"Када су питали старца Пајсија шта мисли о Амфилохију, овај је кратко одговорио ”колово фиди” на грчком: ”змија без репа”. Та одредница о змији отровници је била једна врста предсказања"

 "Атанасије је у почетку био добар и ја сам га уважавао. Међутим, потпуно је изгубио веру... до промене је дошло када су му припретили Американци (Хашким трибуналом)"... он је био тајни екумениста, ја сам то објавио на сајту борбазаверу (сви текстови др Миодрага Петровића на нашем сајту могу се прочитати овде:).

 "Иринеј Буловић, Атанасије и Амфилохије су гурнули цркву у екуменизам"

  "Док је био митрополит загребачко-љубљански, Порфирије је упитао шта професор Миодраг мисли о њему? Пренесите му молим вас да Миодраг вели да Порфирије исувише кади Хрватима. И то му је пренесено. До чега смо данас дошли, до те изјаве његове да је у љубави са Загребом и тиме пркоси другима. Народ каже чиме се паметан стиди, луд се поноси"

+ + +

Био сам у гостима код професора Миодрага Петровића. Сваки пут када се видимо уживам у тим разговорима где је централна тема увек Законоправило и стање наше цркве данас. Јуче смо у разговору провели добрих 3 сата, које нисам ни осетио. Желим да поделим са вама неколико детаља, наравно уз дозволу професора.

Професор је пример старог српског академика каквих данас више нема. Највећи је познавалац црквеног права и историје српске цркве. Са својих 88 година (1936. године рођен) изузетно бритко размишља и свега се детаљно сећа. Мислим да није потребно да помињем да је он превео, истражио и приредио Законоправило Светог Саве, најважнију књигу србске историје.

Књиге за читаоце блога

Хтео сам да помогнем читаоцима блога да дођу до књига. Међутим, нисам очекивао колики је то посао и обавеза. Не бавим трговином књигама и план ми је да једном у месец-два одем по књиге за оне који поруче, док књига има.

Књиге су скупе и нису за свакога. Скупе су јер једноставно су огромне, штампане на квалитетном папиру и урађене у кожи. Када кажем нису за свакога хоћу да кажем да се надам да ће доћи у руке оних који ће их прочитати, а не само да стоје у полицама. Професор сваку књигу заведе на име онога ко је ту књигу купио. Немојте их куповати ако су ван ваших могућности тренутно, постоје у скенираном облику и можете их читати. Није идеја да се прави што већа продаја и заради новац већ нам је жеља да ширимо Савину реч.

Две књиге Законоправила су тешке око 7.5 кг, уз цео комплет са 6 књига истраживања професора Петровића имају око 10 кг. Када сам се прихватио задатка нисам очекивао да ће толико људи тражити књигу нити сам имао појма колико ће то физички бити тежак задатак. Три пута сам тог дана све књиге рукама пренео. Тек када треба да однесете три комплета у пошту да пошаљете некоме, тада схватите да неможете 30кг носити у рукама, да то треба посебно упаковати, да се не смеју оштетити, због тежине требају вам колица, а трошак слања и паковања је велики. Све у свему није једноставно како сам ја то мислио да ће бити и праштајте због спорости моје.

Ова књига је кључ повратка православљу онаквог каквог га је Свети Сава успоставио. Говорим о чистом правоверју без лажи, без ”љубави у Христу” са јеретицима, без манипулација и политиканства, без Грчких мудролија кроз нашу Богословију, без удбашких попова и без јеврејских фондова.

Помислили би сте да су сви епископи српске цркве узели барем по један примерак ове књиге. Међутим професор каже да је само један епископ узео примерак књиге – Фотије. Остали ћуте, праве се мртви.

Сазнајем од професора једну изузетно важну чињеницу, а то је да је Законоправило 1939. одлуком Сабора архијереја СПЦ проглашено званично књигом којом ће се управљати у СПЦ. Та одлука није повучена, нити преиначена али се практично не примењује. Пишем ово да би наши епископи знали да имају утемељење и у новијим правилима СПЦ да се позову на одредбе Законоправила.

Професоре, хтео сам да вас питам, који је по вашем мишљењу однос између Законопраивла и Душановог законика? Да ли је можда Душанов законик донет као ”градски закон” и допуна у тренутку када су грчке територије ушле под управу српске цркве?

