|
Када је Ниче написао: „Бог је мртав! Бог неће васкрснути! Ми смо га убили!“, дијагностиковао је кризу у европској цивилизацији: стари темељи морала, смисла и поретка срушили су се под налетом науке, скептицизма и прогреса.
Човечанство је стајало на ивици нихилизма и одлучило да ако (као што је написао још један велики мислилац, Фјодор Достојевски), „Нема Бога, онда је све дозвољено“. „Сопранови“ преносе ову дијагнозу у Њу Џерзи крајем 20. века. За Тонија Сопрана и његову породицу, „Бог“ је мафијашки кодекс части, традиције и поштовања. Овај свет, некада наизглед непоколебљив, налази се у стању активног распада до почетка серије. Тонијеви напади панике, који га воде до ординације психијатра др Мелфија, физиолошко су отелотворење нихилистичког терора који је описао Ниче. Његова свест и тело протестују због бесмисла постојања у стварности где су стари идоли срушени, а нови нису настали. Сеансе психотерапије постају замена за исповест, покушај да се пронађе нека врста подршке. Свет мафије у серији „Сопранови“ је микрокосмос који доживљава последице „смрти Бога“. Закон ћутања (омерта) и концепт „поштовања“ постали су празна реторика, цитирана речима, али систематски кршена делима. Моћ и новац остају једини прави богови, али не могу да попуне егзистенцијалну празнину, што рађа дубоку меланхолију која прожима целу серију. Тонијева жеља за доминацијом, његов бес и стална борба за моћ су живо, мада искривљено, отелотворење ничеанске „воље за моћ“. Међутим, Тони није натчовек, већ трагична пародија. А његов презир према модерној Америци одражава ничеански презир према „последњем човеку“ – ситном, задовољном створењу које се бави само удобношћу и потрошњом. Наследници овог пропадања – Кристофер Молтисанти и Ентони млађи – демонстрирају два различита пута деградације. Кристофер очајнички покушава да верује у романтизовани мит о мафији. Он тражи смисао и признање унутар система који га на крају уништава. Еј-Џеј, насупрот томе, представља логичан исход овог процеса. Он је „последњи човек“, рођен у свету где је „Бог мртав“. Наследио је очев цинизам и егзистенцијалну меланхолију, али ни његову снагу ни његов архаични осећај дужности. Финале серије, када изненада видимо црни екран, је савршен ничеански крај. Не пружа никакав одговор, никакву утеху. Оставља нас саме са том веома застрашујућом, али ослобађајућом празнином која је главни изазов нашег времена: потребом да самостално, без гаранција или готових рецепата, пронађемо снагу у себи да створимо сопствена значења и вредности у свету где они више не постоје. |