Контролисање успаваних оваца

Дигитални идентитет се представља као решење за скоро све савремене изазове – од лакшег приступа услугама до боље безбедности. Међутим, иза ове привидне корисности крије се мрачна страна: систем који ће довести до потпуне контроле над грађанима, губитка приватности и ерозије демократских принципа при првој прилици. Дигитални идентитет није само техничка иновација, већ глобални пројекат који владе спроводе без икакве подршке бирача, јер грађани нису гласали за њега. Ко заправо стоји иза дигиталног идентитета?

Зашто владе слушају СЕФ, а не своје грађане?

Неизабрани пројекат глобалне мафије

 Дигитални идентитет није био предизборно обећање за грађане Европе или за грађане њених вазалних држава. То је амбициозан циљ који заступају глобалне мафијашке организације, као што су УН, Светска банка, Рокфелерова фондација, Фондација Била и Мелинде Гејтс и Светски економски форум (СЕФ). Они дефинишу правила, а послушне владе у свим земљама Европе и света их само спроводе – од СЗО до Европске комисије. Јер дигитални идентитет није идеја која је потекла од владе било које европске земље или њених политичара, а свакако није нешто што су грађани света експлицитно тражили – већ је то пројекат који се развија под покровитељством међународних институција и организација, са циљевима које је глобална мафија поставила у глобалним плановима и уговорима.

Ова централизована агенда носи инхерентне опасности. Ако се ваш идентитет дигитализује под контролом ових ентитета, ко онда има стварну контролу? Грађани? Националне институције? Или можда ВЕФ, СЗО, Светска банка, УН, Рокфелерова фондација и Гејтс? Ризик од злоупотребе је огроман: од манипулације подацима до дискриминације оних који се не уклапају у систем. Без демократске дебате, уводе се стандарди који могу ограничити слободу кретања, приступ услугама, па чак и изражавање мишљења.

Како је све почело: Од тероризма до глобалне контроле

 Корени дигиталног идентитета сежу далеко у прошлост, а катализатор је скоро увек био страх. Напади 11. септембра 2001. постали су окидач за глобалне безбедносне мере; САД су усвојиле Патриотски закон, којим је ојачана контрола идентитета грађана кроз низ безбедносних мера. У међувремену, УН и Светска банка су покренуле пројекте за универзалну регистрацију грађана у земљама у развоју, док је Фондација Била и Мелинде Гејтс почела да улаже у дигиталне регистре вакцинације и здравствене картоне.

Фондација Рокфелер, кроз своје глобалне пројекте здравља и биометријске идентификације, подстиче развој таквих система. Њен документ из 2010. године, „Сценарији за будућност технологије и међународног развоја“, укључује сценарио „Закључавања корака“ који многи виде као предвиђање како ће се реаговати на пандемију COVID-19 – сценарио строге контроле и дигиталног надзора. Ови рани кораци нису случајни; они постављају сцену за систем у коме биометрија (отисци прстију, препознавање лица) постаје обавезна, отварајући врата масовном надзору.

Опасност овде лежи у нормализацији: оно што почиње као „мера безбедности“ брзо постаје стални надзор. Шта ако вам се биометрија украде или злоупотреби? За разлику од лозинке, не можете је променити – она је део вас.

 Кључни пројекти агенде

Данас су кључни играчи у пуном замаху. Светска банка предводи иницијативу ID4D (Идентификација за развој), која има за циљ да свима на Земљи обезбеди дигиталне идентитете који су „инклузивни, поуздани, штите приватност и обезбеђују приступ услугама“. Они финансирају пројекте у Африци, Азији и другде, укључујући техничку помоћ и стандардизацију.

Слично томе, ID2020 Алијанса има за циљ „дигитални идентитет за све до 2030. године“, посебно за оне без идентитета – избеглице и маргинализоване групе. У Бангладешу, на пример, ID2020 ради на програму који повезује рођење, потребе за вакцинацијом и биометријски повезан идентитет за новорођенчад. Иницијативу су основали Мајкрософт (Бил Гејтс), GAVI, Accenture и Рокфелерова фондација.

У Европи, регулатива eIDAS из 2014. године била је први корак ка признавању електронске идентификације. До 2024. године усвојен је нови оквир за Европски дигитални идентитетски новчаник, који ће омогућити свим грађанима и становницима ЕУ да имају дигитални новчаник повезан са личним атрибутима као што су возачка дозвола, квалификације или банковни рачун. Овај новчаник ће се користити за јавне и приватне услуге, уз обавезу заједничких техничких стандарда. Рок за пуну имплементацију је 2026. година.

Ови пројекти звуче идеално, али опасности су очигледне: централизована база података могла би постати мета хакера, а обавезна интеграција (нпр. са банковним рачунима) могла би ограничити финансијску слободу. Шта ако вам је дигитални ИД „замрзнут“ због сумњивог понашања – ко одлучује?

COVID-19: Убризгавање агенде

Пандемија COVID-19 је све убрзала. Наметнута је потреба за дигиталним сертификатима о вакцинацији, здравственим картонима и контролом мобилности, што је значајно повећало јавно прихватање дигиталних система. Организације попут GAVI, WHO и приватни партнери користе здравствене случајеве као платформе за интеграцију дигиталних идентитета и биометрије.

Ова „криза као прилика“ донела је опасност од нормализације контроле: оно што је било привремено (нпр. QR кодови за путовања) сада постаје норма. Ризик? Ескалација у друштво где је приступ основним правима (здравље, путовања) везан за дигитални статус, дискриминишући оне који немају приступ технологији.

Данашња реалност и будући ризици

Данас, главни играчи настављају да спајају дигитални идентитет са биометријом, здравственим подацима, централним дигиталним валутама (CBDC) и платформама за плаћање. Владе ЕУ су већ усвојиле правне оквире како би дигитални идентитет постао подразумевана опција; грађани морају имати приступ дигиталном новчанику за идентитет до 2026. године. Светска банка и партнери улажу милијарде у дигиталну јавну инфраструктуру (DPI), укључујући системе идентификације и размену података.

Опасности су вишеструке: Губитак приватности: Сви ваши подаци у једној бази података – од здравља до финансија – чине вас рањивим на цурење информација и злоупотребу.

Централизована контрола: Ако глобалне организације дефинишу стандарде, националне владе губе суверенитет, а грађани постају „производи“ система.

Ерозија демократије: Дигитални идентификатор није нешто што бирачи бирају на изборима – то није предизборно обећање или манифест који странке стављају на плакате.

Ограничење слобода: Као што нас подсећа Универзална декларација о људским правима (члан 19): „Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право укључује слободу да се не меша у мишљење и да се траже, примају и шире информације и идеје путем било ког медија и без обзира на границе.“

Дигитални идентификатор може ограничити ово право цензуром или ограниченим приступом.

Морамо одбацити дигитални идентитет

Дигитални идентитет се продаје кроз обећање погодности, али на штету и цену слободе. Ако се не суочимо са овим опасностима – од масовног надзора до губитка контроле над сопственим животима – ризикујемо дистопијски сценарио у којем глобална мафија доноси одлуке уместо нас. Кључно питање за сваког грађанина је: Хоћемо ли дозволити да нам се идентитет украде без борбе? Време је да се отворено боримо кроз дебату, транспарентност и заштиту основних права пре него што буде прекасно. Јер, док је влада преузела контролу над нашом будућношћу кроз правне и регулаторне преваре промовисањем ове Агенде, ми, грађани, морамо повратити ту контролу. Сада је питање – ми или они!

Извор: "Провјери.нет"