”Донекле је тачно, то што кажете. Међутим, знате због чега је био неопходан Душанов законик у односу на Законоправило? Првих осам чланова, војује против римокатолика. ”Ако неки латински поп… да се казни..,” то су ти чланови. Дакле, законик је имао као задатак да се сузбија римокатолицизам који је продирао јер су мисионарили. Душан је само наставио оно што су пре њега радили Немања и Сава.

И касније у време деспота Ђурђа Бранковића за време од 1439.-1449. нико од историчара није написао ко је био патријарх СПЦ, тог податка нема чак ни у књизи владике Саве Шумадијског који је објавио књигу ”Српски јерарси” и на основу ње постао дописни члан САНУ. Нико није написао, сви су остављали празан простор.

Ја сам пронашао у једном руском поменику из времена деспота Ђурђа у том периоду црква има ”Теодосија патријарха српског”. А зашто је то значајно и зашто нема његовог имена? Није дозволио да се иде у Фиренцу (Ферару) на унијатски сабор. Једино је српска црква одолела и није отишла на тај сабор. Нудили су паре са византијског двора и из Ватикана, Турци притисли, немаштина и тешко стање али нису примили паре јер нису хтели да иду на сабор.

Ђурђа Бранковића је обрађивао високи римокатолички прелат да прихвати и пошаље делегацију у Фиренцу. Ђурађ је одговорио ”Мене мој народ сматра мудрим владаром и ако би ја то прихватио сматрали би да сам сишао са ума…”. Читав православни свет је отишао тада на тај сабор али Марко Ефески је једини одбио да потпише. Изнуривали су га глађу, нудили му свашта али није пристао. Кад је папа питао да ли је потписао и он, рекоше му да није, папа рече ”онда ништа нисмо урадили”.

Наставили смо разговор и одјекују ми у глави речи професора: ”Мисионарите, ширите Савину реч.” и ”књиге су као реке оне ће наћи пут себи...”.

Докторат из Атине

Професор ми показа његов докторат са универзитета у Атини. Тема доктората је ”Номоканон у 14 грана и византијски коментатори (време Ираклија 6. век). Прилог науци односи између епископа старог и новог Рима.” У том раду је професор војевао против епитета ”васељенски патријарх” и каже да непостоји та титула већ само ”цариградски патријарх”. Каже да су Грци то присвојили накоп пада Цариграда од Латина.

Богами велики рад са још већом библиографијом и цео је написан на грчком језику. Професор је био студент чувеног професора Сергеја Троицког, стручњака за црквено право и великог истраживача грчких номоканона.

У то време рад се штампао три месеца пре полагања доктората и поделио би се свим професорима који ће бити на одбрани доктората. Сви професори су имали три месеца да запишу своја питања и проуче то како би могли да оспоре сваку тачку у раду. Без обзира да ли сте положили или нисте рад је био заведен у библиотеци. Замислите шта значи у Грчкој докторирати на тему Законоправила и успети одбранити тезу и добити титулу доктора наука?

Професор је одбранио своју докторску дисертацију са 10тком и за то добио велику новчану награду. Професор Троицки је био зачуђен како је професор успео да одбрани свој рад у Атини.

Свети Тихон Светогорац

Свети Тихон Светогорац био је духовник Светог Пајсија Светогорца. Професор Петровић је замолио старца да се сликају. Старац је радио нешто око баште и био је везао браду у чвор. За сликање је одвезао тај чвор па се то и може приметити на слици.

Свети Тихон је био Рус са Дона и изузетно цењен духовник. Грци су били љубоморни што је један словен уживао такав углед на Светој Гори. Био је у Јерусалиму тамо учио и дошао у Свету Гору, замонашио се и био подвижник првог реда.

Тихон је живео сам у келији и био је велико-схимник. Каже професор тешко је бити велико-схимник јер то између осталог подразумева да монах спава у ковчегу и сваки дан изговара одређене молитве у ишчекивању Господа.

Ево једне анегдоте. Када се кореанац са слике упознавао са Тихоном, похвали се како има два завршена факултета. Тихон није добро чуо па упита Петровића шта је рекао, а овај одговори:

”Каже да је завршио два факултета”

”А, значи хвали се да је дупли дурак (глупан)”, одговори Тихон. Био је духовит али је хтео да скрене пажњу да се човек не цени по дипломама него по другим квалитетима.

”Тихон је био прави свети човек и ја када идем увек посетим његов гроб. Грци су ставили рампу да не можете више колима до гроба и пустили шипражје да зарасте. Он је сахрањен у земљи, није сахрањен по оном монашком светогорском обичају да после три године ваде кости његове. Не, он је оставио завет да буде сахрањен у земљи – што је природно – ”Земља јеси и у земљу отидеш.””.

