Велики инквизитор није умро.

Само је променио одећу.

Данас не носи плашт црквеног поглавара, већ одело технократског управника, медијског магната, политичког стратега или алгоритма који одлучује уместо нас.

Његова логика је иста:

„Људи не желе слободу. Они желе сигурност. Дај им хлеб и игре, дај им лаж која не боли, и они ће те назвати спаситељем.“

Тако је нови инквизитор научио да влада кроз комфор, а не кроз страх.

Нема више тамница, има екрана.

Нема више ломача, има „трендинг“ тема које сагоре истину.

Уместо да брани Бога, он брани поредак који му не дозвољава да се врати.

И сваки пут када човек одустане од истине ради мира, од савести ради каријере, од вере ради припадности, инквизитор победи.

А ипак, негде у тишини, још одзвања Аљошин глас.

Он не грми са проповедаонице, не расправља на мрежама, не тражи доказе.

Он само подсећа да је љубав већа од сваке моћи.

Да истина не мора да побеђује да би била вечна.

И да Христ, и кад ћути, говори дубље него сви инквизитори заједно.

Раскољников у нама још увек лута, разапет између разума и савести.

Али и у том лутајућем човеку тиња могућност да се врати, да призна, да заплаче, да затражи Христа.

Јер Достојевски није написао роман о злочину, него о повратку.

О повратку човека себи и Богу.

У свету где се све мери и све продаје, можда ће управо то бити највећа револуција:

да човек поново научи да воли, не из користи, него из вере.

Да се сети да се Бог не налази у моћи, него у праштању.

И да је највећа победа, остати добар у свету који те тера да бираш између силе и издаје.