Већ дуго у хрватској јавности, појединачно и на скуповима, у медијима и на друштвеним мрежама, упорно кола мантра о логору смрти Јасеновац као стратишту Јевреја, Рома и Хрвата-патриота у НДХ, уз напомену да је тамо било и „случајева злостављања Срба”.

Домаће и светске библиотеке и историјски архиви крцати су документованом грађом о страшним злочинима усташа и владе Анте Павелића, подржане католичким клером (Степинац и други), злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима, страдалим не само у комплексу логора Јасеновац (120 квадратних километара) већ на целој територији НДХ. Поред јасеновачког комплекса, постојали су и бројни мањи, локални логори: Лепоглава, Јадовно, Винковци и други, као и локални „преки судови” за српски живаљ, по целој територији под контролом снага Павелићеве владе (Госпић, Бјеловар, Тузла и др.).

Број убијених заточеника у Јасеновцу, у историјској литератури и медијима, зависно од извора, креће се од неколико десетина хиљада до више од милион деце, жена и мушкараца. Најчешће се цитирају наводи француског историчара Едмона Париса (Геноцид у сателитској Хрватској, 1941–1945): 750.000 Срба, 60.000 Јевреја и 26.000 Рома. Свирепи поступци убица и бестијални методи мучења жртава, невиђени још од католичке инквизиције, потресли су и најокорелије немачке официре и дипломате стациониране у НДХ. Највећи светски експерт за геноцид Гидеон Грајф утврдио је и описао 57 најмонструознијих начина мучења жртава: клање ножем, ударце у главу маљем, забадање дрвених клинова у уши, располућивање тела дворучном тестером и друге, нормалном уму незамисливе.

Дијаболично семе усташтва, нажалост, није сасушено 1945. и проклијало је временом у горке плодове који су и данас на хрватској трпези. Завршена је „операција Јасеновац”, али су изведене операције „Бљесак”, маја 1995, и „Олуја”, августа исте године. Оно што је трајно остало до данас, као одјек крваве славе НДХ, младица изникла из истог семена зла, уобличено је у застрашујућим поклицима „за дом спремни” и „убиј, убиј Србина” и антисрпским актима где год се може, укаже или створи прилика. После Јевреја, најтрагичније страдали народ у Европи током Другог светског рата – од усташког геноцида, бива обележен као геноцидан. Шта је Србија урадила у одбрану? Где су споменици, музеји (одистински, не једна канцеларија), предавања, семинари, поглавља о геноциду над Србима у НДХ у школским уџбеницима историје, датуми страдања из тог доба као државна обележја?

Јермени и Јевреји поштују своју традицију и не заборављају епска страдања својих предака. Тај пламен, као олимпијска ватра, за њих вечно букти. А наш? Није ни запаљен.

Тика Јанковић, "Политика"