Амфилохије и Атанасије

Професор даље прича да је у то време је долазио Амфилохије Радовић код Тихона и хвалио се да му је духовник Пајсије Светогорац. Међутим, када су питали старца Пајсија шта мисли о Амфилохију, овај кратко одговори ”колово фиди” на грчком: ”змија без репа”. Та одредница о змији отровници је била једна врста предсказања. ”То нисам ја рекао, него је објављено у тој грчкој књизи одакле је слика.”

од грчке речи κολοβός (kolovós), што значи „кусат“ или „кратак“. У комбинацији са речју фиди (φίδι), што на грчком значи „змија,“ настаје израз који буквално значи „куса змија“ или „змија без репа.“

Какво вам је мишљење о Амфилохију, да ли је био добар или лош? 

”Био је лош јер је ишао код папе, а касније патрихарху Павлу довео Ђукановића и радио на одвајању цркве црногорске али у томе нису успели. За време живота су му урадили икону свеца и испевали тропаре што је незамисливо.”

Каже професор да се добро познају и да су дуго причали испред Атинског факултета: ”Ја сам њега дуго посматрао и није ми се свидело када је рекао да је поцепао пасош Југославије и дао изјаву да се више никада неће вратити у Југославију, а после не само да се вратио већ је ишао у Ватикан и био тамо стипендиста у време када је тамо био и стипендиста садашњи цариградски патријарх Вартоломеј.”

А како коментаришете то што је Атанасије гурнуо Хиландар у руке такозване ”Васељенске патријаршије”?

”Њега је нечастива сила на то натерала, Атанасије је у почетку био добар и ја сам га уважавао. Међутим, потпуно је изгубио веру и дозволио је себи да напише да је Свети Ава Ћелиски екумениста, а при том цео православни свет користи речи Аве Јустина да је екуменизам свејерес.

До промене је дошло када су му припретили Американци, о томе сведочи Косара која је била преводилац и била је и код владике Артемија. Она је писала о томе у часописима и каже да су му американци рекли да ће ако не промени ставове ићи у Хаг и да је после тога он променио ћуд. Уплашио се. И то је исповедник вере? Он је чак изјавио ”каноне мачку о реп”.

Ја сам касније открио како је Атанасије био потајни екумениста и чак сам успео да добијем одлуку патријарха цариградског Атинагоре.

Сардеонски митрополит је објавио књигу ”Васељенска патријаршија” а ја је ишчитао и отишао до библиотеке и тада само се срели. Тада ми митрополит каже ”О професоре ја сам вас цитирао у књизи”, а професор одговори ”Нисте ме цитирали, ви сте украли пола странице од речи до речи и нисте ме нигде навели.” Од њега сам добио одлуку патријарха Цариградског Атинагоре одлуку у којој пише да Атанасије добија дозволу да иде на Свету Гору три месеца. У тој одлуци пише и да је садашњи патријарх Вартоломеј као јеро-ђакон ишао у исто време са Атанасијем на Свету Гору.

Ту су њега преваспитали и он је био тајни екумениста а није могао да се тако испољава због свог духовног оца Јустина Поповића. Ја сам то објавио на сајту борбазаверу и дао бројеве докумената.

Професоре, у време комуниста Јустин Поповић је био њихов највећи непријатељ јер је непоколебљиво говорио истину. Имам утисак да је служба успела баш у то гнездо православља код Јустина да убаци пар кукавичијих јаја и подметне своје сараднике? Сада када се погледа испада да су главни екуменисти били управо ти људи?

“Потпуно сте у праву то за службу. Јустинови духовни синови: Иринеј Буловић, Атанасије и Амфилохије су гурнули цркву у екуменизам. Артемија су избацили из цркве јер није хтео да учествује у томе. Данашњи патријарх је ученик Иринеја Буловића.”

Поклон стана манастиру Хиландару

У разговору професор ми међу другим документима показа захвалницу манастира Хиландара за стан у Атини који је поклонио манастиру. Двособан стан у центру Атине са 86 уметничких дела.

”Сви манастири са Свете Горе имају неку некретнину у Атини, то је главни град Грчке и хтео сам да има и наш Хиландар за бадава.”

Рекох свака част професоре али он каже ”Нажалост, тај стан су два монаха продала две године касније. Данас Хиландар даје стипендије младим богословима, а тај стан су могли да користе да млади богослови студирају у Атини.”

Био сам пренеражен. Како су продали? Ко је продао?

