ОБМАНА ВЕРНИКА

Ово је текст из 2010. године, али темељно даје објашњење развоја екуменистичког покрета и његових замки које су ових дана кулминирале и формалном Унијом...

+ + +

1) Последњих педесет година, православни су често слушали и гледали најнеправославније изјаве и манифестације и то не само од стране инославних него и од својих пастира који су тиме показали своје савршено папофилство тј. да су већи јеретици од самих јеретика – паписта.

а) Неправославне изјаве ови православних патријараха, архиепископа, митрополита, епископа – дакле клирика и теолога су многе.

 Њихово је заједничко безаконовање је да Православље више није Једина Света Саборна и Апостолска Црква коју исповедамо у Символу Вере. Они верују да се налазимо у истом стању као и «сестра» - папистичка Црква. Објављују да је духовни вођа папокатолицизма – папа, први епископ свеопште Цркве Христове и да је он њихов брат предстојник. И још су уз то сагласни да је јединство две «Цркве» већ «скоро потпуно» по уверењу папе Павла VI који је 1972. изјавио:

 «Са Православном Црквом налазимо се у скоро савршеном заједништву».
 Другим речима по папи Павлу VI јединство је настало али још није «савршено»!

Ово гледиште се до данас учестало подражава и од латинопаписта и од паполатинофила са Фанара. И с једне стране то је тачно.

Истина је да се јединство заиста догодило! Оно што још преостаје је једино откривање тога верницима као и прихватање тога од њих.

То ће се међутим догодити онда када се папа и патријарх причесте из заједничке чаше, као што се уосталом већ причешћују након 1965. у многим случајевима остали клирици и лаици обе «Цркве».

 Данас велики део православног народа очигледно није узнемирен могућношћу једног таквог јединства са папом!

Опасно су отупели осећајни органи Православља.

За то је одговорна у првом реду равнодушност њених пастира. Нису поучили народ нити га уче сагласно с учењем и борбеним примером светих Отаца у питањима вере. Очигледно они не познају и нису никада окусили Православље.

Тако паполатинофили патријарси, архиепископи и остали пастири тек мало по мало показују јединство које је 1965. успоставио папа са ондашњим патријархом Атинагором. Они верују да ће на тај начин избећи непожељна и за њих тешка противљења од стране верног народа Божјег због те њихове издаје.

б) Антиправославна изражавања паполатинофила пастира Православне «Цркве» су такође многа.

Најкарактеристичније су «заједничке молитве», помињања на службама папиног имена као православног епископа, «саслуживања» папа и патријараха, продирање франачке (- латинске) теологије на просторе Православља те давање «Светих Тајни» верницима паполатинима што и значи «заједничка чаша».

Тако нешто се догодило у много пута као нпр. 2002. у Равени, када су Вартоломеј и Атанасије архиепископ Албаније безобзирно причестили и православне и паписте!

Остале манифестације папофила јерараха су дијалози како онај «дијалог љубави» тако и онај тзв. «теолошки». У овај последњи Атинагора баш није веровао и ниподаштавао га је, посебно његове теологе.

Док са друге стране ни један православни верник не може да укаже поверење и поштовање таквом начину „теолошког дијалога“ у форми у којој се он данас спроводи.

Нити је такође могуће икада иједном православном вернику да пружи своје поверење и поштовање према теолозима оданим папофилима са Фанара, и све то из разлога који нису Атинагорини.

«Теолошки дијалог» се по Атинагори одвија по светском моделу (!) с базом у сједињујућим а не раздељујућим теолошким питањима између Православља и папизма. Разговарају дакле они тј. папофили теолози са својом браћом папистима и решавају да су сагласни у ономе... у чему нема несугласице од почетка!

Јавности су познате сагласности као она у Баламанду 1993. на којој је озакоњена Унија као правилно стање и као модел јединства «Цркава».

 Осим тога познате су и размене посета између папских и папофилских поглавара с неукусним свечаности како у Константинопољу тако и у Ватикану али и у Грчкој која је први пут после раскола угостила јеретика папу.

 Због свега тога, да се то догодило у старија времена, подигли би се не само пастири Цркве него и сви верници. Прекинуло би се општење са сваким (таквим) јеретичким епископом и с оним који би општили са њим.

