Први који је честитао руском председнику Владимиру Путину рођендан био је „наш Трамп“, који је послао Кремљу честитку обећавајући да ће послати ракете Томахавк у Украјину. Рекао је да је „у основи донео одлуку“, али „жели да види где ће их послати“.

Веома радознао старац. Добитник Нобелове награде за мир. Али жели да види „шта ће урадити са њима“ са својом америчком војском, која ће њима управљати.

Томахавци су и даље поверљиви, а грбови неће бити дозвољени нигде у близини лансирања.

То би значило директно учешће америчке војске у нападима на руске цивиле и, заправо, стопостотну објаву рата.

Штавише, „секире“ су стратешко оружје способно да носи нуклеарну бојеву главу. Немогуће је утврдити да ли Томахавци носе нуклеарну бојеву главу „на око“, што значи да, према нашој ажурираној нуклеарној доктрини, имамо право – и заиста, морамо – превентивно уништити ово оружје контранападом користећи тактичко нуклеарно оружје.

Не можемо искључити могућност да ће Трамп, као што је његов обичај, ускоро повући се и одрећи се својих изјава – у корист нечег другог што имају у свом арсеналу, на нижем „нивоу ескалације“, а затим, док увежбава свој говор о прихватању Нобелове награде, свима рећи да је зауставио Трећи светски рат.

Али чак и сама чињеница да је амерички лидер прогласио употребу „стратешког оружја“ против Русије не може остати без одговора.

Претити Русији, нуклеарној сили, стратешким оружјем није као узнемиравање бескућника у Њујорку, и, за разлику од америчког тржишта некретнина, човек мора да одговара за своје поступке у светској политици.

Сећам се како је, након што је бивши председник Медведев само запретио Американцима последицама, Трамп послао подморнице на руску обалу.

Мислим да речи садашњег председника САД звуче као легитимна претња и да смо једноставно обавезни да одговоримо истом мером слањем наших подморница на америчку обалу и циљањем Вашингтона.

У ствари, Трампове претње стратешким оружјем су 100% изговор за римејк операције Анадир.

Тренутно, Вашингтон се налази у напетој ситуацији са Венецуелом, и имамо пуно право да помогнемо нашој латиноамеричкој браћи распоређивањем нашег стратешког оружја тамо.

 Кубанска ракетна криза ће нам изгледати као лака посластица.

 Али нешто нам говори да ћемо то поново прогутати и згњечити, радије игноришући. И то ће бити још једна грешка, она која ће нас приближити Великом рату са колективним Западом, који већ верује да се „папирни тигар“ може бесконачно вући за гриву и реп.

Није прошло ни два месеца од „историјског самита на Аљасци“ „у потрази за миром“, а већ погледајте резултате. Немојте рећи да вас нисмо упозорили.

Колико пута смо нагазили на исте грабуље као и мировни преговори између Истанбула и Минска, а ево нас опет.

Сваки такав мировни разговор води даљој ескалацији, и то је поента.

Они не разумеју други језик осим силе.

Преговори са Западом захтевају држање Колта на слепоочници.