”Први епитроп и још један. Нити они знају вредност тога, тај стан је био у приземљу, центар Атине.” – каже професор.

”Ја сам тај стан добио као наслеђе, са образложењем – нисам стекао трудом, нећу моћи ни да уживам. Нека Хиландару.”

Ктитор цркве

Професор је подигао цркву у Ратини код Краљева, своме родном месту. Кад је подизао цркву у Ратини имао је огромне проблеме од крађе грађевинског материјала до притисака јуловаца и владике који је покушао да забрани даљу градњу цркве.

Владика је у једном тренутку послао два чиновника да му прочитају грамату о забрани градње цркве. Међутим професор им је одговорио: ”Идите и реците владици Стефану да ће Миодраг наставити да гради цркву, а он када буде плаћао грађевински материјал и руке онда може да забрани, а сада не може.” Касније се владика извињавао јер су га криво обавештавали.

Професор је у градњу цркве уложио већи део свог животног иметка, преко 650.000 марака у оно време. Човек би помислио одакле професору толики новац али професор каже да је због рада у иностранству имао много пара. Четири су изворишта његових прихода. Добио је велику новчану награду од Ректората универзитета, па велика стипендија од Министарства просвете Грчке коју је добио када је дипломирао на Теолошком факултету где је наставио студије права јер му је то требало због проучавања Законопраивла, затим је радио у допунској школи у амбасади где је предавао националну историју и српски језик и ту је имао плату и на крају радио је на оснивању генералног представништва Југословенске железнице.

Обновљена црква св. Николе у Врби

Сви ти приходи у Грчкој су били велики и у девизама, каже професор, тако да је од тог новца прво решио своје стамбено питање и све време штедео имајући на уму жељу да подигне цркву у свом родном месту. Међутим, живот је хтео да прво помогне да се подигне црква у Врби, суседном селу која је порушена у II Светском рату.

Огромне проблеме је имао професор да се дозволи градња цркве у селу Врба. Када га је локални партијски секретар питао зашто баш толико инсистира на изградњи те цркве када је то забрањено професор је одговорио:

”Има више разлога. Прво ту сам крштен, црква је жртва рата и ту постоји мало руско гробље где су сахрањивани изгинули руски војници из рата.” Ту је први пут видео руске каћуше и мазге које су преполовљене од експлозија. Када је црква разрушена професор као дете је купио стаклиће делове полијелеја.”

Његово родно село Ратина има археолошке налазе који сведоче да људи ту живе преко 6.500 година јер се ту улива Ибар у Мораву па се ту стварао рт од земљишта. Па је село добило име од ”рт” – ”ратина”. Погрешно се мисли да је село добило назив по ратарима, међутим да је тако језички исправно би било ”ратарина” али пошто је од речи ”рт” онда ”ратина”.

”Након што сам потигао цркву у Ратини, тражио сам благослов од владике Јустина Жичког да наручим полијелеј за цркву, за коју имам ктиторску грамату, и да подигнем парохијски дом. Три пута сам слао писмо и не одговара уопште.  И то је владика? То је наследник на трону Светог Саве? Архипастир? Не, писао сам текст о њему и како је ”напустио своју невесту” (епископију).

Млади свештеници су често пуни себе па мисле да не сме лаик да се меша и даје коментар. Сваки лаик који је крштен добио је печат дара Духа светога и у Јеванђељу каже у посланицама ”сви који се крстисте у Христа се обукосте”. Дакле, сваки верник може са пуним правом да каже духовнику ако негде греши. Знате како се бране свештеници ”Има да ћутиш, није твоје, духовно лице се пита.”. То није тачно, духовно лице толико пута погреши. Људска природа је у њему, као и у нама, нема разлике.

Када сам то написао, онда су ме напали и написали ”Миодраг Петровић против православља”. Замислите докле смо ми стигли, а комунистима дају неку светосавску повељу. Дали су Човићу, Вучелићу… то је толико далеко од праве вере и потпуно девалвирају име Светог Саве. Толику штету цркви наноси Порфирије он није за ту функцију.  Ничег духовног у себи он нема, он је можда добар за неки бенд или нешто слично. Он нема завршену Богословију као што нема ни Иринеј Бачки. То човек не сме да прећути, а ја пошто ми је то струка – црквено право, ја не могу да ћутим јер не бих могао да спавам.

