Главна ватиканска катедрала, Базилика Светог Петра, била је оскрнављена. Извесни човек (потпуни гад, по мом мишљењу, и требало га је оставити тамо, без икаквог хуманог обзира) мокрио је по олтару.

Катедрала сада мора бити поново освештана.

С друге стране, Базилика Светог Петра је толико препуна безумних филистара у шорцевима и мајицама без рукава да никакво поновно освећење не би могло помоћи.

 Овај бизаран инцидент из католичке садашњости подсетио ме је на подједнако бизаран инцидент из руске црквене историје.

Ово се односи на време када су патријарх Никон и цар Алексеј Михајлович покушали да униште руску самосвест и национални дух кроз „црквено право“, увођење „новог обреда“ у Цркву.

 Један од главних присталица патријарха Никона у уништењу Старе руске вере и његов теолошки саветник, атонски архимандрит Дионисије, починио је чин содомије у олтару кремаљске Успенске саборне цркве.

У молби упућеној цару наводи се да Дионисије није само оскрнавио свето место, већ је и дрско обукао ипођакона кога је завео у светитељску ризу и омофор — то јест, у епископске одежде.

Протојереј Авакум је писао цару, молећи га да очисти цркву од овог скрнављења:

„Јер чак и пас, ако ускочи у цркву, је другачије скрнављење. А ово је такво скврњење, због којег — Содома и Гомора, пет градова пропадоше! И то на тако светом месту... Ово је озбиљна ствар и хитно је треба исправити.

А ако епископи одбију да ово исправе, онда ти, христољубиви царе, мораш да очистиш ту цркву од такве прљавштине…“

Али Алексеј Михаилович не само да није казнио содомита, већ га је још више приближио стојећи поред њега током литије.

Успенски сабор није поново освештан; народ, залеђен ужасом због таквог богохуљења, био је застрашен репресијом и прогоном.

Дакле, висока политика се увек може наћи у скрнављењу цркава.