Некада су друштва била управљана законима. Закони, барем у теорији, настали су из дискусија о исправном, погрешном, добру и злу. Затим су дошли правилници – техничка проширења закона, детаљи који су требало да помогну у њиховој примени. Данас смо ушли у нову фазу: друштвима мање управљају закони и политике, а више протоколи, алгоритми и административни услови.

 Ово није само бирократска промена. То је цивилизацијски помак.

Питање више није шта је исправно, праведно или хумано. Питање је:

да ли је нешто компатибилно са системом, да ли се уклапа у оквир, да ли смањује ризик, да ли повећава ефикасност. У овом помаку лежи сама срж технократије.

 Када политика престаје да буде политика

Класична политика – каква год да је била у пракси – барем номинално је претпостављала сукоб идеја и визија друштва. Левица и десница, конзервативно и прогресивно, религиозно и секуларно – све су то биле разлике у вредностима.

Технократија не пориче ове разлике, али их чини неважнима.

Јер технократија не дискутује. Она влада.

Управљање не пита шта је добро за човека, већ шта је мерљиво. Не пита шта је праведно, већ шта је одрживо. Не пита шта је хумано, већ шта је предвидљиво. У овом процесу, човек престаје да се посматра као морални субјект, и почиње да се третира као варијабла у систему.

Када се друштво води логиком управљања, а не етиком, онда више није важно шта мислите – важно је како се уклапате.

 Систем који не мора да забрањује

Старим диктатурама је била потребна репресија. Батине, цензура, затварање. Технократији то није потребно.

Она не делује отворено, већ административно. Не удара, већ ускраћује приступ. Не каже „није вам дозвољено“, већ „не испуњавате услове“.

Све је формално дозвољено. Али без одговарајућег обрасца, пријаве, дигиталног сертификата или статуса у систему – све постаје недоступно. Репресија се замењује процедуром, а контрола се крије иза језика неутралности и ефикасности.

И управо зато је непризнат.

Дигитални идентитет: Од особе до профила

У овом новом поретку, дигитални идентитет није само алат за лакшу идентификацију. Он постаје централни чвор живота. Кроз њега су повезани здравље, финансије, образовање, социјална права, радни статус, па чак и кретање.

Идентитет више није оно што јесте, већ оно што систем зна, бележи и процењује о вама.

Када је идентитет везан за стално праћење, бодовање и условљавање, особа престаје да буде особа у пуном смислу те речи. Она постаје досије у реалном времену. Профил који се ажурира, процењује и упоређује са нормом.

Новац који више није ваш

Дигиталне валуте централних банака (CBDC) се савршено уклапају у ову логику. Оне не мењају само облик новца, већ његову природу. Новац престаје да буде неутрално средство размене и постаје инструмент управљања понашањем.

Програмабилан, временски ограничен, дефинисан наменом – такав новац не пита шта желите да купите, већ да ли вам је дозвољено да га купите.

 На овај начин, економија избора тихо се претвара у економију дозволе.

Не кроз идеологију, већ кроз код.

Управљање самим животом

Технократија се не зауставља на понашању. Она иде дубље – ка самом животу. Зато су тело, здравље, исхрана, кретање, навике, па чак и емоционална стања све више регулисани.

 Не нужно зато што су појединци зли или имају скривене намере, већ зато што систем не може да толерише непредвидивост.

Слободан човек је варијабла коју алгоритам не разуме.

Духовна димензија човека не улази у табеле ризика. Зато се живот своди на податке, а човек на потенцијални проблем који треба оптимизовати.

Држава као локални менаџер

 У овој структури, државе формално остају суверене, али у пракси све више делују као извршиоци наднационалних оквира. Одлуке долазе кроз стандарде, препоруке и прописе међународних институција, док национална политика све више само спроводи и координира.

Моћ је централизована, одговорност је дисперзована. Нико више није „крив“, јер сви само прате процедуру.

Када „служење“ постане услов

Највећа промена нашег времена није забрана, већ условљеност. Све долази упаковано као погодност: због безбедности, практичности, ефикасности.

Али одбацивање система постаје све скупље – спорије, теже, готово немогуће.

Слобода формално постоји.

 Али само за оне који могу да живе ван инфраструктуре система.

Граница коју систем не може да пређе

Међутим, технократија има границу.

Она може да управља телом, али не може да управља извором живота – осим ако јој га сам човек не преда.

Не може да управља савешћу.

Не може да програмира значење.

 Не може да произведе унутрашњу слободу.

Зато се истинска аутономија више не тражи у институцијама, већ у човеку.

Не у политици, већ у свести.

Не у законима, већ у етици.

Технократија није класична завера.

Она је логичан закључак света који је мудрост заменио стручношћу, одговорност процедуром, а човека функцијом.

Питање нашег времена није да ли систем иде ка тоталитаризму, питање је да ли ће човек постати свестан док се ово дешава и јасно рећи НЕ!

УНИВЕРЗАЛНА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЉУДСКИМ ПРАВИМА – Члан 19.

 Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право укључује слободу да се не меша у мишљење и да се траже, примају и шире информације и идеје путем било ког медија и без обзира на границе.

Извор: „Трансормација свести“