Док је био митрополит загребачко-љубљански, Порфирије је упитао шта професор Миодраг мисли о њему? Пренесите му молим вас да Миодраг вели да Порфирије исувише кади Хрватима. И то му је пренесено. До чега смо данас дошли, до те изјаве његове да је у љубави са Загребом и тиме пркоси другима. Народ каже чиме се паметан стиди, луд се поноси.

Данашње владике и свештеници су професионално деформисани јер им се људи клањају, љубе руке, диве им се са страхопоштовањем. Наш народ је добар, чим види мантију са страхопоштовањем прилази и тражи благослов. То је наслеђено али много пута се злоупотребљава до мере да свештеник каже ”није твоје да питаш!”. А уствари они тако покривају своје незнање.”

Молитвеник

Рођени брат Миодрага Петровића написао је један диван молитвеник. Та књижица је одштампана у великом тиражу и намењена продаји у црквама. Међутим, изгледа да цркве не смеју да га продају. Покојни Никола Петровић је био професор Богословског факултета и предавао је црквену историју и грчки језик.

Нема лепшег поклона за крштење, венчање и крсну славу. У молитвенику се налазе комплетни преводи многих молитви. Мало људи зна да рецимо тропари нису били преведени баш у духу језика, овај молитвеник има одличан превод.

У разговору сазнајем да је професор у детињству присуствовао окупљањима Богомољачког покрета Владике Николаја. Каже професор: ”Тада је све дисало другачије, људи су били другачији и окупљали смо се на прелима и певали духовне песме. Тада су се људи орођавали, а данас се отуђују.

Ја се сећам као дете када човек иде ноћу по граду и наиђе на некога поздрав је био ”Добро вече, докле ако Бог да?”, па би рецимо питање било ”Хоћемо ли сутра на вашар?”, а одговор је био ”Хоћемо, ако Бог да.”, а један би рекао ”Дао бог или не дао, ја идем”, међутим сутрадан се баш десило том човеку отелила крава и да је цркло теле и није могао на вашар.” Дакле у то време се дисало кроз веру, кроз страх Господњи, нису се људи плашили човека али су имали исправну веру у Господа.”

Писмо Бранка Ћопића

Показао ми је професор и писмо Бранка Ћопића које му је писао са Синаја из манастира Свете Катарине. Каже професор да се Бранко много мучио и да су тада често разговарали у кафани Знак питања. Жалио му се Бранко да није имао вере, да му недостаје и да је то одузето од њега. Због тога је Бранко решио да одузме себи живот и да скочи из воза Београд-Бар када је у највећој брзини.

Професор је пробао да га одговори: ”Како тако размишљате? Нисте ви себи дали живот. Немате право да одузимате живот који вам је дао неко други.”

Писмо са Синаја гласи:

”Драги господине Петровићу, ево вам се јављам из синајске пустиње из овога далекога манастира где је смртни човјек сликом и словом овјековечио своју упорну борбу да се уздигне изнад праха земаљског. Дирљив глас вапајућег у пустињи (ту мисли на себе) као и сви наши људски подвизи али ипак се некуд се крећемо јер се не може другачије. Ваш Бранко Ћопић”

Каже професор: ”Када је прославио 60 рођендан јер није имао вере, Бранко је одузео себи живот. Џаба слава и новац, није успео да пронађе веру јер Дух свети неће на силу у човека.

После тога 17 случајева младих је било који су себи одузели живот и после су због тога престали то да објављују у новинама. Због тога се самоубице раније нису сахрањивали са осталима, нити се вршила служба. Због наука другима који су помислили да изврше самоубиство. А данас каже професор не гледај више на то па узимају уверење од владика да је у питању ”нервно растројство” да би сахранили самоубице са службом.”

Заборављени генерал

Добих од професора на поклон ту лепу књигу. Он је писао предговор, а књига је фототипски издата тако да су остале сачуване личне белешке које је генерал направио у књизи.

Које су шансе да будеш начелник генералштаба и председник Српске Академије Наука и члан Српског лекарског друштва? Е, па био је један човек али ми то наравно у школи нисмо учили нити његово име чули. За њега је Јован Цвијић рекао да је најобразованији официр свога времена.

У питању је генерал Јован Мишковић (1844-1908). Ових дана изашао је репринт његове књиге из 1933. о Косовском боју.

Било је још много ствари о којима смо причали али било би предугачко за овај текст. За мене је професор бескомпромисно србство и пречисто православље, које се не мири са јеретицима – прави светосавац. Међутим професор каже: ”Не памтите ме по много глаголанију, већ по делима.”

Извор: "Животне приче и монаси Шаолина"