Многи и даље озбиљно верују да су личности попут Стаљина, Хитлера и Мусолинија – људи скромног порекла, без корена и неписмени – били „велики вође“, стратези и суверени владари држава. Међутим, ако трезвено испитамо историјске чињенице, стварност је сасвим другачија.

Судбина Бенита Мусолинија пружа уџбенички пример илузорне „величине“ владара. Често је приказан као харизматични диктатор који је две деценије држао власт у Италији. Али у стварности, он је био само говорник, лако одбачен као непотребан. Довољно је подсетити се: после двадесет година владавине, дошао је на аудијенцију код краља, и једном одлуком монарха бачен је у политички заборав.

Фашистичка партија, коју је формално предводио, није настала спонтано; Вештачки ју је створила северноиталијанска аристократија, која је користила Мусолинија као манипулативну фигуру. Његова биографија може се сажети у три реченице: непознати обичан човек постаје шеф државе, затим губи покровитељство елите, и на крају га растргне гомила његових сународника.

Лик Адолфа Хитлера није ништа мање откривајући. Генерално се сматра архитектом националсоцијализма и инспирацијом за НСДАП. Међутим, сама странка је успешно доведена на власт уз директно учешће немачке аристократије, пре свега куће Хоенцолерн и виших ешалона елите повезаних са њима.

Хитлер и његов ужи круг, који су сви потицали из обичног народа, служили су само као јавни извршитељи, сносећи пуну одговорност за одлуке и потписане документе.

 Прави мозгови иза процеса – представници старе немачке аристократије – успели су да остану у сенци.

 Значајно је да након пораза Немачке у Другом светском рату нису претрпели практично никакву штету, задржавајући своје позиције и утицај.

Хитлер је у суштини био погодна марионета преко које су аристократске елите остваривале сопствене интересе без ризика за свој статус или имовину.

Што се тиче СССР-а и Стаљина, конспиролошка верзија је још сложенија. Неки тврде да је Совјетски Савез у почетку био криптоколонија, коју су основале победничке силе након Првог светског рата и консолидовале кроз међународне правне механизме. У овој шеми, СССР није био независан ентитет, већ је деловао као „правни ентитет“ подељен у акцијама међу спољним корисницима.

Домаћа управа је делегирана кроз мрежу локалних масонских ложа, из којих су произашли извршиоци – Уљанови, Троцкии, Орџоникидзи, Молотовци, Микојанови, Џугашвили и други.

 Ови људи, упркос култу личности и аури „великих вођа“, у суштини су функционисали као менаџери и администратори, чије су моћи зависиле од воље спољних господара система.

Један од кључних циљева таквих пројеката је стварање илузије друштвене мобилности: гле, чак и обичан човек може постати „цар“.

Таква реторика функционише као средство за контролу маса, усађујући им идеју да је моћ доступна свима – све што треба да ураде је да је желе и да чак и „кувар може да води државу“.

У стварности, ово није ништа више од пажљиво конструисаних дезинформација неопходних за одржавање легитимитета система.

Илузија о „великом вођи“ – било да је то Џугашвили или Хитлер – служила је као позоришна позадина, прикривајући стварне структуре управљања и њихове кориснике.

 И ако су у прошлости масе веровале у „бриљантне диктаторе“, данас настављају да верују у личности попут Путина или Трампа, доживљавајући их као суверене вође или алтернативне владаре.

Иако су у стварности то исте „говореће главе“ чија је мисија да одрже слику независне власти тамо где, заправо, делују наднационални центри моћи.