То значи да би остали у Цркви само они који би прекинули општење с њим.

Напротив, нечасне патријархе који би се прикључили злослављу, као што то данас раде папофили патријарси, архиепископи, епископи, остали клирици, монаси и лаици, сматрали би самим собом одсеченим од Цркве.

 Од тренутка кад неки члан Цркве који заузима било који положај у њеном телу падне у злославље или општи – заједничари с неким од оних који су пали у јерес, престаје бити њеним чланом.

Нити може бити патријарх, нити архиепископ или епископ, нити свештеник или монах, нити обичан члан Цркве, нити се може звати хришћанином!

в) Атанасије Велики упитан о некоме ко је отпао од истините вере каже да такав: «нити јест нити се може назвати хришћанином».

А Свети Иринеј каже да који су - изван истине, они су – изван Цркве.

 Истина је Христос (Јован 14,6).
 Тим пре такав не може бити патријарх, архиепископ, или какав други клирик зато што нема апостолско прејемство (наслеђе у хиротонији) нити благодат Светога Духа.

Супротно томе веровао је Атинагора.

На једном сусрету у Риму (16.10.1967) са папом Павлом VI, рекао му је:

«Ви сте носилац апостолских дарова и наследник плејаде светих мужева који се прослављају у поретку као први по части међу престолним Црквама у икумени (васељени)»!

 Свети Григорије Палама каже да су «они који су одсечени од Цркве и на које је бачена анатема отпали од православне вере јер не исповедају и не верују да је Дух Свети говорио кроз пророке као и да је Господ који се у телу јавио, озаконио све оно што су апостоли послани од Њега проповедали, а оци наши и њихови наследници нас научили.»

2)Православни данас с немиром и страхом гледају провокативне изјаве и манифестације својих епископа. У свакој од њих виде још један даљњи корак ка њиховом јединству са папом.

Јединство међутим није нешто што се припрема да би се остварило у будућности.

Јединство се догодило!

Оно се сада само реализује у пракси методички, мало по мало.

 То је први утисак који може стећи неко ако и не зна како дејствују богоборне силе да би постигле јединство «цркава» у оквирима папског екуменизма и свеопште глобалне религије.

3)Начин на који су паписти и велике личности папофила са Фанара планирали јединство је врло карактеристичан и препреден. Ослањају се на обману и насиље. Исту методу су употребљавали и у прошлости, као што су одлуке њихових псевдосабора у Латерану (1215.г.), Лиону (1274), Ферари – Фиренци(1433).

Знају разни «најсветији» и «нај - најсветији» да јединство Православља с папизмом не може никада настати на чист и частан начин. Исту методу обмане и силе употребљавају и данас.

 а) Сада ћемо изнети начин на који је патријарх Атинагора 1963. покушао изиграти монахе светогорце да не протествују због његових антиправославних деловања које је тада имао намеру да спроведе.

Блажене успомене монах св. манастира преподобног Григорија на Св. Гори о. Андреј тада је писао:

«Јуна 1963. дошао је васељенски патријарх Атинагора на Свету Гору на прославу њене хиљадугодишњице. На прослави није учествовао наш манастир сматрајући патријарха штетним. Пре његовог одласка, Управа светогорске заједнице организовала је теолошки скуп на којем је говорила и његова Богољубива Светост. Он је тада изрично рекао да «ми православни не мислимо жртвовати ни једну јоту. Ко је отишао нека се врати.» И према тој његовој проповеди закључисмо да га неправедно оговарају.»

 Игумани блажене успомене Гаврило св. манастира Дионисијат и Висарион св. манастира Григоријата отвореном посланицом надопуњују:

«Недавно смо чули, Ваша светости, Ваше ставове у говору који сте одржали у Кареји поводом хиљадугодишњице Св. Горе да «света наша Црква не прихвата ниједну замену или измену онога што она учи у пуноти истине у вери и богослужењу.»

Са отачком умереношћу и простодушношћу светогорских отаца изјављујем да ако нам у дијалогу неправославни кажу на пример да примају све наше али желе да ми испунимо само једну њихову жељу, да обесимо иконе малчице више, уверавам Вас с нашег положаја да ми чак ни то нећемо допустити.

