Када се читају списи савремених апологета честог причешћа, лако се стиче утисак да је устаљена пракса ређег причешћа у Цркви неко случајно и неправилно одступање – нешто што се догодило готово мимо воље и контроле саме Цркве и Светог Духа који у њој делује.

Међутим, након мало детаљнијег испитивања, такав став се испоставља неодрживим. Да бисмо разумели право значење овог развоја, потребно је покушати сагледати његову унутрашњу логику – како и зашто је дошло до промене у првобитној пракси, шта је захтевало увођење периода припреме пре примања Светог Причешћа и како је Црква тражила равнотежу између идеала честог причешћа, с једне стране, и пастирске одговорности за достојно учешће у Светој Тајни, с друге стране.

У својој Трећој беседи против Јевреја, Свети Јован Златоусти пише: „Зашто, рећи ћете, постимо током ових четрдесет дана?“ Овде светитељ мисли на дане Великог поста. „У древна времена, посебно у време када нам је Христос поверио ове свете тајне, многи су приступали светотајинској трпези немарно и без припреме. Пошто су оци схватили да је штетно за човека да тако немарно приступа тајнама, окупили су се и одредили четрдесет дана током којих људи треба да посте, моле се и окупљају се да слушају реч Божију. Њихов циљ је био да се сви пажљиво очистимо током овог времена молитвама, милостињом, постом, бдењем, сузама, исповешћу и свим другим побожним трудовима, како бисмо могли приступити Тајнама са што чистијом савешћу.“[1]

Дакле, идеал честог причешћа није укинут, али видимо да се између овог идеала и потребе за правилном припремом за примање Светих Тајни јавља тешко разрешива противречност. Присталице праксе честог причешћа решавају ову противречност на најгрубљи могући начин. Они једноставно затварају очи пред све што је речено и написано о припреми за достојно примање Светог Причешћа и засипају нас механичким избором цитата светих отаца који позивају на чешће причешће. Међутим, код светих отаца је приступ, као што видимо из онога што је светитељ написао, другачији. Припрема је несумњиво важна, и иако не постоји директна заповест да се ређе причешћује, сам захтев за припремом природно води ка томе.

Из речи Светог Јована Златоустог такође сазнајемо нешто веома важно. Одлука за ову четрдесетодневну припрему пре примања Светих Тајни је плод саборске одлуке: „Оци... сабраше се и одредише четрдесет дана.“

Нећемо детаљно испитати промене у пракси учесталости причешћа у различитим помесним црквама током векова, већ ћемо само напоменути одакле је потекла формулација и, сходно томе, пракса: „примамо причешће не мање од четири пута годишње“, што изузетно агресивно нападају евхаристијски реформатори и препородитељи. У Православној исповести Светог Петра Могиле[2], кога мрзе из разумљивих разлога, јасно је наведено: „Нека верни исповедају и причешћују се не мање од четири пута годишње, посебно током четири поста.“[3]

Јашки помесни сабор из 1642. године, а нешто касније те године и сабор одржан у Цариграду са ширим заступништвом, унели су неке ревизије у ово Исповедање, али су оставили део који се тиче учесталости причешћа. У руским и румунским издањима „Исповедања“ из 17–18. века, текст о четири пута годишње наводи се управо као општеприхваћена пракса. Накнадно, руски синодални катихизис понавља овај захтев готово дословно, указујући да је то норма коју је утврдио Сабор.

Дакле, који је кратак одговор? На страни присталица честог (на свакој Божанској литургији) причешћа имамо тенденциозне изборе цитата појединих светих отаца. Одабрани су само цитати у којима оци инсистирају на честом причешћу, а ниједном речју се не помињу ништа мање бројни цитати у којима оци инсистирају на неопходној и одговарајућој припреми пре примања Светих Тајни. С друге стране, међутим, имамо саборске одлуке и дефиниције, које у Православној Цркви имају већи ауторитет од изјава појединих отаца, без обзира колико их било.

Закључци изгледају сами по себи очигледни. Такође је добро познато да је пракса примања причешћа најмање четири пута годишње током постова које је установила Црква била општеприхваћена у време када су кољивари почели да је нападају аргументима преузетим из западних духовних струја, посебно из пијетизма и из модернизоване римокатоличке евхаристичке праксе, где се често причешће већ доживљава као знак дубље личне религиозности и моралног уздизања.

Данас, на многим местима где је установљена пракса честог причешћа, свештенство учи вернике да није потребно исповедати се сваки пут пре причешћа, већ само када имају неке веома тешке или смртне грехе. И тако се у пракси ствари враћају у ону почетну фазу, о којој пише Свети Јован Златоусти, када су „многи приступали светотајинској трпези неселективно и без припреме“.

Света Тајна покајања и исповести постепено се потискује у други план, или потпуно нестаје из црквеног живота. То признају чак и свештеници који су дуго били присталице праксе честог причешћа, видели су негативне резултате до којих оно доводи и били су приморани да признају да без јасно оствареног покајничко-моралног живота, често приступање Светој Чаши не води духовном расту, већ напротив - рађа духовни немар и замену поштовања рутинским свакодневним навикама. Дакле, наизглед побожна намера, када остане на нивоу спољашњег ритуала, неизбежно рађа мртви, бесплодни формализам.

Закључно, што се тиче праксе честог причешћа, чини се да немамо другог избора него да препознамо „дрво као зло и плод његов као лош, јер се по плоду познаје дрво“ (Мт. 12:33). Штавише, требало би да нам буде савршено јасно да пут ка оживљавању црквеног живота не лежи у механичком копирању старих облика и пракси, већ у обнављању изгубљеног поштовања и одговарајућег односа према Светом. Да, ово је тежи пут, ужи. И управо зато је прави – хришћански.

Превод: "Борба за веру"

Извор: Сајт свештеника Божидара Главева budiveren.com

__________

[1] Дела Светог Оца Јована Златоустог, Архиепископа Цариградског, у руском преводу. Први том, Санкт Петербург, 1898, стр. 674.

[2] Митрополит Петар Могила Кијевски и Галицијски био је неуморни борац за Православље у тешкој историјској ситуацији у Украјини и Белорусији у 17. веку. Канонизовала га је УПЦ МП за локално поштованог светитеља 1996. године, а 2005. године његово име је уврштено у Месецослов Московске патријаршије.

[3] Правословное Исповедание Кафолическој и Апостольской Церкви Восточности", Део II, питање 90; упоредно руско изд. Санкт Петербург, 1839.