Христос је међу нама, драги моји читаоци!

Оно што се догодило у Изнику (раније Никеја), граду где је формулисан Никејски Символ вере, где су Оци Сабора храбро одбацили свако искривљавање истине, требало је да буде тренутак страхопоштовања и одговорности.

Сваки теолошки догађај овде мора да дише духом Никејско-Цариградског Символа вере, не само његовим речима већ и његовом непоколебљивом строгошћу у питањима Истине.

Међутим, управо овде се појављује горка иронија: сећање на Сабор, који је потврдио догматску истину, користи се као оправдање за замагљивање догматских граница, а реч „јединство“ постаје реторика која прикрива процесе који имају мало везе са Истином. У светлу овога, речи апостола Павла о „људокрадицама“ (1. Тим. 1:10) посебно дирљиво одјекују данас – онима који, користећи духовни ауторитет, благе речи и уверљиве изговоре, воде људе тамо где им Христос није заповедио – у духовно клање.

Ово покреће низ питања.

 1. Зашто патријарх Вартоломеј тражи јединство са католицима, а не чини ништа за јединство унутар православног света? Ово је најважније и најболније питање. Ако је некоме искрено стало до јединства Цркве, логично је да је први и најхитнији корак исцељење унутарправославног раскола, који је данас достигао ниво какав није виђен од Великог раскола.

Гледајући шта се дешава, постаје јасно да прави напори нису усмерени на обнављање унутрашњег православног мира.

Пре свега, одсуство било каквих корака ка обнављању евхаристијског јединства између Помесних Цркава је упечатљиво. Без овога, сваки разговор о црквеном миру постаје празне речи. Али чак ни то није довољно - не видимо знаке покајања за једностране и отворено антиканонске поступке који су довели до садашње кризе.

 Уместо покушаја да се исправи учињена грешка, призна одговорност и врати саборност, долази до учвршћивања претходне линије.

Као резултат тога, уместо скромне потраге за јединством, сведоци смо наставка претходне политике „први без равног“, мешања и једностраних одлука које само продубљују ране уместо да их лече.

 Тако се, корак по корак, ствара утисак да циљ уопште није мир, већ потврђивање сопственог ауторитета под маском бриге за „јединство“.

 У том контексту, говорење о „јединству са католицима“ уз игнорисање сопственог подељеног дома изгледа мање као тежња ка истини, а више као политички пројекат, где „јединство“ постаје алат, а не врлина.

Свети Оци су више пута упозоравали: рушитељ унутрашњег мира Цркве никада не може бити спољашњи миротворац.

Мир стечен манипулацијом није мир, већ замка, управо оно што предатори искоришћавају.

2. Зашто није учињен покушај поновног уједињења целе православне породице?

Ако отац почне да тражи помирење са странцима пре него што се помири са својом децом, то покреће питања. Али унутар црквене сфере, ово је такође канонско кршење. Канонски принцип саборности није апстракција, већ практични закон живота Цркве: ниједна Помесна Црква нема право да делује као „прва без равних“, јер такво понашање руши равнотежу и братске односе међу Црквама.

Из овога следи хитан закључак: питања која се тичу црквеног јединства и поретка морају се решавати саборно, у присуству и уз сагласност Помесних Цркава, а не вољом једног центра.

Сходно томе, неприхватљиво је уздизати приватно мишљење – чак и мишљење ауторитативног јерарха – изнад мишљења Цркве Христове у њеном саборном изражавању.

Када се лична иницијатива ставља изнад саборности, то више није пастирска брига, већ злоупотреба власти.

Стога су сви једнострани кораци предузети без саборске сагласности и канонски незаконити и духовно штетни за Цркву.

Када цариградски патријарх делује на несаборски начин, заобилазећи све остале, а затим то прикрива „бригом за васељенско јединство“, то је оно што су Свети Оци називали маском побожности, прикривајући вољу за моћ, а не вољу за истином. Ово гажење канона под уверљивим изговором је управо оно о чему је Христос говорио: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у овчијој кожи...“ Управо тако делују предатори: благе речи – али оне не воде миру, већ јединству.

3. Зашто се јединство са католицима ставља изнад верности православној саборности? Католици нису непријатељи, али наше теолошке разлике нису нестале. Имамо различите еклисиологије, различита схватања примата, благодати, Цркве као такве. Никејски символ вере је само темељ, а не целокупна грађевина теологије.

