Сви хришћански светитељи били су богати смирењем. Што су год више духовно узрастали и били све богатији врлинама, били су све смиренији, и у томе били слични родном дрвету, које се под теретом рода на њему све више земљи савија. Да наведемо само два примера.

Једног дана дође у манастир светог Саве Освећеног, у околини Јерусалима, неки непознат човек, по имену Јован, и замоли игумана Саву да га прими у манастир.

Игуман га прими и одреди му да служи људима који су у то време подизали гостионицу.

Јован им је ревносно служио: кувао им храну, доносио воду, додавао камен и други материјал за зидање.

После тога у манастиру почну да праве ћелије за нове монахе, и опет би одређен Јован да им помаже. Он је то чинио са великим смирењем, кротошћу и љубављу.

После три године игуман му повери дужност економа у манастиру.

И ову дужност он је вршио на опште задовољство свих и манастир материјално унапредио.

Ради његове побожности и усрдних трудова игуман Сава зажели да Јован буде рукоположн за свештеника, па га одведе у Јерусалим и замоли патријарха Илију да га посвети.

Чувши молбу игуманову, патријарх позове Јована да са њим насамо о томе поразговара.

После разговора патријарх изађе и саопшти игуману Сави да Јован не може бити свештеник.

Ово саопштење поразило је игумана као гром, и он, по повратку у манастир, паде пред Богом на земљу и са сузама завапи Му:

„Зашто си, Господе, учинио са мном тако, сакривши од мене живот Јованов? Ја сам мислио да си га Ти изабрао и да је због светог живота достојан свештеничког чина; међутим, он се пред Твојим величанством показао као суд непотребни и недостојни“.

Кад се тако молио и плакао, њему се изненада јави анђео Господњи и рекне му: „

Знај да Јован није непотребни суд, него суд заиста Богом изабрани. Он зато не може да буде свештеник, пошто је одавно епископ“.

После ових речи, анђео ишчезне, а зачуђени игуман похита Јовану у његову ћелију, загрли га и рекне му:

„Ето, оче Јоване, ти си од мене сакрио твоје епископство, али ми га је Господ открио“.

Јован је после тога признао да је он заиста епископ, али је тајно оставио епархију, из љубави према усамљеничком животу и свога смирења (Четиј минеј, 3. децембар).

Кад је земљотрес порушио Антиохију, град у Малој Азији, за време грчког цара Јустина (у 6. веку), цар пошаље војсковођу Јефрема и заповеди му да предузме што треба да се град обнови.

Војсковођа дође, скупи много радника и започне обнову града.

Једном док су се радници после заморног рада одмарали, Јефрем их је посматрао.

Његову пажњу привукао је један радник, поцепан, прашљив и изможден, који је дремао, а од њега се до неба извијао некакав огњени стуб.

Војсковођа му приђе ближе и посматрао га са чуђењем.

Кад се радник пренуо из сна, Јефрем га запита ко је и одакле је.

Радник му одговори да је сиромах, станује у истом граду и, да би могао живети, ради као и остали.

Али се војсковођа није задовољио таквим одговором него га закуне живим Богом да му каже истину ко је он.

 Тада му је радник признао: „Епископ сам, али рали Бога смирио сам се, сакрио свој чин и дошао овде као сиромах да радим“.

 Кад је Јефрем то чуо, узвикнуо је:

„Господе колико је много Твојих слугу, који Ти тајно служе!“ После овога епископ се убрзо сакрио, да би избегао људске похвале

(Житије светог Јефрема Антиохијског, 8. јуна).