Ово уверење испунило је наша срца радошћу и весељем и сачувало ревност у дубини душе.»

 Није ли Атинагора преварио простодушне оце таквим речима?

б) Један човек који је са пажњом пратио и прати многе од метода паписта и папофила у вези с питањем јединства је протопрезвитер о. Георгије Металинос професор и декан Теолошког факултета у Атини.

Објашњавајући посету архиепископа Христодула Риму у децембру 2006., о. Георгије пише између осталог ово:

«Постоје наравно митрополити који јасно разумеју шта се догађа али ћуте или протествују млако «због чувања јединства» како нам кажу! Али, постоје и други који или не разумеју тежину таквог отварања или и сами прихватају папску «цркву» као Цркву Христову са светим тајнама и благодаћу. За њих је јединство постигнуто или никада није ни престајало постојати.»

 в) Један други једнако учен теолог и познавалац припремања потчињавања Православља папи (у сфери паписта и папофила) је протопрезвитер о. Теодор Зисис, професор на Теолошком факултету у Солуну. У свом недавном чланку о. Теодор З. пише о данашњим паполатинофилима које сматра пуно опаснијим од оних из XV века у Ферари - Фиренци.

 Они су тада каже, «зацртали и сковали јединство тајним споразумима, без да известе о томе све чланове изасланства да не би дошло до противљења, исто као што се ни данас не извештава верни народ који због тога не схвата да јединство већ постепено настаје; суштински је напредовало са заједничким молитвама, саслуживањима и узајамним црквеним признањем све до степена заједничке чаше, да би се и званично дошло до једног простог запечаћења и проглашења већ оствареног јединства.»

 У једном другом чланку о. Теодор доноси извештај протосинђела митрополита Италије Генадија о јединству Цркава како га је пренео отац Арсеније Компујас из Навпакта.

Према овоме (извештају) «православни и папска курија сложили су се и потписали јединство. Не објављујући међутим догађај рачунајући на могућности протеста верног народа!»

г) Исто гледиште изразио је пре неколико година учени игуман Св. мана. Григоријата на Светој Гори о. Георгије Капсанис који је писао:

 «Све више се објављује да Васељенска патријаршија више не сматра папу и Римокатоличку цркву за јеретике, расколнике и заблуделе, прихвата папску цркву као «свету», њену главу ако «светог», «блаженог», због чега и служи заупокојене службе.

Кажу такође да јединство само што није настало и само је ствар метода како успоставити светотајинско општење, због којег пуном паром идемо у теолошки дијалог који ће заобићи догматске и еклисиолошке разлике а бавиће се углавном светим тајнама, само зато да би убрзали успостављање сватотајинског општења!»

д) Осим горе наведених сведочанстава о постизању јединства Цркава која потичу од толико поверљивих особа које су познате по својим осећањима према Васељенској патријаршији, имамо још једно.

Долази од једног борбеног и православног јерарха, митрополита Флорине Августина Кандиотија који је 1980. написао следеће:

«Јединство, тј. псевдојединство је договорено. Договорено је на тајним састанцима Истока и Запада, састанцима политичке, економске и религиозне природе а мозак свега је папа.

 План за остварење циља развија се по фазама, поступно, без знања православног народа који ће једног јутра бити изненађен кад чује да је уједињење успело!

Предуслов за то су заједничке молитве православних са западнима које неки на чудан начин желе оправдати.

 Није претерано ако кажемо да се налазимо у периоду страшних дана за православну веру. Завршава се дубока и велика издаја какву нисмо способни ни замислити!»

Јерарх Православне Цркве митрополит леонопољски Никодим (Александријска патријаршија) дао је изјаву у којој каже:

 «Карактеристично је да се у католичким круговима говори да ће се ствари средити тајно и без знања пастви две Цркве. С таквим клирицима паства ће се наћи у већ свршеном чину.

Шта ће се догодити са паством западних, не знамо. Али што се тиче наше Цркве, стрепимо за благочестиви народ, кад се расветли оно што је сада у тами извршено и скројено и кад се открије да су они који су задужени да штите Цркву и њену паству, постали кривци за њено уништење.»…

Наставиће се...