Већина људи и даље мисли да Ватикан стоји изнад глобалне структуре моћи. То није истина. Године 1832, под папом Гргуром XVI, Папска држава је банкротирала. Након Наполеонових ратова, побуна и година корупције, Рим није имао новца за управљање.

Тада је интервенисала банкарска породица Ротшилд.

Џејмс Мајер де Ротшилд из Париза и Карл Мајер фон Ротшилд из Напуља понудили су папи огроман зајам - приближно четири стотине хиљада фунти стерлинга, што је еквивалентно неколико милиона скудија - у замену да постану званични банкари Ватикана.

Договор је био без преседана. По први пут у историји, један папа се нашао финансијски зависним од јеврејске банкарске куће.

Када се Карл Ротшилд састао са Гргуром XVI да би закључио споразум, било му је дозвољено да пољуби папину руку, а не ногу.

Тај један гест је говорио више него што би могао било који документ.

Од тог тренутка, духовна моћ је уступила место финансијској моћи.

Неколико година касније, кардинал Тости је покушао да ослободи Ватикан од контроле Ротшилда проналажењем других поверилаца, али није успео.

Дуг је остао, као и зависност.

Ово је означило почетак тихог потчињавања Ватикана глобалним финансијама, које никада није заиста престало.

Црква и даље може да говори у моралним терминима, али јој је финансијска полуга одавно одузета.

Ротшилди нису само позајмљивали новац папи; купили су утицај над једном од најстаријих институција на свету.

Од тада, Ватикан је играо своју улогу у истој мрежи контроле која управља нацијама, тржиштима и ратовима.

Да бисмо разумели ко данас влада, не морамо гледати у олтар, већ у рачуноводствену књигу.