У Светом Писму пише да Господ кори оне које љуби и бије сваког сина кога прима (Приче 3, 12). Нико од нас не зна како ће се то /на Косову/ завршити, чак ни они који су то закували, не знају како ће се то окончати. Сви који то инсценирају и воде припадају мрачним силама које желе да владају светом. Они то не чине ни због Албанаца, ни због Срба, него због себе. Они би и завладали светом да нема једног народа који им се противи – Срба. Ни Милошевић није могао да заштити народ и водио га је у исти тај мрак, будући таквим владаоцем и имајући тачно онолико утицаја колико је било потребно да би они остварили своје циљеве, он сам је негда тврдио да је јачи у праву.

Нисмо ми ван међународне заједнице, него нас они искључују. Шта тражимо на Западу, то нам и нуде. Слободу су нам уништили. Сад, да тако кажемо, изопачености озакоњавају. То је уништење нације, уништавање човека; то је нешто најнељудскије што се може замислити. Ко су они који то траже и шта нама треба од таквог света? Зар су нам нужни такви закони?

Овде сада има неких промена. Ви можете да ме питате и ја да одговарам, а у оно време ниси смео ни да мислиш, ни да знацима показујеш.

Ви, Руси, нас нисте издали. Издала нас је ваша власт. А у њој није било Руса. Најбоља помоћ Србији је – јака Русија.

Ко чини Цркву?

Често људи, који не размишљају о томе шта говоре, кад кажу „Црква” мисле на свештенство. Али, кад неко каже „Српска Црква” то је исто као да је рекао „српски православни народ”. Цркву не чине само епископи, свештеници, клир, него сви православни Срби. А Црква може много, али као Саборна Црква, а не само архијереји, монаси, монахиње, него као сви наши оци, све наше мајке, сва наша деца и браћа. Тај народ је падао, али није пао. На стотине година смо губили државу, не на један дан”.

И они /наши који се нису добро показали/ су из овог народа. Сад не можемо да гледамо ко је какав, него да чинимо све да бисмо нешто спасли. Наше спасење је у томе да се млад човек врати на село, да се бави својим шумом и баштом, да ради, да се ожени, да се стварају здраве породице, да се заустави „бела куга” и да се вратимо својим моралним коренима, да се вратимо Студеници.

О Студеници

Ова светиња је значајна и због тога што овде почивају свете мошти њених оснивача – великог жупана кир Стефана Немање (преподобног Симеона Мироточивог), његове супруге Ане (преподобне Анастасије), њиховог сина светог и благоверног Стефана Првовенчаног (преп. Симона монаха).

Студеница је место из кога је Свети Сава, њихов син и брат, ширио своје просвећење по свој Србији. Одавде је руководио изградњом Жиче, велике Архиепископије и Царске Лавре, зидао испоснице, два своја отшелничка скита за велике подвиге и усамљену молитву, овде је основао прво студеничко братство и установио правила монашког живота, тзв. Студенички типик. Свети Сава се није бринуо само о души, него и о телу, оснивајући овде једну од првих болница у Србији и одредивши правила лечења. Студеница је место у коме се стекло оно најлепше и најнетрулежније у српском народу. Студеница плени и осваја и својом светлошћу и својим националним значајем, архитектуром, уметношћу, оним што се ретко и у нас и у свету може видети. Студеница је непоновљива и она нас покреће на све лепо и племенито. Она нам сведочи, у суштини, да су Срби потомци великог народа који је дао Св. Саву и Симеона!