Слављење „јединства“ када оно не постоји је облик духовне обмане. Читава историја Цркве сведочи да нема јединства ван Истине. Данас је то заборављено. А најстрашније је то што су заборављени тамо где би требало да буду први чувари сећања.

4. Зашто су такве иницијативе опасне?

- Оне воде стадо Христово у пропаст. Када се, у тренутку највеће унутрашње кризе, усред најоштријег раскола унутар православља, предузимају демонстративни кораци према католицима, то више није теологија, већ преусмеравање правца. То је покушај да се свету поручи:

„Истинско јединство је са Римом, а не са нашом православном браћом.“

Тако се рађа де факто јединство – не потписано на папиру, већ манифестовано у симболима, заједничким догађајима, заједничким изјавама и теолошком скретању. Управо су то духовна „уста“ на која упозорава апостол Павле, називајући их људским предаторима: они прво освајају поверење обичних људи не силом, већ осмехом, приступачношћу и привидном бригом, да би их касније довели не до Христа, већ до њихове сопствене воље.

Успоставивши везу поверења, они су вешти у замени јасних канона дипломатијом: уместо јасног канонског поретка, користе меке формуле, вербално жонглирање, компромисе и апеле на „дух времена“, који делују флексибилно и миротворно, али у ствари подривају канонски темељ Цркве. Ову замену прати још једна техника: успављују будност лепим речима и свечаним фразама, тако да се пажња пастира и народа скреће са суштине – догматске и канонске верности – на спектакуларне слике и грандиозне декларације.

Тако вукови делују не нападом, већ шармом. А резултат је најопаснији: спољашње јединство се уздиже изнад унутрашње истине – заједничке фотографије, заједнички догађаји и симулакруми заједнице су важнији од истинског евхаристијског и догматског јединства.

Тако, корак по корак, спољашњи изглед замагљује унутрашњу стварност: стадо је остављено потпуно збуњено, а канонска саборност и истина замењене су моћи и дипломатијом. Управо је то деловање људских вукова у овчијој кожи.

5. Шта треба учинити? Постоји само један одговор: повратак духу Никејско-цариградског исповедања, унутрашњој трезвености и строгости која је водила Оце Сабора. Они су нам оставили не само формулу вере већ и начин организовања црквеног живота, где преовладава Истина, а не политичка сврсисходност. Стога је прави пут данас потпуно другачији од оног којем сведочимо.

Пре свега, потребно је истинско покајање за раскол унет у Православље, за једностране поступке који су уништили саборност и изазвали данашње ране. До покајања, све остало је пука реторика.

Затим, потребна је саборска дискусија о проблемима са свим Помесним Црквама. Само заједничка Трпеза, заједничка молитва и заједнички разговор могу вратити изгубљено поверење и успоставити црквени поредак, а не дипломатске иницијативе једне епархије.

Следећи корак мора бити обнављање евхаристијског јединства унутар самог Православља, јер без њега, сваки спољашњи „загрљај“ и гестови добре воље према другим конфесијама су лажни сигнал.

Не може се говорити о јединству са странцима када је сопствена породица подељена, а рана унутра још увек тиња.

И на овом чврстом темељу може се чути заједничко православно сведочанство свету, засновано не на дипломатији и политичким интересима, већ на верности Истини и непроменљивом Предању.

Тада ће глас Христове Цркве свет чути јасно као што је то чинио кроз уста Светих Отаца у Никеји.

Тако би велики Оци прославили сећање на Сабор – и тако би њихови наследници требало да славе данас, ако се труде да буду чувари Истине, а не њени управници.

Оно што се догодило у Изнику није био само теолошки форум или културни догађај. Ово је симболичан гест који указује на правац који је изабрала одређена црквена група: не ка православној саборности, већ ка новом јединству.

И управо овде речи апостола Павла оживљавају са посебном снагом: „Закон је дат... убицама, блудницима, хомосексуалцима и разбојницима...“ (1. Тим. 1:10).

 Разбојници нису само злочинци прошлости. Они су они који одузимају слободу савести Цркве, замењују истину дипломатијом и воде људе у духовну замку, скривајући се иза имена мира.

Данас се од сваког православног хришћанина захтева да буде трезвен, да се моли и да разликује духове.

 Јер ово нису лака времена.

И не долази свако „јединство“ од Светог Духа.